Конкурс за годишње награде УНС-а
Конкурс за годишње награде УНС-а
Povećaj veličinu slova Vrati na prvobitnu veličinu slova Smanji veličinu slova štampaj štampaj
 

Pošalji prijatelju

Преписка поводом текста Иштвана Каића "Трећи метак Бранке Прпе" (2014)

24. 04. 2014.

Аутор: Предраг Поповић Извор: Таблоид

Чувари Вучићевог мрака

Медијски мрак над Србијом је потпун, јер га спроводе вечити уредници свих режима. Некада су се борили за Велику Србију, данас на њу пљују и окрећу се Европској Унији као спасиоцу, а они који су се против такве Србије некада борили, зарад добре зараде заборављају против чега су онда били.

Режим их је све купио, како би народ успављивали лажним обећањима. Буђење ће бити болно. И за власт и њене медије, тврди Вучићев некадашњи блиски сарадник Предраг Поповић, угледни новинар и уредник „Правде".

Доласком на власт Александар Вучић је променио жену, пријатеље, кумове, сараднике, противнике, куће, аутомобиле, салдо на рачунима...

Све, само не себе и стам амбицију да буде главни уредник свих српских медија. Без отпора, власници и главни уредници ставили су се на располагање диктатом и његовом политичком картелу. Неки уплашени, а неки подмићени, пристали су да жмуре пред режимским насиљем и да, кад вода пиша уз ветар, ћуте као заливени. У интересу властите будућности, заборавили су његове злочине из прошлости, чија реприза управо траје.

Неспособан, без знања, снаге и воље да решава политичке, економске и социјалне проблеме, Вучић опстанак на власти обезбеђује на једини могућ и начин: примитивним популизмом и колективном хипнозом. Преко својих медија 24 сата дневно креира паралелну стварност, којом анестезира незадовољство грађана.

Уосталом, зашто да се јавност бави тешким темама незапослености, беспарице и глади? Нека несрећници гледају шоу Огњена Амиџића, слушају хитове Ане Николић или, ако баш не могу без литературе, нека читају нови бестселер Јелене Бачић. И нека се не плаше, не прети им никаква будућност. Своју мултимедијалну легију Вучић је поделио у неколико ескадрона. Стратешки најважнији процес националне лоботомије поверио је Верану Матићу, Љиљани Смајловић и Радомиру Ратку Дмитровићу.

Матић је радо прихватио понуду која се не одбија. Док би рекао „долар", заборавио је на ратне злочине, великосрпски национализам, Карлобаг и Антин, Шешеља, зарђале кашике и остале симболе Вучићевих 15годишњих политичких авантура. С друге стране, ни Вучић није остао имун на Алцхајмеров синдром. И он је заборавио на обећања да ће редакцију Б92 протерати из зграде СИВ, коју је Матићу у бесцење изнајмио Млађан Динкић. У мираз, Матић је Вучићу донео Бранкицу Станковић, Ољу Бећковић и лични цензорски таленат, отпоран на сваки изазов морала и интелигенције.

Љиљана Смајловић није из те приче. Милост господара није освојила уступајући му неки медиј. Понудила му је једино што је имала, лични интегритет и фалсификоване чињенице о најкрвавијој мрљи из времена Вучићеве владарске премијере. Пуних 15 година Смајловићка се представљала као блиска пријатељица Славка Ћурувије, а наступала као покојников незванични адвокат. Временом, с променом властитих интереса, кориговала је и ставове о Ћурувији. Прво је извршила шаптачку диверзију, пласирајући тврдњу да је власник, „Дневног телеграфа" сам изазвао своју трагичну судбину кад је у Вашингтону од утицајних америчких дипломата тражио да утичу на Хашки трибунал како би била подигнута оптужница за ратне злочине против Слободана Милошевића.

Тим захтевом Ћурувија је сам себи потписао смртну пресуду, а да ли је он то заиста причао у америчком Конгресу зна Смајловићка, седела је поред њега. Како год било, та теорија се свидела Вучићу. Ако је Ћурувијину ликвидацију наручио осветољубиви Милошевић, његова одговорност за тај злочин је мања. Наравно, Смајловићка зна да је Вучић, као сваки џелат, уз жртву био до краја, кад јој је најтеже. Међутим, то је не спречава да сада, као главни уредник „Политике", креира прљаву кампању против Бранке Прпе, једине особе која се јавно супротставља Вучићевој патолошкој представи о истрази убиства Ћурувије, све с Микијем Курком и Милорадом Улемеком у главним улогама. Без икаквих моралних дилема, Смајловићка објављује текст „Трећи метак Бранке Прпе", којим је оптужује за подривање истраге и подршку убицама. Ето, Прпа лаже кад тврди да није Курак пуцао у Ћурувију, знају то Вучић и Легија. И Смајловићка зна истину. Зна, а не стиди се. Нека се истина стиди ње.

Да би трилинг бестидних слугу био употпуњен, Вучић је „Вечерње новости" поверио Ратку Дмитровићу. Добар и логичан избор. Добар по њих двојицу, катастрофалан по „Новости" и читаоце. Логичан, пошто и Дмитровић, као и његов нови газда, има исти однос према логици и моралу. Као избеглица из Сиска, чим се прославио ратнохушкачким коментарима на РТС-у, Дмитровић је добио стан у Београду, а нешто касније и напад ксенофобије, који га је навео да подржава Удружење староседелаца Србије. Но, можда и у томе има логике, пошто је тада Вучић заговарао српске границе на линији Карлобаг Вировитица, па је и Дмитровићев Сисак био ако не баш срце, а оно, рецимо, дојка Србије. Док Матић, Смајловићка и Дмитровић на озбиљнији начин каналишу Вучићеве авантуре, за праву хипнозу лаковеме публике задужени су Жељко Митровић, Александар Родић и Драган Ј. Вучићевић.

