Приватизација медија од 2014. године

31. 07. 2015.

Аутор: Јасмина Продановић Извор: istinomer.rs

Системско (не)спровођење приватизације медија у Србији

Влада Србије донела је 23. јула нову Уредбу о преносу капитала без накнаде запосленима код издавача медија, којом је ван снаге стављена уредба идентичног назива, усвојена крајем марта ове године. Нова уредба Владе директна је последица Закона о изменама и допунама закона о јавном информисању и медијима, усвојеног 29. јуна, као и Закона о изменама и допунама закона о приватизацији, који је усвојен 27. маја.

 

 

Члановима 7, 8 и 9 ове Уредбе дефинисан је поступак поделе бесплатних акција, односно поступак приватизације медија преносом капитала запосленима без накнаде уколико до 1. јула не буде објављен јавни позив за продају капитала издавача медија, односно уколико до 31. октобра капитал издавача медија не буде продат.

Члан 10 Уредбе односи се на медије чији је капитал након раскида уговора о продаји капитала пренет на Агенцију за приватизацију или Акционарски фонд, као и на услове и начин за покретање поступка ликвидације или стечаја тих медија.

Иако је Уредба требало да буде донета непосредно по усвајању Закона о изменама и допунама закона о јавном информисању и медијима, она је усвојена тек 23. јула.

Саветник за нормативне и правне послове у области јавног информисања у Министарству културе и информисања Дејан Стојановић, који је учествовао у писању уредбе, кашњење је образложио чекањем на мишљење ресорних министарстава.

“Слажем се да је могло да буде и раније, али чекање мишљења ресорних министарстава укочило је целу ствар.”
РТВ, 23. 7. 2015. године

Да подсетимо, крајњи рок за окончање поступка приватизације медија у власништву државе, по претходној верзији Закона о јавном информисању и медијима, био је 30. јун ове године.

И поред категоричних уверавања из Министарства културе и информисања, односно надлежних из Агенције за приватизацију, да неће бити пролонгирања законом дефинисаног рока, усвајањем Закона о изменама и допунама закона о јавном информисању и медијима, рок је продужен за још четири месеца – до 31. октобра. Уместо да процес „изласка државе из власништва у медијима“ буде окончан, он је тек започео, јер је закључно са 30. јуном, Агенција за приватизацију расписала јавне позиве за продају капитала за укупно 50 од 73 медија.

Од преостала 23 медија један број би требао да иде у ликвидацију и стечај (због негативне вредности капитала), док  ће други ући у поступак приватизације медија преносом капитала запосленима без накнаде.

Измене закона коштаће државу најмање 100 милиона динара (87,3 милиона динара за финансирање новинске агенције Танјуг до 31. октобра и близу 20 милиона за Радио Југославију до 31. јула), не рачунајући средства која ће и локалне самоуправе морати да издвоје за финансирање локалних медија до њихове продаје. (Данас, 23.6.2015. године)

Непуних месец дана пре истека рока Агенција за приватизацију обавестила је медије да су у складу са изменом закона о приватизацији у обавези да у року од 30 дана спроведу и доставе нову фер процену тржишне вредности капитала.

Међутим, 10. јуна Агенција за приватизацију шаље допис медијима у коме истиче да је рок за слање нове процене вредности капитала скраћен до 19. јуна.

Тада је постало извесно да ће рок дефинисан законом бити неодржив.

Почела су међусобна оптуживања (на релацији Министарство – Агенција – медији – локалне самоуправе) ко је одговоран, ко није поштовао рокове, ко није веровао у рокове и ко је одбијао да поступи у складу са законом.

Тим поводом министар Иван Тасовац је, дан уочи наведеног рока, оптужио и медије и локалне самоуправе осниваче медија да су током протеклих 11 месеци игнорисали и опструисали процес приватизације и одбијали да поступе у складу са законом.

„Многи медији се држе грчевито за државу и њен буџет. (…)

Држава хоће и законски се обавезала да изађе из власништва у медијима, али ти исти медији неће да изађу из државе. (…)

Ако процес приватизације државних медија противно вољи и великом ангажовању Министарства (културе и информисања), али и слову Закона о информисању и медијима ипак не буде завршен до 30. јуна, он ће у том року свакако бити започет.

А неповратно завршен најкасније у наредна четири месеца.

У току су хитне консултације о правном основу и процедури како ће ово бити изведено, али само за оне медије који буквално до сутра по захтеву Агенције за приватизацију доставе комплетну документацију.

Они који то не ураде, излажу се самогашењу већ до краја јуна. (…)

Учинићемо све што је у нашој моћи да се законске норме, у свему у складу са најбољим европским стандардима, преточе у праксу, такође у складу са најбољом европском праксом. (…)

Очигледно је да на медијској сцени Србије нема места за 1.400 медија и очигледно је да они стењу под теретом кризе.

Као што је очигледно и да све више посежу за сензационализмом, таблоидизацијом, кршењем кодекса, политичким нагодбама и компромисима, губећи новинарски квалитет, медијски кредибилитет и поверење јавности.

