УНС вести

12. 10. 2020.

Аутор: Ј.П. Извор: УНС

Случај Вучелић – непотписани некролог за живог човека или новинарство које нас чека

Док је редакција „Вечерњих новости“ у петак изразила наду да ће се њихов главни и одговорни уредник Милорад Вучелић, прикључен на маску са кисеоником, ускоро вратити породици и редакцији, портал Нова С успео је да објави непотписани текст о његовом јавном животу „од дисидента до верног слуге у више режима“.

Портал Нова С у тексту под називом „Два лица Милорада Вучелића, од дисидента до слуге режима“ биографију главног и одговорног уредника „Вечерњих новости“ кроји на основу текстова „Времена“ Милоша Васића из 2005. и Иванe Милановић Храшовец из 2015. године.

У тексту овог портала помињу се и оптужбе Владимира Бебе Поповића из емисије Инсајдер 2005. године да је „украо 40 милиона марака од ДБ-а“, одговор Вучелића да је то лаж, али и да је „остао запамћен“ ТВ дуел са Миланом Ст. Протићем „када није умео да одговори на питање одакле му паре да ћерку пошаље на веома скупе студије у Швајцарску“.

На широко цитирани текст Милоша Васића, Вучелић је био стању да одговори, што је и учинио у демантију објављеном у Времену у којем наводи 13 неистина из Васићевог текста. „Роман Зли дуси није написао Брана Црнчевић већ Фјодор Михајлович Достојевски. Извини, Брано“, гласила је најдуховитија тачака у демантију. На текст на порталу Нова С Вучелић тренутно није у прилици. Болује од короне. 

Заменик главног уредника „Вечерњих новости“ Милан Бабовић оштро је реаговао на „блаћење Вучелића који се бори за дах“.  Његово одговор је настао као, како је написао, „насушна потреба одбране цивилизацијских норми од људског и новинарског талога, који је у форми некролога, тукао оног који лежи, који нема могућност да им одговори на њихово кевтање“.

„Они, чија су уста пуна новинарских стандарда и етике, лешинарски круже изнад кревета болесног човека, тонући у муљ сопственог лицемерја. Заслепљени програмираном политикантском мржњом, типичном за другосрбијанце, пали су испод линије хришћанске обазривости и достојанства“, стоји у тексту Бабовића.

У наставку у целости објављујемо непотписани текст портала Нова С и Милана Бабовића у „Вечерњим новостима“.

______________________________________________

Два лица Милорада Вучелића, од дисидента до слуге режима

Аутор: Нова (објављено 9. октобра 2020. године)

Милорад Вучелић, који се тренутно налази у тешком стању због заразе коронавирусом, прошао је у свом полувековном јавном животу - више пута - путању од дисидента и “бунџије” до верног слуге у више режима - и током осамдесетих, и током деведесетих, и сада, током Вучићеве власти.

“Обдарен прецизним чулима за две главне ствари – одакле ветар дува и колико има сати – тај шармантни, гласни и образовани момак био је истомишљеник по занимању: са ше’сетосмашима, са дисидентима, са националистима, са комунистима, са Француском 7, са Патријаршијом, са НИН-ом, са уметницима, са новинарима, са песницима и уопште са целокупном политичком фауном седамдесетих и осамдесетих у Београду”, писао је Милош Васић за недељник “Време” 2005. године.

“Знао је Вучела тачно кад треба напустити брод који показује знаке структурног слабљења, брод који је запловио кобним курсем, а најпре брод на коме је понестало сланине. Из неког разлога, Вучела је увек успевао да се нађе у интимној близини готовог новца, који је увек волео несебичном љубављу”, бележи Милош Васић.

Ратно хушкање са државне телевизије

Чувено ратно хушкање са државне телевизије било је извођено добрим делом и под палицом Милорада Вучелића – најпре као директора РТВ Нови Сад, од 1991. до 1992, а потом са места генералног директора РТС-а од 1992. до 1995. године.

У овој последњој улози, подсећа недељник “Време”, дубоко ће се урезати у сећање свима који су себе сматрали демократском јавношћу.

“Суноврат који је тада настао и чија је једна од перјаница био управо Вучелић, испоставило се, оставио је јачи утисак од свега што је овај човек урадио пре тога или што ће можда урадити после. Телевизију је тада и буквално заклопио у Милошевићеву “бастиљу”, а кад су се радници побунили, њих око хиљаду и по послао је на принудни одмор, објаснивши да је то “рационално”.

