Из историје београдске штампе

10. 04. 2025.

Аутор: Ненад Станковић Извор: УНС

Између редова: Како је београдска штампа обликовала југословенску будућност

Може се рећи да је прва половина 20. века за Србију била један од најтуробнијих и најизазовнијих периода у њеној историји. Иако нема потпуно мирног периода за народ који је своју кућу подигао насред друма, како је то описао Јован Цвијић, ова епоха је за српски народ, чини се више него икад пре, значила ратове, споразуме, декларације, санкције, епидемије, атентате, кризе, оставке, нове државе, заставе, ослобођења, ропства, српства, југословенства, смрт.

У јеку дешавања под којима се угибала читава Европа, Србија је тражила свој пут ка остварењу националних тежњи – коначном ослобођењу и уједињењу.

Велику улогу у томе одиграла је и штампа која је, често руковођена најумнијим главама Србије, прешла пут од једног од највреднијих алата у борби за слободу, до средства пропаганде и манипулације јавног мњења чијем интересу треба да служи. Пратећи странице, наслове и исписане редове београдске штампе од њеног настанка до данас, могу се сагледати и никад до краја завршени процеси интеграције и дезинтеграције српског народа, као и све муке кроз које је он, на том путу, прошао.

Током друге половине 19. века лист „Застава“ Светозара Милетића профилисао се као важно место за прокламовање и афирмисање идеја слободе и уједињења српског народа, нарочито оног дела који се налазио у саставу Аустро-Угарске монархије. Тако нам издање из априла 1867. године доноси текст који анализира политичке прилике у Европи, са посебним освртом на евентуалну стратегију коју Срби треба да развију у циљу испуњења вишедеценијског наума о националном ослобођењу и уједњењу.

“Читаоцима „Заставе“ познато је наше мишљење о народном праву и патриотском позиву Србије. Схваћајући прво као власт располагања са собом и слободног развитка на собственом огњишту, а други као тежњу за уједињењем, за слободом и независности целокупног народа, ми смо подизали свој глас за онакву политику у Србији, која би заштићавала унутрашњу слободу, припомагала развитку здраве друштвене свести и ојачању народне снаге, која би поштовањем демократских установа и негом слободњачког одушевљења, олакшавала материјални и морални напредак Србије, тако да ова може бити живим доказом и примером за слободу и цивилизацију противу неслободе и варварства на Истоку, и најпосле, која би се узвишавала, до свести, да Србија има све за све Славене у источној Европи чинити, тако, како ће се првом згодном приликом сви Славени прикупити под њену заставу, као заставу обште слободе“.

У овом делу текста видљива је не само тежња ка остварењу националних интереса, већ и брига аутора о демократским институцијама и свест о њиховој важности за развој једног младог друштва, те сагледавање Србије као неке врсте балканског Пијемонта, државе око које се треба извршити уједињење околних братских народа. Све то изречено је у патриотском тону, карактеристичном за штампу 19. века. Тај поглед остаће карактеристичан за добар део српске елите у временима која су уследила.

„Застава“ је у наредним годинама готово свакодневно наставила да шири своје идеје и критикује оне Србе који су своје интелектуалне вештине стављали у службу „Двојне Монархије“, помажући јој тако у остварењу сопствених интереса, а науштрб интереса Срба. Њени уредници и новинари често су бивали санкционисани, што новчано што тамничењем, а лист је наставио да излази све до коначног укидања за време „Шестојануарске диктатуре“ 1929. године.

Сам почетак 20. века донео је, пак, велике политичке промене у земљи, од заоштравања односа са Аустро-Угарском на спољнополитичком плану, до смене династије и промене режима на нивоу унутрашње политике.

Долазак династије Карађорђевић на престо Србије за последицу је имао, између осталог, искорак у спровођењу демократских принципа и нешто већу слободу штампе. Та демократичност, иако далеко од принципа демократије какве у теорији познајемо данас, огледала се и у броју дневних листова који су преживели смену векова и династија, као и оних нових, који су убрзо угледали светлост дана.

Тако се на улицама београдске чаршије убрзо могло прочитати штошта, од геополитике и превода текстова страних аутора до трачева и скандала; од онога што данас зовемо црна хроника до духовитих, карикатурних, приказа самог краља. Писало се нашироко, невештом комбинацијом књижевноуметничког и чаршијског стила, а често без много бриге за приватност грађана о којима се пише.

Место најзначајнијих листова тог времена заузели су „Политика“ браће Рибникар, затим „Правда“, „Мале новине“ Пере Тодоровића, онда неформално гласило официрске организације „Уједињење или смрт“ – „Пијемонт“ и други.

