Приватизација медија од 2014. године

22. 06. 2015.

Аутор: Зоран Б. Николић Извор: cenzolovka.rs

Протоколи приватизационих мудраца

Процес приватизације медија представља фарсу која прикрива намеру власти да угаси што већи број гласила. Док Министарство информисања истиче да се ради о отпору медија и локалних власти, Цензоловка подсећа на чињенице које говоре да је управо опструкција Министарства информисања главни разлог зашто до сада ниједна приватизација медија у Србији није остварена.

 

Рокови за приватизацију медија у јавном власништву, које је прописао Закон о јавном информисању, ближе се истеку, а да Агенција за приватизацију ни за један од 73 медија у власништву републике, покрајине и јединица локалне самоуправе још није објавила јавни позив за приватизацију.

Многи су се ових дана питали зашто, а Министарство културе и информисања објашњавало је да је реч о отпору локалних власти и самих медија и да се „многи од њих надају да ће се десити чудо”, како рече министар Иван Тасовац, односно да ће ипак остати у власништву општина и градова. У четвртак је, међутим, постало јасно да то објашњење министра и његових подређених није истинито и да је управо опструкција Министарства информисања главни разлог што ниједна приватизација није остварена.

У четвртак, 18. јуна, само дан пре истека рока у којем су медији морали да пошаљу Агенцији нову процену своје вредности, одржан је округли сто на којем су учествовали представници Министарства, Агенције, медијских удружења, новинарског синдиката и самих медија о којима је реч. Поменути 19. јун постављен је као рок да медији ускладе приватизациону документацију са изменама Закона о приватизацији, донетим 27. маја. Министар Тасовац је јасно нагласио да ће медији који до тог петка не пошаљу тражену документацију, 1. јула бити прво понуђени запосленима кроз бесплатне акције, а ако запослени не буду заинтересовани, ти медији ће бити угашени.

Тајна министарског протокола

На питање зашто до сада није спроведен ниједан поступак приватизације, чак ни за медије који су пре законских измена доставили Агенцији за приватизацију сву до тада прописану документацију, Љубомир Шубара, директор Агенције, одговорио је да није постојао протокол који је саставни део приватизационе документације.

Према подацима које је Истиномер крајем априла добио од Агенције за приватизацију, чак 60 медија послало је до тада предвиђену документацију, а за неке од преосталих речено је да то нису урадили из оправданих разлога. Министарство је, међутим, развлачило расправу са Агенцијом до тренутка када су медијским кућама наметнуте нове обавезе, само месец дана пред рок после којег им прети гашење. Резултат: овога пута се очекује да ће тек 34 од 73 медија поднети документацију

Пошто ником није било јасно о каквом је протоколу реч, а Шубара то није објаснио, у првом тренутку се прешло преко ове изјаве, али је питање касније поново постављено, овога пута у вези са судбином новосадског Дневника који је пре тражене обнове документације све послао на време. Шубара је поновио: „Није постојао протокол. Његово постојање је наметнуто Законом о јавном информисању.”

Присутни представник Дневника изненађено је одговорио: „Али тај протокол не сачињавамо ми!” Из збуњене публике је излетело: „Па ко треба да га сачини?” После краће, напете паузе, Шубара је одговорио: „Министарство културе и информисања.”

После салве неуротичног смеха која се проломила публиком, државни секретар Министарства информисања Саша Мирковић брже-боље је објаснио да је заиста „до пре десетак дана” трајала комуникација између Министарства и Агенције на тему неопходности постојања тајанственог протокола, при чему је Агенција заступала гледиште да је протокол неопходан, а Министарство да није. Расправа се завршила без закључка јер, како рече Мирковић, „после то није ни било важно”.

На самом округлом столу није разјашњено о каквом је заправо протоколу реч, али је Цензоловка успела да добије објашњење од Зорана Павића, задуженог за односе с медијима у Агенцији за приватизацију. Закон о јавном информисању предвиђа да се нови власник уговором о приватизацији обавеже да ће током пет година по куповини медија одржати „континуитет у производњи медијских садржаја од јавног интереса”, што укључује и обавезу задржавања удела програмског времена на језицима националних мањина, као и удела информативних, образовних, научних, културно-уметничких, дечјих, забавних, спортских и других садржаја од јавног интереса.

Агенција је надлежна за спровођење приватизације, укључујући и контролу испуњења обавеза из уговора, али су у овој установи схватили да за контролу уређивачке политике медија једноставно нису стручни. Будући да је по закону Министарство информисања надлежно за надзор његовог спровођења, руководство Агенције   хтело је да разјасни шта су тачно чије обавезе у вези с овим питањем.

Према подацима које је Истиномер крајем априла добио од Агенције, до тог момента чак 60 медија послало је до тада предвиђену документацију, а за неке од преосталих речено је да то нису урадили из оправданих разлога. Уместо да се сагласи са овим сасвим разумљивим захтевом Агенције и тако омогући приватизацију медија који су били ажурни, Министарство је развлачило расправу све до тренутка када су медијским кућама наметнуте нове обавезе, и то само месец дана пред рок после којег им прети гашење.

