Приватизација медија од 2014. године

30. 04. 2015.

Аутор: Јасмина Продановић Извор: www.istinomer.rs

Шта ће бити са неприватизованим медијима после 1. јула?

Остало је још нешто више од два месеца до истека рока за завршетак приватизације медија, а многе медијске куће још нису ни близу окончања тог процеса.

Наиме, осим процене тржишне вредности капитала, као услова за покретање поступка приватизације, за медије који су у власништву локалних самоуправа потребне су и одлуке  самоуправа о моделу приватизације, што многе од њих нису учиниле. Колико се касни са тим одлукама најбољи је пример РТВ Студио Б, за који је тек 2. априла донета одлука о моделу приватизације. У сличној ситуацији су и АД „Политика“ или агенција Тањуг, за које одлуку о приватизацији треба да донесе Влада Србије. Из Агенције за приватизацију за Истиномер кажу да се у њиховом портфолију тренутно налазе 74 издавача медија за које је објављен јавни позив за прикупљање писама о заинтересованости.

„Од наведеног броја Агенцији је 60 издавача медија доставило валидну процену фер тржишне вредности целокупне имовине, обавеза и капитала са стањем на дан 31. децембар последње пословне године. За издаваче медија који нису из оправданих разлога били у могућности да ураде и доставе процену, процес припреме и/или израде процене је у току”, наводе у Агенцији.

 

Међутим, Истиномер незванично сазнаје да постоје озбиљни проблеми код медија који су након раскинуте приватизације у надлежности Агенције за приватизацију. Међу таквим предузећима која су у портфолију Агенције за приватизацију, а имају негативан књиговодствени капитал су и новосадски „Дневник“, РТВ Врњачка Бања, ТВ Пирот, РТВ Младеновац, Радио Сомбор, Радио Обреновац… За њих је, како сазнајемо, тешко наћи решење, јер или немају процену вредности капитала или су им дугови књиговодствено већи од капитала. Појавио се проблем разлике између законодавних решења и реалности, тако да све зависи од тога колико ће законодавац подзаконским актима успети да реши те проблеме. Једно од могућих решења је и условни отпис дугова и „продаја за један динар“.

Влада Србије је 26. марта усвојила Уредбу о преносу капитала без накнаде запосленима код издавача медија, којом се  додатно објашњава поступак приватизације медија. Уредба је иницирала неколико питања. Најпре, питање рока за завршетак приватизације, који може бити прекратак, јер је предуслов за њено отпочињање фер процена тржишне вредности, а други је проблем везан за поделу бесплатних акција запосленима, јер је она ограничена Законом о праву на бесплатне акције и новчану накнаду коју грађани остварују у поступку приватизације, што отвара питање уставности саме уредбе. Посебан проблем представљају и медијске куће које су након неуспешне приватизације у надлежности Агенције за приватизацију и углавном имају негативан књиговодствени капитал као последицу управо те неуспешне приватизације коју је држава спровела и не располажу средствима да изврше фер процену тржишне вредности капитала.

Цео процес приватизације медија регулисан је са два закона: опште одредбе су везане за Закон о приватизацији, а посебне одредбе за члан 142. Закона о јавном информисању и медијима. Подела акција је регулисана Уредбом, али у пракси није спроводива. Парадокс је што ће у случају неуспешне приватизације медиј бити угашен, а поступак ликвидације, који би се финансирао средствима пореских обвезника, кошта далеко више од поступка приватизације, чак и уз условни отпис дуга.

Како се све то одражава на оне који су Агенцији за приватизацију послали писмо о заинтересованости за куповину одређеног медија за Истиномер објашњава Небојша Крстић, један од четири заинтересована купца за приватизацију РДП „Радио Обреновац“. Намера му је била, каже, да на тај начин покрене породични бизнис.

„Урадио сам све по законској процедури и чекао да Агенција донесе одлуку о методу и моделу приватизације, јер је реч о микро предузећу које је у портфолију Агенције. Очекивао сам да ће најкасније почетком ове године бити расписана аукција, тим пре што су се јавила још три купца, а веровао сам и да ће Агенција да уради процену вредности капитала, јер је реч о микро предузећу које иза себе има неуспешну приватизацију. До данас, међутим, аукција није расписана, управо због неизвршене процене вредности капитала и немогућности утврђивања почетне цене продаје.  Почетком године од Агенције сам добио информацију да се фирма изјаснила да нема средстава да уради процену вредности капитала, а почетком фебруара да се у Агенцији разматра ангажовање једног проценитеља за сва предузећа из портфолија  и да ће Агенција сносити трошкове. Крајем марта добио сам информацију да је усвојена Уредба, на основу које се може закључити да од свега тога нема ништа“, прича Крстић.

Он каже да му није јасно зашто се све тако решава ако се зна да је у питању фирма која је преживела неуспелу приватизацију, попут још неколико локалних радио станица у околини Београда и ово јој је била прилика за нови почетак.

„Није ми јасно да Агенција нема одобрење да изврши поступак процене вредности капитала. Да ли  је реч о политичкој или економској одлуци не знам, тек њихова је процена да од тих фирми нема ништа и да се тиме не вреди бавити. Не слажем се с тим, јер закон прописује начин процене капитала. То значи да пошто је капитал књиговодствено негативан, не морамо да поштујемо закон, одустаћемо од законске одредбе и рећи ћемо да је Уредба довољна да се погасе медији. Нажалост, нису преварени само купци, који су уложили труд и финансијска средства, него је на губитку и локална самоуправа, која ће изгубити део своје имовине. Размишљам да због тога што није испоштована процедура покренем и управни спор. Ствара се могућност за манипулацију локалним фреквенцијама, а борба да се право на фреквенцију поново стекне биће тешка и неизвесна. Такође, поставља се питање зашто грађани не могу да добију акције, на пример, Студија Б или  агенције Тањуг? У овом тренутку поступак приватизације није ни транспарентан, ни фер, јер ни ја као купац, ни Агенција која треба да спроведе поступак не знамо у ком правцу ово иде. Остаје непријатан утисак да се у држави све ради напамет, да се не зна шта је на продају, ни колико вреди“, говори Крстић.