Из јавног дискурса изоловао је све што је заиста било рационално, “другачије”, па су политички неистомишљеници за њега постали непостојећи. “Залажући се за одбрану српских националних интереса у условима њихове опште угрожености ратовима који су вођени на просторима бивше Југославије” (тако му пише у биографији), пуштао је у програм крваве призоре, лешеве, разлупане лобање, наводно ради истинитог информисања, а подгревајући ионако ужарену ратну атмосферу. (…)

Замољен једном да поштеди децу од прилога пуних крвавих сцена са ратишта у Дневнику, бранио се да деца то не гледају, и додао: “Прилози могу да угрозе нечије здравље, али нећу да лажем, да кријем жртве свог народа.” Памти се и то да је последњег дана предизборне кампање 1993. приказао оца управо погинулог младића који слави Милошевића: “Слобо, сунце моје, ти си ми сада све у животу”, писало је “Време” 2015, поводом доласка Вучелића на место председника Југословенског спортског друштва “Партизан”.

Хапшен за време Тита, па наплатио “дисидентство”

У ово време Вучелић (поново) улази у политику – 1992, када након Другог конгреса СПС-а постаје члан Извршног одбора ове партије, затим посланик и шеф Посланичке групе у републичком парламенту. Избачен је из СПС-а 1995, па се враћа у СПС 1997, па опет излази из ове странке годину дана касније. У исто време, од 1997. до 1999. године обавља функцију председника Управног одбора АД “Телеком Србија”.

Након 2000. оснива своју странку, па се спаја са странком Александра Вулина, па се њих двојица колективно “утапају” у СПС и даје подршку Коштуници у мањинској влади. Међутим, 2006. Вучелић још једном напушта СПС.

У званичној биографији пише да је новинарску каријеру почео током студија, “Студент” “Видике” и “Поља”, као и да је био учесник студентског покрета 1968. на Универзитету у Београду.

“Управо у периоду бурних друштвених превирања постаје и главни уредник “Студента”, пише у биографији.

“Час је бранио час нападао власт да би ‘72. био осуђен због повреде угледа председника СФРЈ на две године условно. Остао је без права да пише, како се вајкао, и постао “дисидент”. Студирао је и дипломирао права у Београду. Брзопотезног размишљања, важио је увек за једног од најбољих хватача ветрова. Бранио је и нападао исте особе, а да ветар још није ни задувао.

Као уредник “Књижевне речи” тражио је хапшење писца Гојка Ђога, па онда његово ослобађање, на крају и одликовање за књигу “Вунена времена”. Од југословенства из млађих дана, касније, осамдесетих, приближио се “оцу нације” у познатим шетњама по Дедињу што је, упућени тврде, представљало привилегију за изабранике Ћосићеве и добру препоруку за српску политичку и интелектуалну орбиту. Касније се ангажовао да га политички ликвидира”, писало је “Време”.

Од 1977. до 1985. године био је директор Студентског културног центра, уредник НИН-а постаје 1985. године, а на тој функцији задржаће се до 1991.

“Већ средином осамдесетих, Вучела је свуда где треба: уметнички директор Звездара театра, уметнички директор Града театра у Будви, главни уредник “Књижевних новина”, уредник културне рубрике “НИН”-а; све то у једном тренутку заједно и – са четири пуне плате. И даље се облачи “левичарски” опуштено и гаји имиџ “радикално шик”, али торбица му је већ ушла у легенду – по количини готовине која кроз њу пролази”, писао је Милош Васић за “Време”.

Изрешетан аутомобил

У Будви 1997. Вучелићев “Ауди” је изрешетан аутоматским оружјем.

“Није битно ко је изрешетао тако леп и скуп аутомобил; то се даде наслутити. Битно је – зашто?

Легенда која кружи по “безбедносно-обавештајној заједници”, то јест међу онима који су преживели, каже да је било дошло до извесног неспоразума између три уговорне стране умешане у известан озбиљан посао. Једна страна требало је да другој страни посредством треће стране исплати знатну суму готовог новца за пружену услугу; услуга је била повлашћена продаја цигарета на територији под контролом прве стране”, писао је Васић.

Касније ће Вучелић бити хапшен у полицијској акцији “Сабља” након што је убијен председник владе Зоран Ђинђић.

Шверц цигарета и одакле паре

Инсајдер је 2006. у серијалу Мрежа објавио делове извештаја полицијске истраге о шверцу цигарета на државном нивоу током деведесетих. У овом извештају помињу се бизнисмени, посланици, а међу њима и Милорад Вучелић. Према полицијским сазнањима, он је као део структуре СПС-а био у ланцу организатора уласка цигарета у земљу без царинског надзора.

Владимир Беба Поповић је Вучелића оптужио 2005. у емисији Инсајдер да је украо 40 милиона марака од ДБ-а.

