Путовање кроз историју српске штампе

24. 10. 2023.

Аутор: Проф. др Владимир Баровић Извор: УНС

Нацистичка и антинацистичка пропаганда у међуратној Војводини

„Deutsches Volksblatt“ и „Зов народа“ - највећи пропагандни немачки дневни листови

Највећи немачки дневни лист у Војводини између два рата био је „Deutsches Volksblatt“. Имао је велики тираж и веома добру и савремену уређивачку концепцију за оно време. Основа информативне моћи немачке оргнаизације Културбунд и њена ударна песница у смислу пропаганде био је овај лист, покренут октобра 1919. године. „Deutsches Volksblatt“ је најдуговечнији и најутицајнији немачки лист у Војводини који је излазио у међуратном периоду, а по својим уређивачким и медијским дометима свакако заслужује најзначајније место у немачкој штампи на овим просторима.

Лист је био претходница удружења немачке мањине у Краљевини Југославији - Културбунда, а први уредник „Deutsches Volksblatta“ био је и први генерални секретар Културбунда Георг Грасл, кога је већ 31. маја 1921. године на уредничком месту заменио Франц Перц.  Он ће бити  често нападан од пронацистичке штампе војвођанских Немаца, а пошто је дошао из Словеније, непријатељи су му често поручивали да пакује кофере и писали да је он дошао са стране и да стога не разуме менталитет војвођанских Шваба.

У овом листу, који је био срж немачке пропаганде, окупила се респектабилна новинарска екипа за оно време, када је професионални новинар било дефицитарно занимање. Доајен немачког новинарства у Југославији Вилхелм фон Доротка Еренвал био је прво технички уредник, а од 1934. и уредник спољнополитичке рубрике, Филип Корел уређивао је највише унутрашњополитичку рубрику, а Бруно Кремлинг је био задужен за рубрику културе. Један од доцнијих функционера Културбунда Франц Хам у „Deutsches Volksblatt-у“ је уређивао привредну страну, док је за дневне и спортске вести био задужен Фердинанд Хрибовшек – Берге. Поред професионалног уређивачког тима немачки дневници су имали врло развијену мрежу дописника, исто тако професионалних новинара. Београд – Јозеф Хрибовшек-Берге (брат Фердинада) који је касније променио држављанство и постао в.д. шефа у Одељењу за штампу Немачког посланства у Београду и радио је за немачку обавештајну службу. У Загребу је био дописник Отон Пупић, такође извештач мађарских листова Делбацке и Наполоа, дописник за Сомбор био је Матијас Гертнер, Суботица - Јанош Цука, Врбас - Фриц Вагнер, сарадник Werbasser Zeitung-а, Регели ујсага и Наполоа, Вршац - Лудвиг Бауер, новинар вршачких недељника Werschetzer Gebirgsbote и Deutscher Volksfreund, Кикинда-Драгутин Тонгел,Рума-Франц Пинцлгрубер. За Нови Сад дописник је био Хајнрих Јајсек.

Поред великог броја професионалних новинара и јаке дописничке мреже постојала је и жеља угледних појединаца да објављују своје чланке у овом штампаном медију на немачком језику. Као што је данас част сваком виђенијем интелектуалцу, професору или јавном раднику да пише колумну за неки престижни медиј, тако је и у оно време угледан и у немачкој заједници читан „Deutsches Volksblatt“ имао велики број сарадника чије интересовање за писање тај лист није могло да остави неиспуњеним и незанимљивим. Након оснивања Културбунда лист ће постати његово пропагандно гласило у ком ће бити изношени званични ставови организације немачке мањине, а по њему ће и државна власт оцењивати ставове и стремљења већине војвођанских Немаца.

„Зов народа“ – гласило нацистичке пропаганде војвођанских Немаца

 До средине тридесетих година прошлог века Културбунд није био нацификован, а у том периоду постојала је група Немаца из Војводине који су били отворени нацисти и називали су се - обновитељима. Баш та обновитељска група нашла је своје пропагандно гласило у „Pančevoer Postu“, који су 25. августа 1934. године преименовали у свој лист „Волксруф“ („Зов народа“). Тај лист је постао први националсоцијалистички лист у Краљевини Југославији који је отворено пропагирао Хитлерову идеологију и улазио у жестоке сукобе са руководством Културбунда, за које су употребљавани изрази „млакоње“, „готовани“, „паразити“, „штеточине“...