У то време није било много текстова на тему уједињења, а још мање на тему стварања неке нове државе. Вести из региона најчешће су се тицале Срба који тамо живе и то је био главни разлог због кога је тим темама посвећивана пажња. Ипак, да одређено интересовање и расположење за идеју југословенства на почетку 20. века постоји, макар на нивоу науке и културе, видимо у извештају са годишње скупштине Југословенске академије знаности из 1902. године, који је објављен у „Малим новинама“.

„Скупштину је отворио председник академије Т. Смичиклас свечаном беседом, у којој је протумачио зашто су јој оснивачи дали име Југословенска. Њих је, по изводима Т. Смичикласа, руководило при том јединство јужних Словена: Хрвата, Срба, Словенаца и Бугара, који су по традицији и по старим списима један народ. То схватање о јединству прешло је иза Гаја у илирско доба, па се хтело, да оно нађе свој континуитет у имену академије југословенска. За доказ томе служи што је први тајник академије био покојни Ђура Даничић, и што академија броји међу Србима готово исто толико својих чланова, колико и међу Хрватима, а више него међу свима осталима Словенима.“

„Мале новине“ су редовно извештавале о активностима Југословенске академије знаности, а поједини уважени интелектуалци и чланови политичке сцене у Србији били су у неком тренутку и њени чланови. То говори о постојању свести о заједничкој историји и потреби за зближавањем и сарадњом код одређеног дела елите, што није неважно имајући у виду надолазећи почетак процеса уједињења који је у великом броју био подржан управо од стране водећих интелектуалаца, нарочито у Србији.

Такође, извештавањем са оваквих скупова потврђује се намера уредника листова да се о суседним народима, онда када су они тема штампе, пише готово искључиво афирмативно. Таква агенда није долазила од самих уредника, већ од политичког врха тадашње Краљевине, чији је један део већ тада био наклоњен идеји уједињења са околним народима.

Никола Пашић – Кључна фигура националног уједињења

Као кључни човек за решавање питања националног ослобођења и уједињења у овом периоду наметнуо се Никола Пашић. У то време већ прекаљени политичар, вишеструки председник Владе, министар иностраних дела и први човек Народне радикалне странке, био је свестан да ће „Велики рат“ несумњиво довести до нових промена граница и поравнања рачуна међу државама, како на Балкану, тако и у читавој Европи.

Пашића су и његови блиски сарадници саветовали да је креирање меморандума о „Максималним националним захтевима“ нужно, пре свега како би Србија стала у заштиту оних територија на које сматра да полаже историјско право, а које би могле да буду угрожене услед савезничке политике „територијалних компензација“. Мање од месец дана након велике победе на Колубари чинило се да је дошао прави тренутак да се Скупштина састане у привременој престоници Нишу и, 7. децембра 1914. године (по новом календару), објави ратне циљеве Србије, што ће касније бити упамћено као „Нишка декларација“.

243202 .    „Уверена у решеност целог српског народа да истраје у светој борби за одбрану светог огњишта и своје слободе, Влада Краљевине сматра као свој најглавнији и у овим судбоносним тренуцима једини задатак да обезбеди успешан завршетак овога великог војевања које је, у тренутку када је започето, постало уједно борбом за ослобођење и уједињење све наше неслободне браће Срба, Хрвата и Словенаца. Сјајни успех који има да крунише ово војевање искупиће обилато крваве жртве које данашњи српски нараштај подноси. У тој борби српски народ нема избора, јер се између смрти и живота не бира. Он је на њу принуђен и водиће је са онаком истом несаломивом енергијом и с каквом се пре сто година борио за свој васкрс из Косовске гробнице“.

Пашићева идеја била је да ова декларација постигне двоструки ефекат. У првом реду, циљ саопштења био је да се пошаље порука савезницима да Србија полаже право на територије које сматра етнички својим, те да има намеру да се позове на принципе националног самоопредељења. Такође, период након победе на Колубари чинио се повољним за објављивање декларације којом би се питање уједињења Словена најзад интернационализовало, односно прогурало  у неку врсту званичних дипломатских токова. Други ниво декларације огледа се у поруци коју она шаље свим Словенима на Балкану, посебно онима који су регрутовани на страни Аустро-Угарске. Влада овим саопштењем поручује да, како њих тако и територије на којима они тренутно живе, види у саставу своје државе, што је за последицу могло да има деморализацију дела Аустро-Угарске војске. Уз то, она поручује и оним Србима који се у тим тренуцима боре за егзистенцију Србије, а рат их је затекао ван њених тадашњих граница, да се ради на томе да се и они нађу у саставу будуће државе и да њихова жртва у том смислу неће бити узалудна. Велики удео у том деловању имала је, наравно, штампа, због чега је и целокупна изјава владе била објављена на насловним странама готово свих утицајних листова тог времена.