На ове оптужбе Вучелић је за Инсајдер прокоментарисао да су оптужбе против њега у вези с 40 милиона марака ДБ-а и умешаности у шверц цигарета лажне. Такође наводи да су ове оптужбе имале тужилашки и судски епилог.

Остао је запамћен и ТВ дуел Милорада Вучелића и Милана Ст. Протића 2005, када Вучелић није умео да одговори на питање одакле му паре да ћерку пошаље на веома скупе студије у Швајцарску.

Главни и одговорни уредник “Вечерњих новости” је од септембра 2017.

__________________________________________________

БЛАЋЕЊЕ ВУЧЕЛИЋА КОЈИ СЕ БОРИ ЗА ДАХ: Весин новајугенд - лешинари на респиратору људскости

Пише: Милан Бабовић - заменик главног уредника "Вечерњих новости" (објављено 10. октобра 2020. године)

БЕОГРАДОМ је пре десетак дана прострујао абер да је Веселин Симоновић својим запосленима послао циркуларни мејл само са једном реченицом: "Јебем вам матер свима."

Ако има имало образа, части и морала, текст исте садржине требало би да понови колико данас. Наравно, под условом да он сам није аутор најскареднијег памфлета у новијој историји српског новинарства, који је освануо на порталу "Нова С".

Бивше колеге и бивши људи објавили су, наиме, непотписану рубрику под насловом "Два лица Милорада Вучелића, од дисидента до слуге режима" у тренутку док се ЧОВЕК Милорад Вучелић борио за живот у болничкој постељи. Кажем ЧОВЕК, а не главни и одговорни уредник "Вечерњих новости", јер овај текст настаје као насушна потреба одбране цивилизацијских норми од људског и новинарског талога, који је у форми некролога, тукао оног који лежи, који нема могућност да им одговори на њихово кевтање.

Овде нећемо расправљати о томе ко је чији слуга, мада се понешто може наћи у хербаријуму осушених политичких нада глодура "Нове". А има напретек прилога за белу књигу жутих дана, попут чувеног броја "Блица", уочи друге рунде изборног окршаја Томислава Николића и Весиног тадашњег љубимца Бориса Тадића. Ето богате ризнице за неког приљежног истраживача повести журналистичког удвориштва.

Дежурни преваспитачи Србије у виду самопрокламоване "независне" новинарске елите, окупљене на електронском таблоиду, нису смогли снаге ни да се потпишу испод срамотне пашквиле којом се уписују у анале бешчашћа. Они, чија су уста пуна новинарских стандарда и етике, лешинарски круже изнад кревета болесног човека, тонући у муљ сопственог лицемерја. Заслепљени програмираном политикантском мржњом, типичном за другосрбијанце, пали су испод линије хришћанске обазривости и достојанства.

У жељи да што пре саставе умрлицу за Вучелића, нису чак могли ни да нађу "добровољца" за антиљудски стрељачки вод, већ су се сакрили иза цитата Милоша Васића старих деценију и по. И ту су можда направили кобну грешку, и лишили славе свог лауреата. Јер, сада ће будућу награду за "новинарску храброст" због пуцања у човека на респиратору морати да дају конкурентској кући. Али, за разлику од њих бедника Васић је то признање у најави заслужио, јер је о Вучелићу писао када је овај био кадар да му одговори.

О домету овог великог подухвата Весиних морбидних истраживача најбоље говори први коментар шокираног читаоца на њихом сајту:

Јесте ли реални?

То исто питање, само много оштрије, зачињено псовкама какве заслужују битанге, поновио је један наш великан одбијајући гостовање код хумористе и новинара у покушају на телевизији Нова С.

Ништа мање нисмо запрепашћени ни ми, Вучелине колеге и сарадници. Попут горе поменутих питамо се: је ли реално да ћуте разни Ремови, Нунсови, Цензоловке, Унсови, савети за штампу, невладини крсташи за чистоту медијског простора?

Готово сви они срамотно су остали неми и када је 2015. бачен Молотовљев коктел на кућу Милорада Вучелића, тада главног уредника "Печата". Јер, матрица бестидног кружока којем припада Симоновић је следећа: сетимо се слободе медија само онда када су угрожене наше идеолошке и личне позиције, а Вучелића и остале који су на другом политичком полу можемо да тучемо чак и онда кад се боре за ваздух.

Вучела ће, у Бога се уздамо, оздравити, али Веса и његов "новајугенд" остаће заувек болесни, прикопчани на респиратор најнижих људских слабости. И згодно је на концу подсетити се једног Симоновићевог интервјуа из јуна ове године. Рекао је тада да "има медија који су у тешком психичком стању". Слажемо се. Његов електронски таблоид је у петак то најбоље потврдио.