 На месту уредника били су обновитељски прваци као што су Јакоб Авендер, Густав Халвакс, Ханс Турн, Јакоб, Редлер... Сарадник листа био је и бивши вођа омладине Културбунда Јакоб Лихтенбергер, а чланови обновитељских кружока називаних - камерадшафтови стално су слали чланке и зато је лист имао карактеристике информативног гласила. На насловној страни био је исписан готиком (читав лист је писан готиком) назив новина, а поред њега је прво стајало „Organ fur volfische Erneuerung“ („Орган народних обновитеља“), док је касније било исписано и усмерење листа тј. („Kampfblatt  fur volkische Erneuerung“ – „Борбене новине за народну обнову“).

У том нацистичком органу медијске пропаганде често су постојали наслови са ускличницима који треба да скрену пажњу. Лист је био изразито антисемитски настројен, а анитијеврејство је коришћено и у обрачуну са вођством Културбунда. На насловној страни обично се полемисало о неком актуелном питању (нпр. „Bauerliches Denfen und Leben“- насловна страна 25. августа 1934) или су укрштана пера са листом Културбунда. „Волксруф“ је доносио написе о годишњицама појединих места („150 Jahre Torža“), о проблему школства („Schulnochrichten“), а на последњој страни имао је и рекламни простор.

 

„Deutches Volksblatt“ је у обновитељским новинама оптуживан да сарађује са јеврејским радњама и да за једну јеврејску приватну школу врбује немачку децу. У духу националсоцијалистичких гласила „Волксруф“ је имао потребу да непрекидно напада противнике око „Deutsches Volksblatta“ (увек је први део назива тих новина стављао под наводнике) и да им упућује најгоре увреде.

Као добри нацисти, новинари „Зова народа“ су често нападали и католичку цркву, што је штампа на српском језику помно пратила, па тако „Дан“ доноси под насловом „Осуђени су уредници панчевачког „Фолксруфа“ због клевета нанетих београдском надбискупу г.др. Рафаелу Родићу“, следеће: „...Преко свог правозаступника г.др. Александар Прелера, надбискуп г.др. Родић и чланови управе римокатоличке црквене општине у Панчеву, тужили су уредника „Фолксруфа“ г. Јакова Авендера и Ханса Турна. На претресу који је одржан током јучерашњег и данашњег дана пред малим већем коме је председавао г. Павле Дајић, судија Окружног суда, г.др. Јаков Авендер изјавио је да се не осећа кривим јер тај чланак (у ком се напада надбискуп, ВБ) није он написао, већ да је уводни коментар написао г. Ханс Турн. За овај претрес владало је прилично интересовање... Јуче после подне донета је пресуда којом се г. Ханс Турн кажњава са 2.000 динара ради тога што је као одговорни уредник нанео клевету надбискупу г.др. Родићу. Г. Јакоб Авендер кажњен је са 1.500 динара ради тога што је примио и извршио коректуру чланка у ком је нападнут надбискуп г.др Родић.“.

Новинар „Дана“ закључује да је изрицање пресуде побудило велико интересовање (велика сала Окружног суда била је препуна) и додаје да осим плаћања казне, уредници „Волксруфа“ имају обавезу да у наредном броју свога листа штампају пресуду Окружног суда. Та и сличне судске мере нису, међутим, имале великог педагошког учинка на „Волксруф“, који је жестоко нападао своје противнике. Када је званични лист Културбунда објавио оглас у коме је англо-немачка агенција у Лондону тражила „самохрану младу Немицу која уме да кува“, „Волксруф“ је оптужио  уредника „Deutsches Volksblatta“ Франца Перца да се бави трговином белим робљем.

Није, међутим, ни Културбунду одани лист остао дужан иако је у почетку са олимпијских висина посматрао националсоцијалистички „Волксруф“,  ком је понекад одговарао у рубрици „поштанско сандуче“. Када су почели озбиљнији напади, и „Волксблатт“ креће у контранапад и преноси писање панчевачког листа „Војвођанин“ о вођи обновитеља Јакобу Авендеру: „Авендер мења политичка уверења ко Циганин коње...Авендер је француско име и према томе др Авендер није веран своме француском пореклу него је постао ватрени Немац. Његови преци били су, по свој прилици, непоуздани Французи и „Авендер“ је морао бити надимак – на француском „а вендре“ значи „на продају“. О овој карактеристици његових предака данашња генерација не зна ништа. Име му је ипак и данас у складу са држањем...“.