Трикови из владине радионице

Те обавезе, а пре свега је реч о неопходности нове процене вредности, показале су се само као нови трикови. Како је на поменутом округлом столу објаснила Оливера Убавић, главна уредница Радио Шида, после усвајања измена Закона о приватизацији, Агенција је 3. јуна обавестила медије да треба да доставе нову процену, оставивши им за то рок од 30 дана, дакле до 3. јула (чудно већ због тога што тај рок истиче после законског рока да се приватизација оконча). Медији су се дали на посао и, иако се махом налазе у тешкој финансијској ситуацији, по други пут за десет месеци ангажовали су овлашћене проценитеље чије услуге коштају 500.000 динара.

Али, не лези враже, 11. јуна стиже нови допис Агенције којим се налаже да се документација пошаље најкасније 19. јуна! Настаје нова стрка да се процене заврше, али се показало, бар у случају Радио Шида, да проценитељи не могу да окончају посао у скраћеном року.

Прећуткује се чињеница да акције у медијима који не буду приватизовани не могу добити они који су већ добили бесплатне акције НИС-а, Телекома и других државних предузећа. У најбољем случају, на бесплатне акције овом приликом може да рачуна сваки десети запослени у медијима

Тако је, закључно са 17. јуном, у Агенцију стигла нова документација за свега 14 медија, уз обећање додатних 20 да ће процене послати у задатом року. Ако се испостави да је заиста тако, приватизација ће бити покушана у само 34 медија у јавном власништву, а 39 њих ће бити понуђено запосленима, или ликвидирано. Неће бити продавани ни медији код којих је процена показала да су губици већи од вредности капитала, као ни медији чије је власништво, после раније неуспеле приватизације, пренето на Агенцију или Акционарски фонд.

Међутим, ни оним медијима који ће бити понуђени на продају није обезбеђен опстанак. Закон о приватизацији каже да процес приватизације почиње објављивањем позива потенцијалним купцима да пошаљу писма о заинтересованости. Агенција је то већ урадила, у августу прошле године. До истека рока јавили су се заинтересовани за само 49 медија.

Иако у медијима тумаче овај корак у приватизацији као формалност која није од великог значаја, јер писмо о заинтересованости не обавезује пошиљаоца да се уопште појави на аукцији, као што не спречава оног ко га није послао да ипак дође, постоји ту једна веома значајна зачкољица.

Закон о приватизацији, наиме, прописује да Агенција предлаже доношење одлуке о начину приватизације и припремама предузећа за њу ако је исказано интересовање инвеститора прихватљиво и ако су оквирни планови пословања које су послали интересенти позитивно оцењени. Ако није исказано прихватљиво интересовање инвеститора, или није пристигло ниједно писмо о заинтересованости, Агенција не доноси овај предлог, већ само о томе обавештава Министарство привреде. Питање је како ће се тумачити ова одредба и да ли ће уопште бити покушана продаја медија за које није стигло ниједно писмо.

Велико је питање и шта значи да је „интересовање инвеститора прихватљиво”, поготово када се узме у обзир случај Радио Тутина, за који је интересовање исказао само један „инвеститор” – сама општина Тутин. Јер, Законом о информисању забрањено је да власти поседују медије.

Осим тога, како ће на стварно интересовање медија утицати она фамозна одредба о задржавању уређивачке политике, која није баш атрактивна за оглашиваче, током читавих пет година?

Деонице? Неће моћи

Све медије који нису понуђени на продају, или јесу, али нису продати, чека иста судбина. Прво ће њихове бесплатне акције бити понуђене запосленима, а ако они то не прихвате, медији ће бити угашени. Рекао би човек, тим медијима је понуђена још једна шанса да, преласком у руке запослених, опстану. Пошто је овај текст пун поштапалица „али”, „међутим” и сличних, ево још једне: Међутим, власт је обезбедила да у огромном броју случајева ни до тога не дође. У марту је Влада донела „Уредбу о преносу капитала без накнаде запосленима код издавача медија” којом је регулисана бесплатна подела акција, о чему су медији већ писали.

Та уредба прописује да ће акције бити дељене сразмерно годинама стажа запослених у том медију, али одређује да акције не могу добити они који су већ добили бесплатне акције НИС-а, Телекома и других државних предузећа. Те акције је добило 4,8 милиона пунолетних грађана, у земљи где пунолетних грађана има око 5,7 милиона. Они који их нису добили, већином су пунолетни одскора, па у најбољем случају на бесплатне акције овом приликом може да рачуна сваки десети запослени у медијима.

Ни њима то неће много вредети, јер ће све неподељене акције бити пренете у Акционарски фонд, а пошто је то државна установа, а власништво државе у медијима је, јелда, забрањено, целокупна фирма ће морати да буде ликвидирана, или ће морати да промени делатност.

Из свега овога може се извући само један закључак: циљ ове акције уопште није приватизација медија, већ гашење и нестанак што већег броја њих са медијске сцене. Зашто би Влада и нарочито Министарство информисања тежили таквом циљу?

Саша Мирковић је више пута изјављивао да у Србији постоји превише медија. Занимљиво, на истој тврдњи инсистирају и представници Медијске коалиције, чији су предлози одлучујуће утицали на изглед садашњег Закона о информисању. Та коалиција, у којој и поред учешћа новинарских удружења власници приватних медија воде главну реч, све нервозније тражи да се приватизација медија што пре оконча. Јасно је да се неће жалити када добар део конкуренције нестане из борбе за све мањи маркетиншки колач. И на томе ће моћи да захвале Министарству културе и информисања.