УНС вести
23. 09. 2014.
У оквиру пројекта „Цени себе да те цене други“ УНС разговара са новинарима о економском положају професије. Први разговор објављујемо са колегом Гвозденом Здравићем, дописником "Блица" из Александровца. УНС пројекат спроводи уз финансијску подршку Министарства културе и информисања Републике Србије
Гвозден Здравић: Медијски радници у лошој ситуацији јер се не држе заједно
Дописник дневног листа „Блиц“ из Александровца Гвозден Здравић, каже за УНС да су му хонорари симболични, од 2.500 до 5, 6 хиљада. „Од тога није могуће живети. Да ми није пољопривреде, не бих могао да преживим.“
Здравић има тридесетогодишње новинарско искуство. Овом професијом почео је да се бави још као средњошколац. У првом разреду средње школе почео је да пише у фабричком листу „Вино Жупа“. То је, како каже, било давних осамдесетих година. Након тога, радио је као хонорарац у листу „Победа“ из Крушевца, а затим и за београдске медије. Годинама је радио у синдикалном листу „Рад“, па у „Комунисту“, „Борби“, „Политици“. На првом програму Радио Београда провео је 17 година. Дуго је радио и у ЈП „Информативни центар Александровац“, али је у овој фирми 2005. године „из политичких разлога“ добио отказ. Од тада је хонорарац. Од 1999. године, па до данас, дописник је дневног листа „Блиц“ из Александровца.
Гвозден Здравић има и свој лист. Главни је и одговорни уредник „Расине прес“, чији је оснивач његова супруга, односно привредно друштво „Здравић прес“.
„Ми у овим временима кризе и несташице новца излазимо већ осам година, сваког месеца. Ја сам и новинар и комерцијалиста и све друго. Других новинара немамо, али повремено за нас пишу колеге из расинског округа, њих петоро, шесторо“, објашњава Здравић и додаје да је „веома незадовољан финансијским резултатом свог посла, јер је 'ситуација тешка'“.
„Често морам да улазим у минус како бих штампао лист. То радим пре свега на терет кућног буџета, уплатим из свог џепа на рачун фирме, због ликвидности предузећа, како бих намирио трошкове штампања листа који износе око 86 и по хиљада. Често сам у минусу како бих могао да информишем грађане 12 општина расинског округа дешавањима која су за њих важна. Када је реч о мојој сарадњи са 'Блицом', ти хонорари су симболични, од 2.500 до 5, 6 хиљада. Од тога није могуће живети. Да ми није пољопривреде, не бих могао да преживим. Иако сам пре свега новинар, ја за живот углавном зарађујем од пољопривреде. Родитељи су мени и брату поделили земљу, то је неких 80 ари. Обрађујем је ја, уз помоћ супруге и деце. Практично се од тога издржавам, јер производим храну“, прича Здравић.
Проблема је, каже, било увек, али је најтеже у последњих десет година рада.
„Под сталним сам притиском политичког руководства у општини Александровац који не бира средства да ме спречи у изношењу истине о ненаменском трошењу буџетских пара општине. До сада сам око 30 пута физички нападан, имао сам и повреде по лицу, глави, телу. О томе је обавештавана домаћа и страна јавност, полиција је све то констатовала, али, с обзиром на, слободно могу да кажем, корумпираност, ниједан од тих нападача никада није одговарао. Они су то искористили, да би подигли приватне тужбе против мене, доказујући заправо оно старо неписано правило да није крив онај ко је нешто урадио против закона него онај који указује на кривце. У овом случају ја као новинар. Редакција у тим случајевима увек стане иза мене, али та медијска подршка траје дан, два, док се не заборави. Никакве користи од тога лично нисам имао, нападачи и људи који су организатори тих напада никада нису кажњени“, каже Здравић.
Због непристајања на притиске, 2005. године, Здравић је остао без посла у ЈП „Информативни центар Александровац“. Од тада ради хонорано за „Блиц“.