Иако се и „Волксруф“  (као и „Deutsches Volksblatt“) трудио да декларативно буде непристрастан у погледу унутрашњополитичких сукоба на југословенској сцени, он то није био због тога што у редакцији није имао професионалне новинаре већ већином младе, идеолошки заслепљене сараднике који нису умели вешто сакрити свој прави идејни став. Усвајањем националсоцијалистичког вокабулара „Волксруф“ се отворено декларисао као нацистички опредељено пропагандно гласило, те је употребљаван читав низ нацистичких термина међу којима и друг (камерад). Расизам је био присутан у писању „Волксруфа“.

Да та нацистичка идеолошка компонента није била резервисана само за чисто нацистичке листове, сведочи и пример „Југословенске страже“, панчевачког листа који је писао у духу Шестојануарске диктатуре. За тај лист узвишени појмови који су били обележје „југословенске расе“ били су породица, нација, држава, краљ и отаџбина. „Волксруф“ је, међутим, истицао да  је у домену расне хигијене најважније чишћење презимена од мађаризације као и уздржавање од гледања „декадентних“ мађарских филмова који су преплавили војвођанске биоскопе.

Власти Дунавске бановине су често покушавале стати на пут Авендеру и његовом „Волксруфу“, али су, што због административних препрека (јер је он био у Панчеву, које није било под Бановином), што због толерантног односа виших инстанци, имале слабог успеха. Бан Рајић је често позивао на енергичнију акцију против обновитељског покрета: „Будући да се штаб групе др Авендера и његов лист налази на територији града Панчева, част ми је поново Вам обратити пажњу на ове факте, с молбом за дејство, да предстојништво градске полиције у Панчеву и Државни тужилац у Панчеву, енергичним мерама, сузбију рад те групе односно писање тог листа“.

Борба је била веома интензивна, а у циљу овладавања немачком мањинском организацијом националсоцијалисти су покренули још својих публикација. Свесни важности медија у агитацији и нацистичкој пропаганди они покрећу: „Volk und Bewegung“ (месечник), “Deutsche Bauernzeitung“ (недељник), „Schaffende Jugend“. Штампани су и локални часописи као што је бачкопаланачки „Die Heimat“ и шаљиви лист „Die Wespe“, који излази у Новом Саду, а остале листове и часописе обновитељи штампају у Панчеву, где им је био пропагандни центар.

Занимљиво је да су и немачки стручни листови као што је онај намењен сељаштву – „Landwirt“ – осећали утицаје обновитеља па је тако био објављен подужи говор Валтера Дареа,  националсоцијалистичког вође сељаштва у Рајху. 

Националсоцијалисти су  имали и већ поменути месечник „Schaffende Jugend“ („Стваралачка омладина“), који је пропагирао здрав начин живота на селу, али уз националсоцијалистичке мотиве и приче у којима се промовише аријевски нови човек. Власник листа био је Адам Маријус, предавач у Учитељском заводу, који је био расадник образоване младе, али националсоцијалистички усмерене интелигенције. Маријус је био на челу „Савеза немачких библиотека“, које је Културбунд распустио због нацистичке делатности. Маријус је после отпуштања из учитељске школе (због нацистичког деловања) држао књижару „Култура“ у Новом Саду, која је служила као пункт за растурање националсоцијалистичке литературе, пропагандних материјала и обележја као што су значке, књиге, календари....

Нацисти су зналачки користили књижару за кампању нацификације омладине која је у њој увек могла наћи пригодну литературу, топло препоручивану за читање од стране „Schaffende Jugenda“: Валтер Даре, „Ново племство крви и тла“; Фричов „Приручник о јеврејском питању“. Велику улогу у ширењу пропаганде имали су и лични контакти са обновитељским активистима у Дунавској бановини, док су  штампу и пропагандне материјале често слали појединци из Немачке (поред тога су омладинци из дружине обновитеља према полицијским записницима све послове обављали усмено, без писаног трага). У једном записнику са испитивања обновитеља се каже: „Даље ми је признао (обновитељ Адам Милер, ВБ) да одржава везе са Валтер Швамцом, немачким студентом у Каселу који му редовно шаље немачке (новине, ВБ) „Кеселер пост“ бесплатно као и поједине књиге. Од ових новина одузео сам неколико комада међу којима сам нашао и немачке новине „Филкише Беобахтер“. 

___________________________________________________________________

Текст је настао у оквиру пројекта „Медијска пропаганда у Војводини (1918-1945)“ који је суфинансирао Град Нови Сад - Градска управа за културу
Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства