УНС вести

15. 03. 2016.

Аутор: Сретен Јаковљевић Извор: УНС

Сретен Јаковљевић: Радничке, а не директорске новине

„Недавно сам „прелистао“ фабричке новине '21. мај' из Раковице од времена када сам постао шеф Информативне службе те фабрике. Био је то период највећег привредног успона фабрике, успешног рада и пословања. У 70 бројева фабричког листа објављених на 802 стране, са 910 фотографија, било је само осам фотографија генералног директора фабрике, од тога је само два пута био на насловној страни. За шест година генерални директор два пута на насловној страни! За данашње прилике, када страначки лидери не силазе са насловних страна, непојмљиво је поређење, чак је више бајковито'', пише у свом осврту дугогодишњи шеф информативне службе компаније ''21. мај'' и члан УНС-а Сретен Јаковљевић.

 

О томе како су се уређивале новине осамдесетих година прошлог века, са којим су се проблемима новинари сусретали и како се данас боре за право на објективно информисање, прочитајте у тексту који је за УНС написао Сретен Јаковљевић.

Судбина локалних медија у овој наопакој и брзоплетој приватизацији мање-више је позната. Већина их је угашена, незнатан број је успео да се приватизује и тавори с неизвесном судбином. А имали су велику улогу у информисању грађана у локалној средини. Били су и остали хроничари збивања и времена - сачували многе догађаје од заборава.

Скоро четрдесет година сам уређивао и издавао фабричке и локалне новине. Знам, многи ће одмах рећи: па то су били билтени, у којима је на свакој насловној страни био директор предузећа или председник општине. Није то било баш тако. И поред тога што је то биило у време социјализмa и самопурављања, фабричке новине, а не билтене,  смо радили по старим правилима новинарског радa да: јасно, објективно и поптуно  информишемо запослене и грађане о свим актуелностима у фабрици и општини. Није било ни лако нити једноставано, радити новину по занатским  правилима  и свакодневно се сретати са људима о којима пишете. 

Време и чињенице најбоље потврђују или демантују напред дате оцене. Тако сам недавно „прелистао“ фабричке новине „21. мај“ из Раковице од времена када сам постао шеф Информативне службе те фабрике. Почео сам од 1985. до почетка ратних збивања 1991. Био је то период највећег привредног успона фабрике, успешног рада и пословања. Просечна плата износила је данашњих 800 евра. Постизани су рекорди у производњи. Делили су се станови. Фабрика је стално запошљавала нове раднике, достигла до 5450 запослених.

И после „прелиставања“ дошао сам до непобитних чињеница, за рубрику веровали или не. У 70 бројева фабричког листа објављених на 802 стране, са 910 фотографија, било је само осам фотографија генералног директора фабрике, од тога је само два пута био на насловној страни. За шест година генерални директор два пута на насловној страни! Доста храбро и од самог уредника који је у листу реално и објективно приказивао свакодневну стварност у фабрици и локалној заједници. За данашње прилике, када страначки лидери не силазе са насловних страна, непојмљиво је поређење, чак је више бајковито. Истини за вољу, фабрички лист је излазио пре мене,  од 1958 , и први уредник Милован Јовановић ударио му је темље озбиљне и добре новине. У свом тридесетогодишњем излажењу постао је новина којој су радници веровали.

Остао је одговор на питање зашто смо тако мало објављивали фотографије и прилоге о генералном директору и његовим сарадницима. Одговор је врло једноставан. Тадашњи генерални директор „21. маја“ Филип Грујић, дипломирани економиста, стасао је у фабрици од референта до генералног директора, био је цењен стручњак, поштован као човек и руководилац. Он је био креатор система којим су људи мотивисани да раде што боље. Да раде у свом интересу и интересу фабрике. Да се ради по правилима и да свако ради свој посао. Пословни резултати нису постизани појединачним потезима него функционисањем система који је он креирао. Зато није било потребе да се често појављује у фабричким новинама, које су биле у функцији тог система и пословне политике фабрике. Лист „21. мај“ био је огледало фабрике и давао је слику система, није истицао појединце, укључујући и генералног директора. На страницама листа доминирала је производња, освајање нових производа, представљање пословних партнера, затим биле су: синдикалне, партијске и омладинске теме, културне, спортске и друге активности. Радник је био у центру пажње. Из броја у број ишла је рубрика „Лик радника“, представљали смо најбоље и најавесније  раднике. Посебно смо афирмисали младе таленте... 

У то време новинарима из других медија широм су била отворена врата. Ништа нисмо сакривали, јер нисмо имали шта крити. Због тога нисмо имали проблема с новинарима. Сарадња је била изврсна. „21. мај“ им је добро служио за „ексклузиву“ и као сигуран извор актуелних и проверених информација. Било је то у време почетка политичких превирања у радничкој Раковици. Прво су кренули радници „21. маја“ пред Савезну скупштину СФРЈ. Било је то време почетка суноварата и државе и фабрике.

У том најбољем периоду (1985 – 1990.)  заокружили смо систем информисања у фабрици: издавали новине у тиражу од 5.000 примерака, интерне билтене, поставили разгласни систем по целој фабрици. Кад би долазили на посао, раднике би дочекивала музика, као и за време одмора – доручка. И неке друге фабрике су имале своје разгласне станице. Највише је у томе био отишао „1. мај“ из Пирота у чијим производним халама су радници радили уз музику. Били су први у Југославији по увођењу и неговању културе рада у фабрици. Ишли смо у Пирот и са њима размењивали искуства и учили како они примењују свој јединствен концепт афирмисања културе рада. Није нас било срамота отићи и у Пирот. Циљ нам је превасходно био да радници раде са задовољством и буду још креативнији.

