Приватизација медија од 2014. године
06. 09. 2016.
Добошар из Крагујевца
Сви познати новински жанрови не дају довољно простора да се у њихову форму смести текст о актуелном стању у крагујевачком новинарству.
Покушавам да направим „нормалан” извештај, али џаба. Једно је када је ситуација тешка, критична, неподношљива, алармантна, а друго када је читава једна област јавног делања – угашена.
Новинари су, махом, духовити људи, спремни на шалу. Данас у Крагујевцу није ништа тужније него разговарати с колегама. „Шта ме питаш, Карталовићу, кад знаш како је?!”, „Знам, али морам да сакупим конкретне информације”, мислим у себи, да би одмах одустао од тог узалудног посла јер за опис ситуације у којој се налазе крагујевачки медији довољна је само једна реченица – то је новинарство на нивоу оног добошара из Малог Рита, који чита проглас немачких окупационих трупа: „Ахтунг, ахтунг, даје се на знање.” Мислим на технички део извештавања, мада има везе и са суштином односа између властодржаца и медијских посленика.
И одмах да кажем, јер сматрам да је добро прво критиковати своју струку, за крах крагујевачког новинарства, великим делом, криви су сами новинари. Одсуство и најмање куражи да се супротставе увек незаситим политичарима који цене и награђују само хвалоспеве о себи, довела је крагујевачке новинаре у крајње понижавајући положај, да само слушају и извршавају наређења, а потом и да моле за који динар.
Без пара пропадају и велики медији, они с националним предзнаком. Али Београд је „друга држава”, тамо је увек могуће пронаћи неку „тезгу”. У Крагујевцу је тако нешто неизводљиво. Где да се запосли млади крагујевачки журналиста, тек свршени студент? Нигде, јер у овом граду могуће је само напустити неки од преосталих медија, не и запослити се у неком од њих.
Недељник „Крагујевачке”, бивша редакција „Светлости”, уредник Мирослав Јовановић: „За ову годину добили смо 800.000 динара од ресорног министарства и још 4.000 евра преко ’Локал преса’. Таман да се не угасимо”, каже овај наш колега, наводећи да из листа који је основао новинари, углавном, одлазе.
Радио-телевизија Крагујевац (РТК), помоћница директора ове приватизоване медијске куће, од октобра прошле године и званично у рукама Радоице Милосављевића, контроверзног бизнисмена из Крушевца: „Припремамо ми вести, али шта да радимо када нам презентер сат уочи емитовања емисије каже да је узео боловање. И да се распише конкурс, ми нећемо моћи да конкуришемо јер нам је рачун у блокади”, објашњава Слободанка Шмигић.
Запослени у РТК били су корисни новим властима само док је трајала предизборна кампања. Последња цркавица коју су примили односила се на априлску аконтацију. И то им је дато недавно, за мај, јун, јул, август – нема. Властодршци су се домогли својих фотеља, новинари им више нису потребни.
И на Каналу 9 је расуло. Ни на тој телевизији се, уосталом као ни на РТК, више не емитује квалитетан информативни програм који подразумева и неку врсту политичке дебате о важним питањима од јавног интереса. Радио Крагујевац (РТК) је одвећ упокојен.
У Смедереву је освануо графит – „нема медија, има зидова”. И у Крагујевцу неке колеге причају како ћемо се, када медија више не буде, информисати преко мегафона. Неки новинари се надају, па кажу: „Правићемо фанзине” (стрип малог формата у самиздат верзији). „Чисто сумњам”, одговарам. „Мислим да ни за то више нема енергије.”
Откако је нова власт ступила на дужност, после априлских избора, у градској влади више не постоји већник задужен за област за информисања. Зато зовем градоначелника Радомира Николића да га питам хоће ли и када бити расписан конкурс за суфинансирање медијских пројеката (Крагујевац је један од ретких градова у Србији, који ни прошле ни ове године није расписао тај конкурс). Не одазива се. Шаљем му поруку, не одговара.
Трагајући за правом дефиницијом односа оне и ове власти према медијима и новинарима, покушавајући да опипам разлику, долазим до следећег закључка – оној власти су новинари били потребни да о њима говоре речи хвале, ова власт новинаре третирао као друштвену нуспојаву, као сувишак који треба дотући.
Многи новинари који су се бунили против комунистичког система, сада плачу, носталгични за „старим добрим временима”, претранзиционим и преприватизационим, када су се окупљали у „Балкану”, „Старој Србији”, „Палигорићу”, дружећи се, шалећи се и размењујући информације. Сада су и те кафане пусте без новинара.
У Крагујевцу, с почетка 21. века, више нема агилног (локалног) новинарства, само покоји уморни добошар који, без пара за нови добош, ни проглас о евентуалном успеху градских властодржаца није у стању да објави.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.