Писма УНС-у
12. 11. 2024.
Драгиша Петровић: Отворено писмо УНС-у поводом текста о деветогодишњаку пред камерама Н1
Драгиша Петровић, новинар Радио Београда 1 у пензији и публициста послао је УНС-у писмо поводом текста "Да ли је исправно узимати изјаву од детета на протесту – шта кажу новинари", који је објављен на сајту УНС-а. Његово писмо преносимо у целости.
Мучно је било читати изјаве од неких новинарки и једног неновинара које је ауторка текста узимала и презентирала да би потврдила свој и УНС-а унапред припремљен став о томе (наводно неутрално) да ли је требало разговарати и доводити пред камере деветогодишње дете!
Толико лицемерства, двоструких стандарда ,примене Кодекса по својој вољи, боље рећи – отвореног гажења када дотичним саговорницама није по властитим политичком опредељењу, ругање професионалној етици, моралу и одговорности, све на једном месту – показују стање и најниже страсти које “владају” у делу новинара и медија.
Вишедеценијски сам професионални новинар, члан УНС-а од седамдесетих година прошлог века… овакво ругање професији од неких новинара и једног новинарског удружења (УНС) нисам видео за све време професионалног бављења овим часним послом. Зато није ни чудо да неким из наше бранше (а саговорнице и један саговорник који није новинар, нека покаже шта је то новинарски урадио) је идеологија ближа нега основни постулати на којима почива новинарство и поштовање Кодекса новинара.
Јавно изговорена реч је као оштрица жилета. Има снагу која покреће и подстиче ако њен тон и садржај имају такав циљ, с једне, а с друге стране – може дубоко да посече и зареже, да остави трајни ожиљак.
Изговорене на телевизији, радију или написане у новинама, имају већу тежину, а посебно ако долазе од јавних личности без обзира да ли припадају области политике, културе, новинарства, или неким другим. Тежина је у тим случајевима – немерљива. А новинари су јавне личности.
О томе се у мноштву телевизијских канала на каблу (посебно) који ничу као после кише не води рачуна.
Језик водитеља, новинара, коментатора и других који припадају новинарству је код многих из групације “тв кабловаца” ван свих стандарда, Кодекса и других докумената којих би требало да се електронски журналисти придржавају.
Новинари- водитељи, домаћини програма, дозвољавају својим гостима (аналитичарима, страначким првацима, друштвеним ангажоваоцима) да изговарају и користе ружне речи и увреде; да изговарају неистине и квалификације о другима, да газе све узусе понашања ,а да их домаћини програма (новинари, водитељи) не упозоравају да то не чине.
Зато имамо оно што имамо – трку у стилу “удари што јаче”, употребу речи и квалификација које би – по њима – требало да “одјекну” , јер се то оцењује “храброст”, ”авангардност”.
А то што тако јавно изговорене речи секу као оштрица жилете то никога у друштву не додирује.
Зато се дога]а оно што је било (бар до сада) незамисливо - да усред великог протеста у Новом Саду који се изродио у рушилачки поход дела протестаната новинарка телевизије Н1 Жаклина Таталовић у директном укључењу доведе пред камере деветогодишњег дечака и да с њим разговара као са одраслом особом (малтене учесником протеста), без скривања његовог лиц (помиње чак и његово име) што је обавеза у заштити деце, а цео разговор завршава питањем:” “Хоћеш ли опет да долазиш на овакве протесте”(?!), да би малишан несигурно рекао – “понекад, овде је јако узбудљиво”!
Док се цело друштво (вербално, изгледа) бори за заштиту деце од интернета, од насиља, разноразних “игрица”, утицаја разноразних “тик токова” и других, склањања телефона и окретање здравом дечијем животу и активностима, дотле са поменуте телевизије репортерка све те принципе игнорише и подстиче деветогодишњег дечака на протесте – на сузавац, на топовске ударе, на скидање и гажење српске заставе, уништавање објеката - културно историјских споменика, на довожење и просипање фекалија на улици…
И нико се од надлежних не огласи. Ни једно новинарско удружење, ни УНС ,а ни Заштитник грађана који је био обавезан да осуди злоупотребу деце у оваквим догађајима и оваквом окружењу. Уместо да је репортерка рекла дечаку да њему није место ту где се налази, да га мајчински укори и подстакне да се извуче из тог мноштва људи, чуло се подстицање.
