Конкурс за годишње награде УНС-а
Конкурс за годишње награде УНС-а
Насловна  |  Актуелно  |  Погледи  |  Твитер постао главни уредник Њујорк тајмса
Povećaj veličinu slova Vrati na prvobitnu veličinu slova Smanji veličinu slova štampaj štampaj
 

Pošalji prijatelju

Погледи

16. 07. 2020.

Аутор: Приредила – Љиљана Недељковић Извор: УНС

Светски медији

Твитер постао главни уредник Њујорк тајмса

Наставља се превирање у редакцији Њујорк тајмса, чији је издавач недавно натерао на оставку уредника коментара у овом листу због објављивања личног става америчког сенатора који је држао страну Доналду Трампу и подржао његов предлог да америчка војска, буде ли потребно, заведе ред на улицама америчких градова на којим су избили масовни нереди после бруталног полицијског насиља у ком је у Минеаполису живот изгубио црнац Џорџ Флојд.

Сада је бучан отказ дала Бари Вајс, писац редакцијских коментара и новопридошли члан редакције која ју је ангажовала после избора Доналда Трампа за председника управо како би се проширио круг сарадника угледног њујоршког листа и у оним слојевима друштва који традиционално не припадају либералној америчкој елити. Њено писмо оставке нашироко се и без много симпатија коментарише на друштвеним мрежама које је она оптужила за превелик утицај на уређивање Њујорк тајмса.

С великим жаљењем подносим оставку на дужност у „Њујорк тајмсу“.

Пре три године сам пуна захвалности и оптимизма почела да радим у овом листу. Када су ме ангажовали, циљ је био да се окупе и они гласови који се иначе не би појавили на страницама „Њујорк тајмса“: писци почетници, људи центристичке идеолошке оријентације, конзервативци и остали којима „Њујорк тајмс“ иначе није природна средина. Разлог за тај напор био је сасвим јасан: лист није успео да предвиди резултат новембарских избора 2016. године, што је значило да нема потпуно јасну представу о Америци, не разуме је сасвим. Извршни уредник Дин Бакет и други су то мање-више признали у разним приликама. Зато је у рубрици Мишљења приоритет дат исправљању тог суштински важног недостатка.

Била ми је велика част да будем део тих напора које је предводио Џејмс Бенет. Поносна сам на текстове које сам написала и објавила и туђе текстове које сам приређивала као уредник. Међу онима којима сам помогла да се појаве на нашим страницама били су венецуелански дисидент Вујили Артеага, иранска шаховска шампионка Дорса Дерахшан и хонгконшки демохришћанин Дерек Лам. Ту су такође били Ајан Хирши Али, Масих Алинеџад, Заина Арафат, Елна Бејкер, Рејчел Денхоландер, Мати Фридман, Ник Гилеспи, Хедер Хеинг, Рандал Кенеди, Џулиус Креин, Моника Луински, Глен Лори, Џеси Сингал, Али Суфан, Клои Валдари, Томас Четертон Вилијамс, Весли Јанг и многи други.

Међутим, поуке које је требало да извучемо из председничких избора - поуке о томе колико је важно разумети друге Американце, колико је важно супротставити се трибализму и придати централни значај слободној размени идеја у демократском друштву - те поуке нисмо научили. Уместо тога, у штампи се појавио нови консензус који је био можда нарочито изражен управо у „Њујорк тајмсу“: истина није процес колективног откривања, већ догма која је већ позната малом броју просвећених чији је посао да о тој догми обавесте све остале. Твитер, додуше, није у заглављу „Њујорк тајмса“. Међутим, Твитер је постао његов главни уредник, онај који има последњу реч. А како су етика и обичаји те платформе полако постајали етика и обичаји „Њујорк тајмса“, тако се и сам лист све више претварао у неку врсту простора за различите перформансе. Приче се бирају и износе на начин који ће задовољити најужи сегмент публике, а не начин који ће омогућити радозналој јавности да чита о свету и сама доноси сопствене закључке. Одувек сам сматрала да је новинарима стављено у задатак да напишу онај први, оквирни нацрт текста, нешто што бисмо могли назвати „прва рука“ историје. Сада је, међутим, и сама историја постала још једна ефемерна ствар која се обликује тако да се прилагоди потребама унапред утврђеног наратива.