Митровић је, по свему, најважнији командир Вучићевог медијског одреда за увођење мрака. Ем што Пинкова империја има највећи утицај на српске „грандовце" и „фармере“, ем њен власник иина богато искуства службе свакој власти. Као што је тврдио један његов пандан, Митровићу је сваки владар лично уграђивао нови химен. Прво му је Мира Марковић, нежним додиром моћи и пара, док је клечећи молио за милост, испунила све младалачке снове. Био јој је веран до краја. Њеног. Чим је пала с власти, нови политичко-медијски химен уградили су му др Зоран Ђинђић, хирург Горан Весић и примаријус Беба Поповић. Одлично су то урадили, Митровић је сачувао девственост од смотаних флертова Бориса Тадића и Војислава Коштунице. Пукао је тек пред мужевним Драганом Ђиласом.

Ни та романса није имала срећан крај. С истанчаним инстинктом за преживљавање, Митровић је међу првима прешао у Вучићев загрљај, успут, из личног задовољства и за љубав новог изабраника, свакодневно демолирајући Ђиласа. Телевизију је претворио у напредњачки бастион, препун „тешких речи", партијских распуштеница и љубавница. Митровићу то не смета, спреман је на све, где Вучић оком, он скоком. Док Вучић не падне. Е, онда ће се и он суочити с ружичастим бесом.

У јесен 2009. године, притиснут медијско правосудно полицијском акцијом Млађана Динкића, Радисав Раја Родић завршио је у затвору. Да не би с татом делио ћелију, Александар Родић се скривао у Вучићевом винском подруму. Краљ „Курира" и принц престолонаследник неочекивано су повукли паметан потез, нагодили су се с режимом. Тата је признао да је лопов, па је робију одлежао у болници. Син је признао да воли Ђиласа, који му је омогућио да над „Куриром" задржи власништво, али не и уређивачку слободу. Изневерени Вучић обећао је жестоку освету издајнику Родићу Јуниору. Није чекао дуго. Ђилас је с власти пао право на насловне стране „Курира", али сад с вучићевским третманом. Александар Родић није хтео да слуша здрав разум, сад мора Вучића

Док у Митровићевој и Родићевој болести, каква год била, ипак има система, Драган Ј. Вучићевић, такозвани власник, главни уредник и све остало у „Информеру", не дозвољава интелигенцији да надјача карактер. Са психофизичким карактеристикама лопте, предмета испуњеног шупљином, препушта се маси пара и естрадном убрзању личног брендирања, доказујући да слепог вођу могу да прате само исти такви гуслари. Као и Вучић, и Вучко може све.

Док га плаћа Мишковић, Вучко је спреман да прогони стоку безрепу, која, аманзаман, није срећна због тајкунизације Србије. Кад нађе новог спонзора, с истом горљивошћу удара по Мишковићу и свима које тај зли тајкун плаћа не би ли извршили државни удар и с власти збацили демократског диктатора. Но, не треба му замерити, и такав он има употребну вредност. Као сваки пацов, први ће, бекством, најавити потонуће Вучићеве галије.

У трећем ешалону диктаторове медијске камариле налазе се многи чудновати ликови, спојени само страхом и похлепом. Искуством и мудрошћу истиче се Миломир Марић. С обзиром на професионалне капацитете, имао би снаге да се супротстави лудилу чији је саставни део. Пошто зна с ким има посла, сажалио се над собом, одустао од борбе и прихватио улогу сведока сарадника. И јуродиви Петар Луковић добро зна ко је и какав је Вучић. Међутим, зна и да им је спонзор исти, па не жели да таласа.

Братислав Браца Грубачић такоде дува у Вучићеву тикву, надајући се да ће тиме успети да своје име одува из истраге о убиству Даде Вујасиновић. Уз њих, назовимо их новинарима, у истом рангу налазе се и цицибани попут Владимира Ђукановића, Предрага Јеремића и сличних медијских нуспроизвода. С тако распореденим чуварима мрака, Александар Вучић успео је да Србији као једини систем информисања наметне извештаје о информативним разговорима градана и полиције. На срећу, хипноза не може вечно да траје. Буђење ће бити болно. По заслузи.

 

Коментари (1)

Остави коментар
нед

27.04.

2014.

anonymous [нерегистровани] у 02:50

strašan tekst!

Da me nije strah, predstavio bih se.

Ovako - samo iz polumraka sobe, pred spavanje, želim da čestitam Popoviću na članku. Totalna demistifikacija, kao da je upalio svetlo, a svi ovi likovi ostali na fotografiji sa neke gadne žurke.

Ne bih više da vam trošim vreme, ali genijalan tekst, čak ne da mi gasi nadu, nego je i budi!

Одговори

Остави коментар

Молимо Вас да прочитате следећа правила пре коментарисања:

Коментари који садрже увреде, непристојан говор, претње, расистичке или шовинистичке поруке неће бити објављени.

Није дозвољено лажно представљање, остављање лажних података у пољима за слање коментара. Молимо Вас да се у писању коментара придржавате правописних правила. Коментаре писане искључиво великим словима нећемо објављивати. Задржавамо право избора или скраћивања коментара који ће бити објављени. Мишљења садржана у коментарима не представљају ставове УНС-а.

Коментаре које се односе на уређивачку политику можете послати на адресу unsinfo@uns.org.rs

Саопштења Акције Конкурси