Путовање кроз историју српске штампе

02. 04. 2025.

Аутор: Софија Орлић Извор: УНС

Како је српска штампа извештавала о атентатима на државнике у периоду од 1815. до 1918. године

Период од 1815. до 1918. године био је време 3 државе - Кнежевине Србије, Краљевине Србије и почетка Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Обележиле су га политичке борбе унутар друштва и државе, а развој штампе пратио је ове промене, прво као алат државне пропаганде, а затим као простор политичких полемика и идеолошких сукоба.

Након успостављања Кнежевине Србије под влашћу Карађорђа Петровића, политичке тензије између династичких ривала и политичких фракција нису јењавале.

Атентати у доба династије Обреновић

Кнез Милош Обреновић суочавао се са снажним унутрашњим противницима, а неуспешни атентат на њега 1842. био је један од првих знакова подела и нестабилности у земљи.

Кнез Михаило Обреновић је убијен 1868. године, а атентат на њега, према историчару Ратомиру Миликићу, имао је више значења - убиство није било само последица унутрашњих политичких борби, већ и приказ напетости између различитих интересних група жељних власти. 

Историчар Чедомир Антић у својој књизи “Убиства у српској историји” напомиње да је "медијско извештавање о атентатима у Србији често било селективно, јер је имало за циљ да подржи званичне ставове власти, а не нужно да истражи стварне мотиве иза тих догађаја".

Први српски медији и њихов утицај

Почетком 19. века у Србији није постојала развијена штампа у савременом смислу, а главни извори информисања били су брошуре, памфлети и државне публикације које су биле под директним надзором власти.

Објављивање првих новина “Новине Србске “(1834), које су излазиле у Крагујевцу под уредништвом Димитрија Давидовића, означиле су  почетак озбиљнијег развоја новинарства у Србији.

Развој медија у Србији и касније Краљевини Југославији био је кључан јер је обликовао начин на који су грађани доживљавали политичке догађаје, укључујући атентате на владаре.

Наиме, према Миликићу, медији су играли кључну улогу у стварању наратива око атентата на кнеза Михаила Обреновића на Кошутњаку 1868. године, који је био део шире политичке борбе између различитих фракција које су желеле да преузму власт.

Новине блиске опозицији тврдиле су да је атентат на краља био оправдан као борба против деспотске владавине, док су владине новине инсистирале на томе да је убиство резултат страних завера и домаћих непријатеља.

„Најгрознијим и најподлијим убиством Србија је данас лишена свога прељубезног владаоца. Остављајући праведној призна- телности свију наши саочественика да оцене превелики губитак који је Србију овим несрећним случајем постигао, долеподписани испуњавају једну тужну дужност примајући у своје руке“, писале су Српске новине те 1868. године.

Извештавање о атентату није било само извештавање о злочину, већ о политичкој борби. Антић пише да су новине које су подржавале Обреновиће попут конзервативног листа "Видовдан", биле склоне да овај догађај прикажу као терористички напад на државу и њен опстанак, док су опозиционе новине често постављале питање оправданости владавине и самог убиства.

Атентат на краља Милана Обреновића 1871. године, познат као Теразијска бомба, био је један од кључних тренутака у историји Србије и медијском извештавању о политичким догађајима. Атентат је изведен 11. јула 1871. године, када је бомба бачена према краљу док је пролазио Теразијама у Београду. Иако је краљ је преживео, овај догађај допринео је расту опозиције против владавине династије Обреновић.

Медијски наративи су зависили од политичких интереса – присталице краља сматрале су да је атентат политички мотивисан, док су опозициони новинари указивали у највећој мери на незадовољство народа деспотском владавином.

Неуспели атентат на краља Милана створио је атмосферу страха у владајућим круговима, а медији су постали кључни алат за контролу јавног мњења, што је додатно погоршало већ постојеће политичке тензије у земљи.

Убиство краља Александра Обреновића и краљице Драге - Мајски преврат (1903)

Атентат на краља Александра Обреновића и краљицу Драгу у ноћи између 28. и 29. маја 1903. године је један од најдраматичнијих политичких преврата у модерној српској историји. Овај догађај није само означио крај династије Обреновић, већ је био преломни тренутак у политичкој трансформацији Србије.

Убијени су краљ и краљица, док су завереници – предвођени групом официра и политичара – преузели власт и довели на трон династију Карађорђевић.

