УНС вести
28. 05. 2026.
Каменогорци доделили Повељу Удружењу новинара Србије
Удружење грађана „Центар за одрживи развој Камена Гора“ доделило је „Kаменогорску повељу“ Удружењу новинара Србије (УНС), у знак захвалности што је ова новинарска организација помогла да се обнови оштећени споменик и сачува гробно место новинара Окице Глушчевића на Новом гробљу у Београду.
Гроб познатог новинара који се налази у најстаријем, заштићеном делу гробља, неко је, како се сумња, хтео да препрода, али је на аларм потомака то спречено.
Каменогорска повеља се додељује УНС-у за несебичан допринос у очувању имена и дела Окице Глушчевића, великог српског новинара 19. века - стоји на повељи јединственог дизајна, урађеној од коже, по идејном решењу новинара Радомана Ирића.
На скупу под називом „Окици у част“ који је одржан у Етно кући на Гувништима у Каменој Гори код Пријепоља, „Каменогорску повељу“ је у име УНС-а примио Жељко Дулановић, члан Управе.
Признање му је уручио Милојко Глушчевић, председник Удружења „Центар за одрживи развој Камена Гора“. Ово удружење је последње две деценије много урадило на популаризацији и развоју туризма у Каменој Гори, једном од најлепших села у овом делу Србије.
За скуп у Каменој Гори посвећен новинару Окици Глушчевићу (1858-1898), пореклом из овог села, било је више повода. Уједно је обележено и 90 година ђачког новинарства на овим просторима и промовисан трећи број часписа „Стари Влах“, који излази једном годишње у издању Истраживачко-издавачког центра „Стари Влах“ из Београда.
О Окици и његовој породици, на скупу је говорио Милан Р. Цмиљановић, новинар и публициста из Пријепоља. Окица Глушчевић се школовао у Ужицу, у које се са породицом преселио из Камене Горе као деветогодишњак. У Београду је похађао гимназију, да би као српски благодејанац, завршио Филолошко-историјски факултет Универзитета у Петрограду у царској Русији.
По повратку у Београд почео је да се бави новинарством у листу „Час“, потом је писао за „Нови београдски дневник“. Године 1887. покренуо је свој лист „Поклич“ који се декларисао као политичко-опозициони. „Поклич“ је утихнуо након 21. броја, а Окица је прешао у „Одјек“, лист Радикалне странке. Због Окичиних бритких уредничких текстова против режима који су објављивани у „Одјеку“, а снажан одјек имали у јавности, шеф српских радикала Никола Пашић једном је одлежао и осам месеци затвора у Пожаревцу.
Окица Глушчевић је био и одличан преводилац са руског и француског језика, а превео је и Бајроновог „Дон Жуана“. Преминуо је 2. децембра 1898. године у Београду где је и сахрањем, а иза себе је оставио супругу и троје деце.
"Окица је био један од најбољих и најобразованијих новинара обреновићевске Србије у другој половини 19. века. Био је први факултетски образовани Каменогорац и први новинар из овог дела земље, тадашње Зетске бановине, али на жалост у Пријепољу нема ни своју улицу. Овим скупом чувајући сећање на њега чувамо и свест о значају писане речи и штампаних медија који су данас у изузетно тешком положају", рекао је Цмиљановић.
Учесници скупа, имали су и прилику да обићу сталну етно поставку на Гувништу, као и библиотеку која носи име Окице Глушчевића. Иако библиотека није још потпуно у функцији, мештани и туристи у њој већ могу изнајмити књиге.
"Када смо пре двадесетак година градили Етно кућу у којој се данас налазимо, одлучили смо да оставимо и једну просторију за библиотеку, која ће ускоро и званично бити отворена. Ми заправо симболично обнављамо стару библиотеку која је у Каменој Гори отворена далеке 1928. при сеоској школи, и која је у свом фонду имала велики број књига и часописа, а била је претплаћена и на 'Политику'. Камена Гора одавно нема школу, јер у селу нема деце, али ће опет имати библиотеку, у нади да ће за село доћи бољи дани. Када је отворена далеке 1925. школа у Каменој Гори је имала 150 ђака", рекао је Милојко Глушчевић, председник Удружења „Центар за одрживи развој Камена Гора“.
На скупу „Окици у част“ обележено је и 90 година од излажења првог броја листа „Наш саморад“, који су припремили ђаци школе у Каменој Гори са својим учитељима, браћом Миодраговић. Први број штампан је 1936. у Битољу, у тиражу од чак хиљаду примерака, а „Наш саморад“ био је зачетник ђачког новинарства на овим просторима које има богату историју.
Данас свих седам основних школа у општини Пријепоље има своје часописе, који излазе периодично, а недавно је штампан и први број „Ђачке задруге“. „Валтернатива“ часопис ученика ОШ „Владимир Перић Валтер“ је прошле године проглашен за најбоље ђачке новине у Србији.
"Значај „Нашег саморада“ некад, и „Валтернативе“ и „Ђачке задруге“ данас, је немерљив, јер када нема ђачких часописа све што се у некој школи дешава остаје заборављено", рекао је Велибор Маринковић, учитељ и новинар у пензији, издавач листа „Ђачка задруга“.
Коментари (1)
Остави коментар29.05.
2026.
đak ponavljač
Đak Dragoljuba Gagričića
Одговори