Питање медијске реформе зато није само питање примене усвојених закона у њиховој целини, него је и питање опстанка медија и новинарства, на начин који ће у Србији 21. века обезбедити њихов несметан рад и развој и тиме допринети напретку друштва у целини.

Због тога одговорност свих оних који су позивали и који позивају на непоштовање закона није само кривична и прекршајна, већ и дубоко морална.“
Медија центар, 18. 6. 2015. године

На питање новинара због чега нису расписани јавни позиви за продају медија који су доставили комплетну документацију у року, директор Агенције за приватизацију Љубомир Шубара је рекао:

“Јавни позиви нису могли да буду објављени. Саставни део приватизационе документације у складу са законом о медијима је такозвани Приватизациони протокол, који треба да буде потписан и којим се контролише континуитет пословања у наредних пет година. Тај протокол није постојао. Ми као Агенција нисмо могли да објавимо, без обзира на сву осталу (документацију), без тог протокола је немогуће објавити (јавни позив). Протокол ми не сачињавамо, него Министарство културе.”
Медија центар, 18. 6. 2015. године

Да подсетимо, реч је о 60 медија за које су издавачи медија доставили “валидну процену фер тржишне вредности целокупне имовине, обавеза и капитала са стањем на дан 31. децембар последње пословне године.”

Реагујући на ову изјаву, државни секретар у Министарству културе и информисања Саша Мирковић је казао:

“Сада морамо ми овде да кажемо оно што је чињеница, да је недељама трајала дебата на релацији Министарство културе и информисања – Агенција за приватизацију, о сврсисходности постојања Протокола као нечега што је неопходно да би позив био објављен.

Пре десетак дана је коначно закључено да Протокол није та врста документа која би требало да има ту врсту значаја и утиче на тај начин на објаву (јавног позива).

У том смислу нам је врло драго да је сада разјашњење те дилеме допринело да се процес максимално убрза и да сада то може да буде урађено на начин како треба.”
Медија центар, 18. 6. 2015. године

Реч је о члану 142. Закона о јавном информисању, којим је Уговором о приватизацији предвиђена обавеза новог власника да у наредних пет година по куповини медија одржи “континуитет у производњи медијских садржаја од јавног интереса”, што укључује и обавезу одржавања удела програмског времена на појединим језицима националних мањина, односно удела информативних, образовних, научних, културно-уметничких, дечијих, забавних, спортских и других програмских садржаја од јавног интереса.

По речима Зорана Павића, задуженог за односе с медијима у Агенцији за приватизацију, иако је “Агенција надлежна за спровођење приватизације, укључујући и контролу испуњења обавеза из уговора, у овој установи су схватили да за контролу уређивачке политике медија једноставно нису стручни. Будући да је по закону Министарство културе и информисања надлежно за надзор његовог спровођења, руководство Агенције је хтело да разјасни шта су тачно чије обавезе у вези са овим питањем.” (Цензоловка, 22. 6. 2015. године)

Дакле, Министарству културе и информисања као предлагачу и аутору закона требало је десетак месеци да уочи и елиминише „проблем“, како би се омогућила примена тог истог закона.

Овај „недостатак“ елиминисан је изменом закона, односно допуном члана 142.

“Континуитет у производњи медијских садржаја из става 2. овог члана за штампане медије подразумева обавезу одржавања уређивачке концепције коју је усвојио надлежни орган издавача, а која је важила у том медију у периоду од 12 месеци пре ступања на снагу Закона.

Континуитет у производњи медијских садржаја из става 2. овог члана за новинске агенције подразумева обавезу производње, промета и емитовања информација од јавног интереса о збивањима у земљи и свету.

Агенција за приватизацију контролише испуњење уговорних обавеза купца из става 3. овог члана на основу извештаја Регулаторног тела за електронске медије.

Агенција за приватизацију контролише испуњење уговорних обавеза купца из ст. 4. и 5. овог члана на основу налаза судског вештака, који купац доставља Агенцији за приватизацију, најмање једном годишње за време трајања уговора о продаји капитала.”
Закон о изменама и допунама закона о јавном информисању и медијима

Без обзира на јавни интерес наглашен и чланом 142 Закона о информисању и медијима, медији у државном власништву третирају се, у складу са Законом о приватизацији, на исти начин као и сви други привредни субјекти.

Тако се долази у парадоксалну ситуацију да се, на пример, ЈП за информисање Нови Кнежевац продаје по цени нешто мањој од 250 евра, док је за откуп документације за приватизацију тог истог медија потребно издвојити 100.000 динара.(Курир, 2. 7. 2015. године)  

Вредност медија чија је продаја оглашена “креће” се од неколико стотина до неколико милиона евра.

Међу најскупљима су Дневник из Новог Сада (7,4 милона евра), Танјуг (760.953 евра), РТВ Шабац (594.669 евра), Студио Б (528.626 евра), РТВ Аполо (174.912 евра) и „Нови пут“ из Јагодине (92.517 евра).

