Писма УНС-у
12. 11. 2024.
Жујовић: Ако „лажем“ ја, не лаже Радомировићев имејл
Новинар Бранко М. Жујовић одговорио је на писмо које је Удружењу новинара Србије (УНС) послао главни и одговорни уредник Пиштаљке и бивши председник УНС-а Владимир Радомировић, одговарајући на претходно упућен допис Жујовића УНС-у. Његов одговор преносимо у целости.
У писму Удружењу новинара Србије, које сам упутио због тога што сматрам да Кодекс новинара Србије не може бити нешто мало прекршен, као што девојка не може да буде само мало трудна, покушао сам да заштитим Владимира Радомировића, не поменувши његово име и избегавајући прецизне временске одреднице у драстичном примеру који сам навео.
Владимир Радомировић се, међутим, препознао. Написао је „одговор“ и то је добро.
Чињеница да се Радомировић препознао у мом писму и да ми је „одговорио“ сведочи да његове когнитивне способности ипак функционишу, јер је очигледно да га сећање не служи баш најбоље.
Када колега Радомировић у поменутом одговору на моје писмо УНС-у наведе да је за мој „упад“ у суботичку болницу сазнао тек сада, па због тога не зна како је пре шест година могао да коментарише нешто за шта сада први пут чује, он заборавља кључну „ситницу“ која одаје његово лоше или можда селективно памћење.
Радимировић, наиме, заборавља да ме је имејлом од 20. фебруара 2020. године, примљеним у 11 часова и 47 минута, званично и у својству председника УНС-а, обавестио да случај мог упада у болницу „није случај на који УНС треба да реагује, јер није у питању било извештавање“.
Био је то његов врло директан одговор на мој захтев да УНС реагује, након што ме је полиција два дана раније била позвала на информативни разговор, због мог уласка у болницу и снимња саговорника који су били кључни за тему којом сам се бавио.
Узгред буди речено, након месеци и месеци „истраге“, кривична пријава директора суботичке болнице Основном јавном тужилаштву у Суботици, због које сам од УНС-а тражио заштиту, одбачена је као неоснована. Истини за вољу, то је био један једини пут да УНС није био стао у моју одбрану, на чему сам удружењу, али не и Радомировићу, заиста захвалан.
Сви у УНС-у са којима сам тада разговарао рекли су ми да не могу ништа да учине због ригидног Радомировићевог става.
Из предочених околности, ја имам пуно право да закључим да Владимир Радомировић има проблем са памћењем као таквим, или напросто негује селективно памћење, према датим околностима.
Исто тако, из предочених околности имам пуно право да закључим да Радимировићев став изнет у имејлу од 20. фебруара 2020. године има везе са његовим разумевањем тадашњих политичких околности.
Жао ми је што сам доведен у ситуацију да, црно на бело, указујем да колега Радомировић, пре него што било шта објави, треба да провери чињенице и да га притом памћење, из овог или оног разлога, не служи добро.
Дакле, судећи према поменутом имејлу од 20. фебруара 2020. године, Владимир Радомировић, тадашњи председник УНС-а, и те како је знао за мој „упад“ у болницу и одбио је да ми УНС пружи заштиту од кривичне пријаве којој сам неоправдано био изложен.
Ово је мој једини одговор који ћу упутити Радомировићу. Његовим непровереним тврдњама и климавим памћењем не могу да се бавим због недостатка времена за тако нешто.
Времена имам тек толико да приметим да себе једино могу да препоручим неспорним чињеницама и памћењу кључних догађаја. Не сматрам да је бити „нечији човек“ бог зна какав домет у животу, али ту материју Радомировић познаје много боље него ја.
Желим Влади Радомировићу прегршт среће и истинитих навода у будућности.
Удружењу новинара Србије, чији сам одани члан, желим доследност и јасне ставове које је немогуће симулирати бесмисленим анкетама и преношењем туђих написа.
Питање да ли деветогодишњак може у медијима да говори о политичким протестима и политици уопште је као да месар пита ветеринарску и санитарну инспекцију да ли може да прерађује и продаје непреконтролисано месо.
Надам се да ипак не може.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.