У недостатку аналитичких и критичких текстова на тему проглашења ратних циљева, насловне стране попуњаване су, између осталог, порукама подршке српским настојањима. Једну такву послао је и такозвани „Хрватски покрет у Америци“, политички организована група имиграната која је у свом листу „Покрет“ написала следеће:

„Против своје браће Срба, Хрвати не смеју да се боре, јер им то брани њихова пресвета крвна веза. Синови су обојица једне једине мајке, једног јединог народа /.../ Та крв нам гласно довикује, да је дошао час, да са заједничким силама отргнемо мрске окове, који нас још држе оковане, под ону дивљачку и вероломну Аустрију. С нашом браћом нас веже чврстим везама: иста прошлост, иста књижевност, исти народни осећаји, исти језик, исто све, јер ми смо напросто исти народ“.

Овај текст пренела је београдска „Правда“ у јануару 1915. године и овде већ можемо да говоримо о почецима координисаног деловања српске Владе и хрватског, односно словеначког политичког тела, са заједничким циљем у уједињењу народа на Балкану.

Лист „Правда“, као и остала штампа, се до краја рата све више бавио овом темом, настојећи да, бирајући искључиво текстове са позитивним ставовима на тему уједињења, прикаже стварање нове државе као једини исправан пут Срба и српске политике. Нема сумње да је такав наратив диктиран из канцеларије Николе Пашића, који је на тај начин покушавао да обезбеди друштвени легитимитет за своје дипломатске активности које су током рата биле константне. Речју, процес стварања нове државе није могао бити успешан без сагласности народа, нарочито српског, а до ње се најпре могло доћи путем штампе и великог утицаја који је она поседовала.

Паралелно са креирањем ратних циљева Пашић је оформио политичко тело названо Југословенски одбор, сачињено углавном од хрватских и словеначких политичара, у намери да се најпре делује пропагандно на све делове словенског становништва, посебно на оне који ратују на страни Аустро-Угарске. Други циљ било је агитовање и лобирање код држава савезника за остварење југословенског уједињења. Интерес Југословенског одбора био је и у томе да се „Хрватско приморје“ сачува од италијанских претензија и иредентизма, а са којом се Србија константно налазила у затегнутим односима. Касније је тај Југословенски одбор, финансиран највише из касе Владе Краљевине Србије, представљао правни субјекат који треба да заступа интересе Хрватске и Словеније, земаља које у датом моменту политички-правно не постоје, а са којима је Влада Краљевине Србије на Крфу ушла у званични процес преговора о уједињењу.

Манифест Југословенског одбора под називом „За уједињење“, посвећен енглеском народу и парламенту, који је пренео је београдски лист „Стража“ маја 1915. године, у једном делу каже следеће:

„Наш народ, који исповиједа више вјера и чија је сношљивост позната, крунисаће своје народно јединство јемством вјерске једнакости и слободе вјероисповедања. Сигурни за наклоност своје руске браће, апелујемо на симпатије њихових западних савезника у нашој борби за слободу. А као заступници демократског народа апелујемо најпосле на народ енглески и на његов парламент, те тражимо од њих потпору, која ће југословенском народу омогућити да, након вековног страдања, једном постигне јединство и независност.

 Југословенски одбор

И овај текст, иако, како рекосмо, посвећен енглеском парламенту и народу, нашао се на првим странама београдске „Страже“, што говори у прилог тези о намерној селекцији афирмативних текстова на тему уједињења, као и о координисаном деловању Владе Србије, Југословенског одбора и најутицајнијих уредника београдских новина.

Пашић је умео да говори да је политика заправо предвиђање догађаја и усмеравање циљева према њима и то начело се јасно огледа у деловању српске спољне политике. Она је најбоље резултате постизала управо онда када је Пашић успевао да добро процени како ће се одређени догађаји одиграти. Невоља је била у томе што је рат сам по себи непредвидив, а нарочито онда када дође до овако широких размера. Тада обично до изражаја долази мудрост енглеске дипломатије, која се огледа у изреци да не постоје „стални пријатељи“ већ само стални интереси. То је лекција коју је српска политика тек имала да научи.