Зато што нисам презала да се упустим у оно што је Орвел назвао „Зломисао“ изложила сам се непрестаним силеџијским нападима колега који се не слажу с мојим ставовима. Прогласили су ме нацистом и расистом; временом сам огуглала на коментаре у стилу: „Ено, она опет пише о Јеврејима“. Малтретирани су и они за које се сматрало да су у пријатељским односима са мном. Мој рад и мој карактер отворено су ниподаштавани на комуникацијским каналима на платформи Слацк које врло помно проучавају најважнији уредници листа. Ту су неке од колега инсистирале на томе да треба да будем избачена из „Њујорк тајмса“ да би те новине постале истински „инклузивне“, док су остали уз моје име постављали имоџије са сликом секире. Неки други људи запослени у „Њујорк тајмсу“ јавно ме на Твитеру клевећу као лажова и задрту особу, уопште не страхујући да ће им због тога што ме прогањају неко ко је за то надлежан на одговарајући начин узвратити. Нико им није узвратио.

Постоје називи, јасне квалификације за то чему сам изложена: незаконита дискриминација, непријатељско радно окружење, приморавање на раскид радног односа. Нисам правни експерт. Ипак, знам да је све ово лоше.

Не разумем зашто сте дозволили овакву врсту понашања у компанији „Њујорк тајмс“ пред очима свих запослених и пред целом јавношћу. И свакако не могу да разумем како сте ви и други челници „Њујорк тајмса“ мирно стајали и све то посматрали а приватно ме тапшали по рамену и хвалили ме због моје храбрости. Није ваљда да је човеку потребна храброст да би се као поборник центристичке идеологије појавио на послу у једним америчким новинама?

Један део мене би волео да је ово моје искуство јединствено. Међутим, истина је да је интелектуална радозналост - да и не говоримо о спремности на прихватање ризика - сада нешто што се у „Њујорк тајмсу“ доживљава као мана. Зашто бисте као уредник радили на нечему што је изазовно за наше читаоце или написали нешто храбро да бисте се потом изложили заглупљујућем процесу да то што сте приредили или написали сведете на идеолошки подобан (кошер) текст, када можете себи обезбедити сигурност посла (и безбројне кликове подршке) тако што ћете објавити четирихиљадити текст у рубрици Мишљења и коментари у коме ћете тврдити да Доналд Трамп представља јединствену опасност за нашу земљу и за цео свет? Тако је аутоцензура постала норма.

Оно мало правила што је још остало у „Њујорк тајмсу“ примењује се крајње селективно. Ако човек исповеда идеологију која је у складу са новом догмом, онда и тај човек и његов рад бивају остављени на миру, нико их не надзире. Сви остали живе у страху од дигиталне буке и беса. Дозвољено је изливати отров у онлајн простору докле год је тај отров усмерен ка правим метама.

Коментари који би лако били објављени још пре две године сада доводе и писца и уредника у велике недаће, чак се може догодити да због њих и посао изгуби. Ако се за неки коментар или чланак закључи да ће вероватно изазвати бујицу интерних реаговања или реаговања на друштвеним медијима, онда уредник или писац избегавају да то објаве. Ако уредница осећа да има довољно снаге да сугерише објављивање, брзо ће је преусмерити на безбедније тло. А ако и успе да објави нешто што не представља експлицитну промоцију прогресивних циљева, и тада ће сваки редак бити пажљиво проверен, умивен, о њему ће се преговарати и све ће се некако упаковати и обезбојити.

„Њујорк тајмсу“ су била потребна два дана и два радна места да каже како није требало објавити текст Тома Котона зато што „не задовољава наше стандарде“. Лист тако све више прелази у неку удаљену галаксију, где доминирају питања која су истински удаљена из животне сфере већине становника.

Међутим, ја сам уверена да већина запослених у „Тајмсу“ не верује истински у такве ставове, само су застрашени и приморани да се тако понашају. Зашто? Можда зато што верују да је крајњи циљ ипак исправан. Можда зато што верују да ће уживати заштиту све дотле докле буду климали главом. Можда зато што у нашој земљи постоје милиони незапослених а они имају срећу да су уопште добили посао у економској грани у којој се ради на уговор.