Саветник за нормативне и правне послове у области јавног информисања у Министарству културе и информисања Дејан Стојановић не слаже се са примедбама да је рок за приватизацију медија кратак, јер су, како истиче, његово министарство и Агенција за приватизацију више пута упозоравали и медије и локалне самоуправе које су издавачи медија да је иницирање поступка приватизације медија почело још 13. августа прошле године.

“То што неко није хтео да поступи по закону није питање ни за Министарство културе, ни за Агенцију, већ за самог субјекта приватизације, јер да је поступак инициран у складу са дефинисаним законским одредбама, до сада би већ био организован први круг јавних аукција. Од 1. јула, по слову закона, ако није приватизован, медиј престаје да постоји, у том смислу изузетака неће бити чак ни када је реч о медијима који емитују програмске садржаје на језицима националних мањина. Проблем је у поштовању закона, јер као да се увек чека последњи минут”, каже Стојановић.

Према Уредби, право на бесплатне акције у медијима могу да остваре само запослени (или бивши запослени) који нису већ остварили право на добијање бесплатних акција. Стојановић истиче да је могућност поделе акција остављена “као сламка спаса, а не као примарно решење”, јер је првенствени циљ продаја акција. Истовремено, уколико не дође по покретања поступка приватизације не може да се оствари право на бесплатне акције. Дејан Стојановић сматра да у таквом решењу нема ништа спорно.

“Ниједна друга област нема поделу 100 одсто капитала, осим области информисања. Зашто се запослени у медијима који се приватизују, у другом кругу не организују, направе неки конзорцијум, па за умањену вредност капитала на јавној продаји купе тај медиј? Није суштина добити акције и постати нови власник, већ морате да имате и нешто са чиме ћете да кренете у рад. Ако то немате, узалуд вам је да сви који раде у медијима добију акције кад не знају шта ће са њима. Не можете да тражите да се сруши систем и да сада област јавног информисања, која је мало различита у односу на све друге привредне активности, тотално уруши систем. Слажем се да ће бити проблема са медијима код којих је раскинута претходна приватизација, којих је око двадесетак и још 50 других проблематичних медија који нису били у портфолију Агенције, али на та питања одговоре може да да искључиво Агенција за приватизацију. У Србији постоји 1.400 медија, па чак и гашење ових 70 медија неће угрозити право грађана на информисање, јер осталих 1.330 медија обавља делатност од општег интереса у систему јавног информисања”, говори Стојановић.

Правни тим НУНС-а сматра да је Уредба у складу са постојећим Законом о приватизацији, а и Законом о јавном информисању и медијима, па “на одређени начин попуњава правну празнину”.

“Члан 142. Закона о јавном информисању и медијима је лекс специјалис у односу на Закон о приватизацији. Све оно што се односи на приватизацију, а није уређено Законом о јавном информисању и медијима примењује се Закон о приватизацији. Закон о приватизацији уређује поступак продаје имовине, јавно надметање може да се спроведе само ако постоји позитивна процена имовине. Ако не успе јавно надметање, иде се на бесплатну поделу акција, а ако ни то не успе, медиј се брише из регистра. Јавно надметање не може да се спроведе зато што нема имовине која се продаје – позитивна процењена вредност имовине је заправо почетна цена. А ако је процењена вредност минус, онда нема ни почетне цене, а нема ни јавног надметања. Непостојање јавног надметања искључује бесплатну поделу акција, а самим тим аутоматски долази до брисања медија из регистра”, став је правног тима НУНС-а.

Члан Савета за борбу против корупције др Данило Шуковић каже за Истиномер да је без обзира на то што је реч о приватизацији медија, који су у надлежности Министарства културе и информисања, реалност таква да цео поступак спроводи Министарство привреде преко Агенције за приватизацију, што захтева тимски рад и координацију које у пракси нема. Он је такође изразио сумњу у примену Уредбе о подели бесплатних акција.

“Чисто сумњам када је реч о свим тим предузећима да постоји на једном месту регистар свих грађана и свих могућих акција, јер није реч само о акцијама јавних предузећа које су подељене, већ и о акцијама дељеним из друштвених предузећа. Није ми познато да постоји таква база”, каже Шуковић.

Он истиче да  су битна четири аспекта да би поступак приватизације медија био валидан, транспарентан и са једнаким шансама за све.

„Као прво, приватизација не може да се уради без процене реалне имовине, а њена процедура и методологија тачно су прописане у зависности од тога шта се процењује. Друго, рок је све краћи, а поступак процене вредности капитала једног предузећа обично траје око два месеца. Треће, будући да се Уредба односи и на медије који емитују програм на језицима националних мањина, то се може појавити као проблем, јер се држава потписивањем међународних конвенција обавезала да ће обезбедити  реализацију њихових мањинских права и право информисања на њиховим језицима.  То се везује за наше преговоре са ЕУ, па може довести до великог политичког притиска, који би могао бити толики да доведе не само до мењања Уредбе, већ и самог закона. И на крају, али не мање битно, мора се водити рачуна да не дође до смањења задовољења потреба и права грађана који живе на локалу, у мањим срединама, да буду правовремено и квалитетно информисани“, објашњава Шуковић.