Крфска декларација и почетак коначног уједињења

Фебруарска револуција у Русији (1917. године) и коначан пад царског поретка донео је нове тектонске промене по свачији положај у рату, а посебно по положај чланова Антанте. Крњењем руског утицаја у међународним круговима слабио је и глас српске дипломатије и мало ко је одлучивао да посвети пажњу „Југословенском питању“, које су Пашић и предствници Југословенког одбора перманентно покушавали да наметну као важну међународну тему. 

Пред Србијом се тада нашао изазов – како да придобије нове савезнике у својој борби за спровођење ратних циљева. То је био посебно тежак задатак имајући у виду промену спољне политике код Француске и Енглеске, које су и саме забринуте за исход рата, започеле тајне преговоре са Аустро-Угарском. У замену за мир, водеће силе савезника нудиле су Аустро-Угарској штошта, између осталог, говорило се и о територијама на Балкану. Србији је још једном претила опасност да њене територије постану предмет „поткусуривања“ великих сила. Оваква (евентуална) прерасподела територија у Европи пресудно је утицала на Пашића да, још једном званичном изјавом владе, покуша да обезбеди заштиту интереса Србије и „подсети“ савезнике на њене ратне циљеве. Никола Пашић и Српска Влада окупљена на Крфу започели су низ преговора који ће касније резултовати новом декларацијом.

Убрзо је на Крф стигла и делегација Југословенског одбора, предвођена Антом Трумбићем, са којим је Влада Краљевине Србије настојала да потпише споразум. Иако Југословенски одбор није имао формалну политичку легитимацију свог народа, српска влада га је третирала као политичког представника југословенских народа Аустро-Угарске.

Ваља поменути да је Трумбићев долазак и боравак на Крфу гласно испраћен од стране штампе, што говори у прилог добром третману који су представници Југословенског одбора уживали од стране српских новинара.

Крфском декларацијом, која је потписана 20. јула по новом календару, Србија се као једини признати субјект међународног права у овом процесу, обавезала да испуни наведене циљеве ослобођења и уједињења, а југословенско питање је, посредством савезничких посланика, још једном ушло у званичне дипломатске токове.

243409 . О територији и новим границама земље говорило се у последњој, деветој тачки декларације, на следећи начин: „Територија Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца обухвата сву ону територију, на којој живи наш троимени народ у компактној и непрекидној маси, и она се без повреде животних интереса целине не би смела крњити. Наш народ не тражи ништа туђе; он тражи само своје и жели да се сав, као једна целина, ослободи и уједини. И зато он, свесно и одлучно, искључује свако делимично решење свога народног ослобођења и уједињења. Наш народ поставља као једну нераздвојну целину проблем свога ослобођења од Аустро-Угарске и његовог уједињења са Србијом и Црном Гором у једну државу“. Декларацију су 20. јула 1917. године  потписали председник Југословенског одбора Др Анте Трумбић и председник Министарског савета, министар иностраних дела Краљевине Србије Никола Пашић.

Неколико дана касније стигле су и прве реакције штампе на овај догађај. На насловној страни листа „Велика Србија“ нашао се извештај са свечаног банкета који је приређен дан након потписивања декларације, на коме су присуствовали и сви важнији представници штампе.

У еуфоричном тону пренети су говори и здравице виђенијих гостију, а највише пажње било је посвећено управо једном од двојице потписника декларације – Анту Трумбићу. О његовим активностима, попут посете фронту и разговорима са званичницима држава савезника, извештавано је готово свакодневно, а његови говори у тим приликама преношени су у целини.

Југословенском одбору и српској Влади посвећивани су читави пасуси хвалоспева и поздрава из иностранства, те стихови песника исписани у част све изгледнијег уједињења братских народа. Са друге стране, критичарима уједињења даван је минималан – до никакав простор у медијима и њихово се мишљење могло чути тек много касније, након првих политичких криза у заједничкој држави.

У освиту завршетка рата, готово да није било непријатеља уједињења у Србији, бар када је реч о интелекуталном, војном и политичком миљеу. Оно што је, из угла проучавања тадашње штампе још важније, јесте да је и у српском народу подршка стварању Југославије била обезбеђена.

Проглашење Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца – одјеци, унутрашњи сукоби и цензура

Одлукама на Међусавезничкој конференцији у Версају (1-3. јун 1918. године) савезници су и дефинитивно подржали и подупрели стварање Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Првог дана децембра 1918. године, регент Александар Карађорђевић примио је на аудијенцију делегацију Народног вијећа из Загреба. У одбору за проглашење уједињења нашло се шест представника, по три из Народног вијећа и Владе Краљевине Србије. У осам сати увече, у кући Крсмановића у ослобођеном Београду, регент Александар Карађорђевић прогласио је уједињење и стварање нове Краљевине.

