Погледи
11. 01. 2025.
Уредница Студентског дневног листа Марија Видојевић: Када истина постане игра, а приватност колатерална штета
У времену када свака информација може бити потенцијално оружје и када су медији претворени у оруђе моћника, питам се шта значи бити новинар данас? Занимљиво је то како су се кроз године промениле улоге. Новинари који су некада били синоним за заштитнике истине, претварају се полако у извршитеље моћи. Чињенице се често губе у мору дезинформација, док се приватност људи ставља на коцку попут робе која се нуди на тржишту сензација.
Марија Видојевић (фото: приватна архива)
Док на факултету учимо да су етика и објективност темељ професије, реалност медијског света често приказује другачију слику. Новинарство, које би требало да буде стуб слободног и праведног друштва често постаје средство манипулације и трка за профитом, док је глас обичних људи све тиши. У пракси се не говори о етици и јавном интересу, већ се полемише о страначкој лојалности где се људи без икаквог новинарског искуства запошљавају, а ја као студент новинарства питам се - какво је дно професије, ако је ово врх?
Актуелни студентски протести који трају већ више од месец дана за мене нису само борба за правду, већ и прилика да сагледам шта значи бити глас промена и како медији о томе извештавају. Имамо новинара који поштују Кодекс и храбро и веродостојно преносе суштину студентске борбе, али са друге стране имамо и оне који траже искључиво сензацију и који крше новинарску етику не би ли на тај начин добили већи публицитет. Управо таква поларизација приказује одраз медијског стања у Србији.
Питам се где је нестало време када су новинари носили одговорност за све што напишу, за све што кажу и време у коме је свака информација морала бити проверена. Имамо случај где су Новости без имало стида објавиле пасоше Лазара и Луке Стојаковића, студената који учествују у блокадама. Да, добро сте чули – објавили су пасоше. То није извештавање, ту се новинари играју са животима тих студената претварајући њихове личне податке у политичке алате. У данашњем медијском систему не постоји више никаквог срама да се приватност употреби ако оружје, а све то под маском такозваног јавног интереса.
Присетимо се случаја са транспарентом „ДИФ ЈЕ (У)СТАО”, где је ћирилично слово „У” постало симбол, а све како би се изградио наратив који није ни приближан стварном свету. Оптужбе за уставштво на рачун студената због једног слова постале су синоним за политичку манипулацију, а новинари се нису потрудили ни да провере шта је истина.
Када видим на који начин поједини медији извештавају о студентској борби, не могу, а да не осетим гнев и разочарање. Наслов „Захтеви су испуњени, и шта сад? Да ли је то довољно за престанак блокада? Јасно је ипак да је политичка игра у питању” је само један од примера обмањивања јавности.
Како је могуће да већ добијамо „доказе” о испуњеним захтевима, а кривци за напад на студенте још увек нису одговарали? Слична ситуација је и са насловима који приказују наводно „насилне протесте”, а свако ко је био присутан могао је да види да су студенти уместо камења држали своје индексе у рукама.
Када мало боље размислим, медији су постали најгори облик политичког спектакла. Имамо таблоиде који се током извештавања са протеста усмеравају на дискредитацију студената, оптужујући их за насиље које нису починили, повезују их са страним организацијама, политичким партијама, називају их плаћеницима и износе бесмислене тврдње на рачун студената. Управо медији данас без трунке истине стварају слику агресивних и манипулисаних студената не би ли скренули пажњу са стварних проблема са којима се суочавамо ми као студенти.
Новинарство данас није савршено, никада није ни било, али мислим да се тренутно новинари суочавају са највећом кризом идентитета. Оно је постало све сем средства за преношење истине. И зато морам признати, осећам се обесхрабрено. Истина је постала роба, а новинари трговци њоме. Извештаји са протеста, таргетирање и напади на студенте су само почетак краја оног новинарства које би требало да буде заштитник наших права, слободе и мишљења.
Зато се сада питам – шта нама, младима, преостаје у друштву где истина више није циљ и где политичка манипулација постаје норма?
Ауторка текста је уредница портала “Студентски дневни лист”, Филозофског факултета у Нишу
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.