Са друге стране налазе се медији са изразито ниском ценом попут поменутог ЈП за информисање Нови Кнежевац, али и РТВ Пруга из Лајковца (1.800 евра), ТВ Блаце (око 5.000 евра), Радио Шид (6.900 евра), РТВ Брус (око 10.000 евра), Радио Медвеђа (2.823 евра) или Радио Ваљево који се може купити нешто више од 3.000 евра (РТВ, 1. 7. 2015. године). За све њих, без обзира на вредност, цена документације за приватизацију је 100.000 динара.

Истовремено, будући да је већи број пунолетних грађана Србије већ остварио право на бесплатне акције, поставља се питање колико ће запослених у медијима уопште имати законски основ да оствари право на бесплатне акције медија?

И да ли се на тај начин стварно пружа додатна могућност неком локалном медију да избегне ликвидацију и опстане на тржишту, а запосленима да не остану без посла?

Истиномер није добио прецизан одговор од Агенције за приватизацију колико ће медија од преостала 23, отићи у стечај, а колико у поступак приватизације преносом капитала запосленима без накнаде.

“Сходно члану 142. став 11. Закона о јавном информисању и медијима (Сл. гласник РС , бр. 83/2014 и 58/2015) и члана 7. Уредбе о преносу капитала без накнаде запосленима код издавача медија (Сл. Гласник РС” , бр. 65/15) Агенција за приватизацију ће донети  Одлуку о обустави поступка приватизације медија продајом капитала и наставак поступка приватизације медија преносом капитала запосленима без накнаде. Дакле, цео предметни поступак регулисан је Уредбом о преносу капитала без накнаде запосленима код издавача медија.”

Такође, на наше питање хоће ли Агенција, као регулаторно тело за питања приватизације, поднети кривичне пријаве надлежним тужилаштвима против одговорних лица у медијима која нису успунила обавезе да покрену поступак приватизације, добили смо следећи одговор:

“У случају да Агенција за приватизацију стекне сазнања да постоји могућност да је кривично дело за које се по члану 85. Закона о приватизацији може изрећи казна до пет године затвора ИЗВРШЕНО, АП неће поднети кривичну пријаву већ ће доставиту ИНФОРМАЦИЈУ о могућем извршењу кривичног дела надлежном тужилаштву које ће се бавити истрагом и одлучити о томе да ли постоје елементи кривичног дела.

Уједно, АП ће о истом обавестити и Скупштину јединице локалне самоуправе (као највиши орган јединице локалне самоуправе), јер су они ти који су оснивачи тих медија и именују одговорна лица у тим медијима и Правобранилаштво јединице локалне самоуправе као орган који штити имовинске интересе јединице локалне самоуправе.”

На питање Истиномера да ли ће заступници државног капитала који нису доставили неопходну документацију надокнадити штету насталу због тога што медиј није ушао у поступак приватизације и што ће ићи у стечај, из Агенције је стигао одговор без прецизнијих одредница.

“Сагласно члану 42. став 4. Закона о приватизацији, заступник капитала обавља поверене послове самостално и са пажњом доброг домаћина, док је ставом 5. регулисана одговорност заступника капитала који одговара непосредно својом личном имовином за штету нанету субјекту приватизације ако је до те штете дошло намерно или крајњом непажњом.”

Иако међу медијима који нису ушли у поступак приватизације након 1. јула постоје и медији са негативним капиталом, који не испуњавају услов за поделу бесплатних акција, Агенција за приватизацију још није дала предлог за покретање стечајног поступка медија.

Такође, у најмање два случаја стекли су се услови за подношење кривичне пријаве против одговорних лица у медијима која нису испунила законске обавезе.

Реч је о РТВ Ћуприја  и о РДП “Радио Обреновац доо”.

Према сазнањима Истиномера, Небојша Крстић, један од четири заинтересована купца за приватизацију РДП „Радио Обреновац“ још почетком јуна поднео је кривичну пријава против заступника државног капитала, као и садашње и бивше директорке радија. Агенција за приватизацију до данас није реаговала ни у једном од ова два случаја.

Стиче се утисак да се Министарство културе и информисања, и поред исказане жеље и законске обавезе да спроведе поступак изласка државе из власништва у медијима, приликом састављања Закона о јавном информисању и медијима, изузев члана 142, није толико бавило и самим поступком приватизације, односно законском регулативом која се директно односи на поступак приватизације, поделе бесплатних акција, стечаја и ликвидације.

Последице су померање рока за окончање процеса приватизације медија за четири месеца и повећање трошкова за најмање 100 милиона динара, али и недостаци који у најбољем случају доводе до “вишенедељног дебатовања” о надлежностима или парадокси (цене медија и цена документације за приватизацију) и тешко применљива решења у пракси (пренос капитала запосленима без накнаде) након поступања по Закону о информисању и медијима.