Да одушевљење из куће Крсмановића нису делили сви грађани нове државе показало се већ неколико дана по проглашењу уједињења. Месец децембар обележили су протести присталица Хрватске сељачке пучке странке и других побуњеника у Загребу. До протеста је дошло само четири дана након проглашења уједињења, а у сукобу са војском погинуло је осамнаест људи. 

Различити погледи политичких елита у Хрватској, Словенији и Србији на поделу моћи и то како држава треба да буде организована отворили су врата кризама и сукобима.

Само неколико месеци касније, на другој страни листа „Застава“ освануо је текст са израженом критиком политике у Хрватској, али и штампе у Србији, какву пре проглашења нове државе није било могуће видети. Коментаришући одлуке скупштине у Загребу, аутор у једном делу текста каже:

“На скупштини „Хрватског Сокола" донесен је предлог, да се из друштвеног наслова испусти „хрватски“. Против овога предлога устао је др. Бродашка и противио се промени наслова из разлога: „јер се Срби парирају и неће да се одрекну свог српства“. Уз др. Брадашку пристала је скупштинска већина и тако је овај предлог пао. Ово је врло поучно. Срби су се одрекли Србије; Срби су се одрекли свог календара; Срби су се одрекли свог грба и одрекли се своје славне, куршумима изрешетане заставе, под којом су извојевали оне сјајне победе, којима се данас диви цео свет и све им је то још мало. Да, да. Срби треба још да напусте своју прадедовску веру; треба да напусте своју ћирилицу и треба да напусте своје лепо српско име, па да у славу уједињења легну у гроб и тако докажу, да нису сепаратисте. Па докле тако? Ко је после проглашења краљевства Срба, Хрвата и Словенаца, пажљиво пратио хрватску журналистику, тај је морао уочити, да бановински Хрвати хоће у том краљевству, да остану сасвим независни. А српска штампа нит’ ромори нит’говори, него ћути и ћути и онда, кад се влада дигла, да цензуром угуши сарајевску „Српску Зору“, која је имала смелост да укаже на ове ружне појаве у Загребу. То не ваља. Наш народ каже: „кад се баје, у очи се гледи“. Зато не треба да се обмањујемо, него треба истини у очи сагледати. (Па докле тако? – Застава – 23. 2. 1919)

И заиста, критика београдских новина које нису извештавале ни приближно довољно о очигледним проблемима у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, само неколико месеци након њеног формалног настанка, била је оправдана.

У држави која је тежила томе да буде модерна и која се у многочему угледала на своје западне савезнике, постепено је долазило до гушења слободе штампе и све већег притиска на новинаре и уреднике, што је више подсећало на какав деспотски систем владавине из 19. века.

Та цензура временом је довела до забрањивања и гашења појединих листова, са кулминацијом у Шестојануарској диктатури 1929. године. Тада је, под изговором да нема потребе за постојањем посредника између владара и народа, Краљ Александар Карађорђевић распустио Народну скупшитну и завео апсолутистичку власт. Такође, том приликом настојао је да реши себе још једног посредника са народом, уводећи строгу цензуру штампи.

Ако је пропагандна улога штампе и њена сервилност према политичком врху у току рата и имала неко оправдање у националном ослобођењу и уједињењу као вишем циљу према коме се одређују средства, сада је београдским листовима претила неприхватљива судбина пуког јавног гласила краљевског двора и политичке елите.

И то све, парадоксално, у држави за чије стварање су се, на листовима истих тих новина, наизглед залагали сви.

На тај начин београдска штампа прешла је историјски пут од места за прокламацију националних идеја, медија који су давали могућност Србима у држави и ван ње да испусте крик слободе, до средства манипулације и пропаганде према сопственом народу.

Тиха борба за укидање цензуре и, још погубније, аутоцензуре, у наредним годинама преплитала се са новим великим догађајима, кризама и атентатима, све до новог великог рата 1939. године. Штампа је и у тим, надолазећим временима, наставила да постоји и бори се за оно што јој по природи ствари припада, слободу, баш као и српски народ у целости.

Овај текст настао је  у оквиру пројекта "Преломни догађаји 20. века кроз београдску штампу", који је суфинансиран из буџета Града Београда, Градске управе града Београда, Секретаријата за информисање