”Објашњење” госпође Таталовић да је имала сагласност оца(!!!) је не аболира, она отворено гази Кодекс новинара, а и да је то тачно у вези са сагласношћу оца – зашто онда репортерка није имала у кадру и оца, или зашто њега није питала, а не његовог сина? Јавно изговорене речи репортерке – секу као жилет. А још више сече нереаговање оних који би требало да реагују.
Како ћемо сачувати ту младост и извести је на прави пут ако репортерка у живом (лајв) укључењу из Новог Сада приводи пред камеру и микрофон деветогодишњака у гротлу нереда и подстиче га да долази на протесте (не рекавши му да је школа најважнија) и да треба да оде кући јер су овде неки који могу да му нашкоде.
Да иронија буде већа до степена трагичности у саопштењу те телевизије (Н1) се каже,имеђу осталог, да то „дете није објекат, него људско биће које је такође члан овог друштва и које (као и одрасли) има право да изнесе свој став и мишљење“.
То нико не оспорава. Али да да ли је довођење пред камере у протесту док су витлали топовски удари, просипана боја и фекалије, где је било и сузавца (девогодишњак рече да је мало сузио због тога) нормално да деветогодишњак изнесе став и мишљење? Зашто се онда када се снимају деце скрива њихово лице? Али, овог пута - то није важно! Засигурно, не због овог става из саопштења.
Јавни простор је опасно загађен али, ако то чине политичари ,аналитичари пред камерама, њих би морали да обуздају новинари.
Али,када то чине и новинари, како је већ поменутио у овом тексту, онда је то лош пут. Странпутица...
Некада су новинаре учили, укључујући и аутора ових редова, правим вредностима (људским), али и професионалним -поштовању новинарске - професионалне етике и морала. А данас, доводимо пред камере – деветогодишњег дечака!!! И ником ништа. Сви ћуте. Ни УНС не сме да зуцне.
Зато саговорнице и саговорник ауторке текста на овом порталу покушавају да заобилазе као киша око Крагујевца основна питања или се понашају у стилу “може да бидне, али не мора да значи”.
Једна од саговорница тражи да неко напише пријаву па ће као наводно одговарајућа комисија да реагује! Ево, сматрајте ово моје писмо ПРИЈАВОМ.
Али и питање: да ли је та Комисја чекала пријаве да би реаговала и у неким другим случајевима?
Или је превладала идеологија. Или, како оценити став Оливере Милошевић, представнице УНС-а у Комисији за жалбе која каже да ако се строго гледа Кодекс (?!) –а како би другачије требало – Таталовић није поступила у складу с њим, али треба имати у виду околности у којима је радила екпиа Н1!!!
Да човек не поверује шта је Милошевић рекла: поштовање Кодекса зависи од услова у којима новинар ради! Па, где то има. Лицемерју никад краја. Узгред, госпођа О. Милошевић је попредседник УНС-а ,што аутор текста не помиње.
Постаје онда и јасније зашто се УНС не оглашава. Или, када један, кога представљате као новинара, а он у животу ништа није написао сем што се пред микрофонима радија зеза (извините на изразу), окривљује таблоиде.
Човече, довољно је бити новинар и тргнути се у тренутку када се та сцена разговора у окружењу насиља водио. У моменту, доживљавате као струјни удар.
То сам са 40 година свог професионалног рада на радију и телевизији осетио – тргнуо се. И запањио. Најдаље је отишла госпођа Скроза у својој изјави. Она отворена гази Кодекс, сматра да ништа не треба поштовати, јер је – замислите по њој – јавни интерес да се чује мишљење дечака од девет година. Иста госпођа Скроза је недавно позивала на стрељање неких, а када се јавност побунила, УНС је стао на њену страну.
Драгиша Петровић, новинар Радио Београда 1 у пензији,и публициста, Крагујевац
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.