За постигнуте резултате у области информисања добили смо велико признање (1989) - ПРВОМАЈСКУ НАГРАДУ Синдиката Београда „Мајски цвет“. Тада су додељене две награде за информисање: листу „Политика“ и „21. мају“. Била ми је част да с уредником „Политике“ примим ту награду. Да подсетим, у то време Синдикат Београда нагињао је опозицији. Први председник синдиката „Независност“ (независни синдикат у Србији) био је из „21. маја“, пре тога су га звали Лех Валенса.

Да бисмо проверили колико радници верују Информативној служби, нама који у њој радимо, организовали смо истраживање на тему Информисање у „21. мају“. Анкетирано је 10 одсто радника; наравно, анкета је била анонимна. Садржај анкете конципирао је Институт за друштвена истраживања на челу са данас познатим и признатим аналитичерем проф. др Србобраном Бранковићем. Добили смо високу оцену од запослених, а руковдство фабрике још више нас је респектовало.

После деведесетих година и ратних дешавања наступи неко ново време и у области информисања на локалу. Пуца стари систем вредности, нови се не изграђује. Професија све више трпи. Новине постају као сликовнице партијских лидера. После октобарских промена 2000. године настају само формалне промене у области информисања. Законом о локалној самоуправи, општине су изгубиле право да буду оснивачи листа, којег су финансирале, контролисале и директно утицале на уређивачку политику. Тако је угашен и општински лист РАКОВИЦА који је дуго година излазио.

Као директор Издавачко-графичког предузећа „ДМБ графика“ покренуо сам иницијативу за издавање часописа НАША РАКОВИЦА (2004) на подручју ове општине. Потпуно независног часописа од општинске власти и утицаја политичара. Пошли смо добрим путем да правимо праве новине којима ће грађани веровати и зато смо се у првом броју и обратили грађанима. Пошто се „Графика“ бавила издаваштвом и штампањем, лакше смо подносили трошкове штампе. С општином Раковица успостављен је тржишни принцип. Колико новина преузму, толико и плате. Новине смо продавали на киосцима „Политике“ и „Борбе“. Покушали смо да развијамо и претплату код грађана. Међутим, променом дистрибутера штампе по киосцима „Политике“ и „Борбе“ у Раковици, дошло је до прекида дистрибуције новина. Наша велика грешка је била што нисмо ширили мрежу претплатника. То је и најтежи посао.  

За прве две године излажења у 20 бројева, на 450 страна објављено је само пет фотографија председника општине или других локалних лидера. Правили смо новине без ичијег утицаја са стране. Са школама смо остварили изврсну сарадњу, као и с многим организацијама и удружењима. После приватизације „ДМБ графике“ власник није био заинтересован за издавање листа. Опет смо морали испочетка. После извесног времена основана је приватна агенција „Локал прес“ и наставила је с издавањем листа.

Убрзо смо се проширили и на општину Чукарица, у којој тада није излазио локални лист. Издавали смо један лист ЧУКАРИЦА РАКОВИЦА за две општине: Некада, пре 40 година, била је то једна општина - Чукарица. Данас обе општине укупно имају преко 300.000 становника. Успевали смо да се некако одржимо,  као и да одржимо своју самосталност. Био је то велики изазов: радити један лист за две општине и две политичке опције на власти. Јединствен случај у Београду и шире у Србији. Некако смо се одржали до 2013.

Седам година смо издавали један лист за две општине. Полако, али корак по корак, освајали смо читаоце. У школе смо ушли на отворена врата. Ширио се број сарадника и читалаца. Истини за вољу некако смо гурали, тешко је било издавати једне новине у две општине,  где су на власти потпуно две различите политичке опције.

Стално су стизали захтеви да се њихови лидери што више промовишу. И од једних и других. Да им се фотографије стваљају на насловне стране, и не само на њима, већ и на другим странама. Полако смо попуштали, али кад је превршило меру, прекинули смо са издавањем и штамапњем листа. Лист смо угасили 2013.

Након краће „паузе“, богати великим искуством и знањем, опет крећемо „испочетка“. Као група ентузијаста основали смо Центар за информативну подршку локалној заједници „Локал прес“ и поставили портал новине – интернет издање ЧУКАРИЦА РАКОВИЦА.

Имајући у виду велико искуство, професионално знање и разрађену инфраструктуру сарадника и корисника нашег издања, први утисци кажу да смо добро кренули.

На крају један куриозитет: за десет година издавања листа никада нисмо добили донације од градских, републичких органа, невладних организација, домаћих и иностраних, мада смо учествовали на конкурсима.

Ова прича добра је илустрација рада у локалној средини, када се покушава радити објективно, коректно и  професионално; људски и домаћински, бити свој на своме. У данашње време то тешко пролази.

Сретен Јаковљевић, новинар, (члан УНС од 1985.) дугогодишњи шеф информативне службе Холдинг компаније ''21.маја'' из Раковице. У последњих 10 година уредник локалног часописа и портала ''Чукарица Раковица''