А можда и зато што знају да се данас не исплати устати и борити се за начела - то вам само црта мету на леђима. Зато не користе платформу Slack, када ми се обраћају, него ми шаљу приватне поруке о томе да је завладао „нови макартизам“ у овом угледном листу.

Све то слути на зло, нарочито за независно оријентисане младе писце и уреднике који обраћају пажњу на то шта треба да раде да би напредовали у каријери. Правило број један: ако говорите оно што мислите себи ћете наудити. Правило број два: никада немојте ризиковати да наручите текст који је у супротности са владајућим наративом. Правило број три: никада немојте веровати уреднику или издавачу који вас подстиче да идете уз длаку. На крају ће се тај издавач приклонити маси, уредник ће бити отпуштен или ће добити неки други посао, а ви ћете остати на цедилу.

Ипак, постоји једна утешна ствар за  те младе писце и уреднике: у време када „Њујорк тајмс“ и остале некада велике новинарске институције издају своје стандарде и губе из вида сопствена начела, Американци су и даље гладни за вестима које су тачне, за мишљењима која одражавају живот и за дебатом која је искрена. О томе слушам сваког дана. „Независна штампа није ни либерални ни прогресивни ни демократски идеал. Независна штампа је амерички идеал“ - тако сте ви говорили пре неколико година. Тешко да бих сама то могла боље да кажем. Америка је велика земља која заслужује велике новине.

Ништа од тога не значи да неки од најдаровитијих новинара на свету не раде и даље у „Њујорк тајмсу“. Раде, и управо због тога ово нелиберално окружење делује толико болно. Ја ћу и даље помно читати њихове текстове. Али не могу више да обављам посао због кога сте ме довели овамо - посао који је некадашњи власник „Њујорк тајмса“ Адолф Окс описао у својој чувеној изјави из 1896. године: „Нека колумне ’Њујорк тајмса’ буду форум за разматрање свих питања од јавног значаја и нека се у том циљу у њима води интелигентна расправа између различитих нијанси мишљења“.

Оксова идеја је једна од најбољих за које знам у новинарству. Али, идеје не могу саме да победе. Потребан им је глас који ће их изрећи. Потребно им је ухо које ће их чути. Што је најважније, потребна им је подршка људи који су спремни да живе у складу са њима.

Бари Вајс

Коментари (1)

Остави коментар
нед

19.07.

2020.

IB [нерегистровани] у 19:00

Nije samo NYT...

I kako onda običan čitalac ili gledalac da dođe do objektivne vesti, analize, odnosno do same istine?
Bilo bi dobro da je samo NYT u pitanju, ili samo američka štampa. Kao što ne treba čitati samo NYT ili Washington Post, tako ne treba gledati samo CNN. To važi i za naše medije. Ako čitate isključivo Informer ili gledate samo Pink, dobićete iskrivljenu sliku koja nema veze sa realnošću. Takvu sliku možete dobiti i ako vam je jedini izvor informacija N1. Nažalost, nigde nema nevinih.
Podeljenost na ove i one toliko je uzela maha u svim segmentima društva da bar ja lično ne vidim na koji način to može brzo da se razreši. Ne mislim samo na naše društvo i na novinarstvo.
Za početak, svi novinari, urednici i menadžment svako jutro treba da se podsete koji su osnovni principi novinarstva - istinitost, objektivnost, nezavisnost... I da posle svakog izveštaja koji su napisali ili emisije koju su potpisali mogu da se pogledaju u ogledalo a da se ne upitaju ‚‚da li se to dopalo mom šefu", bez obzira ko to bio.

Одговори

Остави коментар

Молимо Вас да прочитате следећа правила пре коментарисања:

Коментари који садрже увреде, непристојан говор, претње, расистичке или шовинистичке поруке неће бити објављени.

Није дозвољено лажно представљање, остављање лажних података у пољима за слање коментара. Молимо Вас да се у писању коментара придржавате правописних правила. Коментаре писане искључиво великим словима нећемо објављивати. Задржавамо право избора или скраћивања коментара који ће бити објављени. Мишљења садржана у коментарима не представљају ставове УНС-а.

Коментаре које се односе на уређивачку политику можете послати на адресу unsinfo@uns.org.rs

Саопштења Акције Конкурси