"Самоуправа", као једно од гласила Народне радикалне странке, отворено се супротстављала династији Обреновић и користила “политичке атентате” као доказ народне борбе против тираније.

Званичне новине блиске династији Обреновић биле су угушене, док су либерални и националистички листови поут "Одјека", "Браника" и листа "Затава" атентат су представљали као чин патриотизма и неопходног ослобођења Србије од аутократске власти краља Александра и непопуларне краљице Драге. У првим извештајима које су објавиле новине попут "Самоуправе", атентат је слављен као "херојски чин" којим је обновљена народна воља.

Краљ Петар I Карађорђевић 1903. године је преузео власт, омогућио парламентарну демократију и био је тада симбол националног јединства и борбе за ослобођење јужнословенских народа. Његова владавина није била лишена опасности, а током Балканских ратова забележено је неколико атентата на њега, иако ниједан од њих није успео.

Један од најпознатијих десио се током Првог балканског рата 1912. године, када су обавештајне службе откриле завереничке групе које су планирале напад на краља. Ови атентати често су се везивали за агенте Аустроугарске и Османског царства, који су имали интерес да дестабилизују српску власт у моментима кључних војних операција.

Медијско извештавање о овим догађајима било је ограничено због ратних услова, али је контролисана штампа у Србији користила атентате како би додатно учврстила слику краља Петра као националног хероја.

Листови попут "Самоуправе" и "Народне борбе" представљали су га као симбола српске борбе за слободу, док су атентате тумачили као покушај страних сила да омету ослобађање Балкана.

Чедомир Антић бележи да је "српска штампа пажљиво бирала тон и садржај извештаја о атентатима, настојећи да не унесе панику међу грађане, али и да укаже на спољне претње које су угрожавале национално јединство".

Иако ниједан од атентата није био успешан, они су допринели изградњи мита о краљу Петру I као владару који је преживео многе опасности у борби за националне циљеве. Медијска интерпретација атентата имала је дугорочне последице, учврстивши његову популарност и омогоћивши да га српско друштво памти као једног од најцењенијих владара у својој историји.

Пропаганда и контрола медија у извештавању о атентатима

Штампа је била главни тумач атентата – било као херојске борбе против тираније, било као варварских и издајничких чинова. Власт и опозиција користили су новине као оруђе пропаганде, настојећи да контролишу перцепцију јавности и обликују политичку реалност.

У Србији су листови попут "Србских новина", често приказивали атентате као дела страних агената или домаћих издајника, док су опозиционе новине, попут "Самоуправе", истицале атентате као израз незадовољства народа и борбу против неправде.

Атентат на краља Милана 1882. године био је у владиним новинама представљен као "кукавички напад на светињу српске државе", док су опозициони листови истицали политичку позадину незадовољства које је довело до атентата.

Антић истиче да су српске власти у 19. веку користиле атентате као повод за јачање контроле над штампом, уводећи цензуру и затварајући листове који су подржавали опозицију. Тако је након убиства краља Александра Обреновића 1903. године, привремено забрањено неколико листова који су отворено подржавали династију Обреновић.

Међу њима су били "Српске новине", званични лист режима Обреновића, као и "Глас Црногорца", који је такође био наклоњен Обреновићима.

Током Првог светског рата, српска штампа атентате је приказивала као део борбе за ослобођење, док су аустроугарски медији исте догађаје користили за оправдање војних акција против Србије.

Миликић наводи пример да је "аустроугарска пропаганда после Сарајевског атентата 1914. године у потпуности криминализовала Гаврила Принципа и његову групу, док је у српској јавности он постао симбол отпора окупатору".

„Дивљачки чин који показује право лице балканске анархије! Убиство престолонаследника је чин варварства који Беч неће оставити некажњеним.“, писао је Neue Freie Presse, јуна 1914. године.

Медијско обликовање атентата имало је дуготрајан утицај на политички живот Србије и региона. Начин на који су атентати представљани у новинама одредио је њихову перцепцију у колективном сећању, а пропаганда и политичка контрола медија омогућили су властима да их користе као инструмент за обликовање историјских наратива и легитимисање политичких одлука.

 

Овај текст настао је  у оквиру пројекта "Преломни догађаји 20. века кроз београдску штампу", који је суфинансиран из буџета Града Београда, Градске управе града Београда, Секретаријата за информисање