„Више од пола радника фирме је тада отпуштено, јер нисмо пристајали на притиске из општине. Од тада сам хонорарац, а школујем два сина у Београду. Ситуација је веома лоша. Са оваквим проблемима се новинари константно сусрећу“, напомиње Здравић и додаје да „то у великој мери одређује став новинара према послу. Новинари су често у ситуацији да се запитају, зашто бих се бавио истраживачким новинарством у оваквим условима када на други начин могу боље да прођем. И то је разлог зашто долази до самоцензуре. Страх. Ретко коме је посао сигуран, што доводи до уздржаности и послушности новинара. Када виде да им текст неколико пута не прође, онда се запитају зашто, и убудуће размишљају о томе хоће ли написати неки сличан“.
Када је реч о хонорарима, Здравић каже да му редакција „Блица“ „редовно исплаћује хонораре“ али, понавља да су то „симболичне суме, до 6000 динара“.
„Пре десетак, петнаест година је то било много више, сада су смањили број регионалних страна, са осам на две, на којима има и реклама, а нас дописника има око 70. Тако да често немамо простора да било шта напишемо. У последње време се више ослањамо на сарадњу са уредницима онлајн издања. У штампи је тешко да се објави текст. Углавном се медији фокусирају на веће градове, они имају приоритет, тако да дописници из малих средина немају много шанси да објављују већи број текстова. Ситуација није ни изблиза као што је некада била.
За месец дана објавим 10 до 20 наслова - вести, репотажа, извештаја, али варијабила зависи од буџета куће. Сваки месец се утврђује буџет за дописнике, а он се готово константно смањује“, каже Здравић.
Гвозден сматра да је неопходно утврдити ценовник рада новинара, сниматеља,фоторепортера.
„То треба да раде синдикати у медијским кућама, који се сада тиме не баве јер су наше медијске куће у јако лошем стању. Требало би да се утврди цена рада, то и закон на неки начин прописује. Такође, мислим да медијски радници треба да буду лиценцирани. Да удружења, чији смо чланови, морају да нађу начин и оформе комисије које ће лиценцирати новинаре, а гледајући, пре свега како раде“ рекао је Здравић.
Новинари би, додаје он, сами, чвршћим удруживањем и организовањем у синдикате који би били кредибилан партнер у преговорима са министарствима и Владом, могли да побољшају свој економски положај.
„Ми смо, на жалост, разједињени, тако да нам то много смета и због тога немамо неки велики утицај“, истиче Здравић.
Као један од основних проблема новинарске професије данас, Здравић види „то што су у ову професију ушли људи који се, да тако кажем, 'не мешају у свој посао'. То су људи које су ангажовани политички, како би улепшавали стварност. Они су углавном нестручни и нешколовани за ову врсту посла, а немају ни искуства. Такође, велики број новинара пише текстове тако што их копира са званичних сајтова општина и градова. То је слабост наше професије.“
Као неко ко је више десетина пута нападан и омнемогућаван да обавља свој посао, Здравић се суочава са великим изазовима и притисцима у свом раду.
„Нису то више ни притисцима само од политичара, него и судови, полиција. Имам утисак да су у малим средина новинари много више изложени притисцима него колеге у Београду јер се у малим местима сви знају и локални моћници имају утицаја на суд и полицију. Човек се нађе у ситуацији да се запита да ли је то што се дешава нормално, јер ако вас сваког месеца туже, онда је то врста притиска. Ево, баш ми је данас јављено да ме је један локални политичар тужио већ трећи, четврти пут. Када дође до тих тужби, ја све сам финансирам, нико ми не помаже. Чак често, због лошег финансијског стања не користим ни адвокатске услуге и због тога имам мале шансе да успем пред домаћим судовима. То ми доста одмаже. Редакције финансијски не стају иза таквих случајева и онда смо препуштени сами себи“, каже он и додаје да „тренутно због једне тужбе коју сам изгубио, супрузи скидају месечно две трећине плате. Консултовао сам се са адвокатом УНС-а,а ли и правним тимом 'Блица' и они су запањени, кажу да је пресуда 'правни nonsens', али ја немам новца да плаћам адвокате да ме заступају у свим тим случајевима. Ускоро ћу доћи у ситуацију да немам од чега то више да плаћам и то је, нажалост, стварна слика наше професије“, закључио је Здравић.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.