Sajam graficke i papirne industrije UNS
Sajam graficke i papirne industrije UNS
Povećaj veličinu slova Vrati na prvobitnu veličinu slova Smanji veličinu slova štampaj štampaj
 

Pošalji prijatelju

Преписка поводом текста Иштвана Каића "Трећи метак Бранке Прпе" (2014)

18. 04. 2014.

Аутор: Љиљана Смајловић Извор: Политика

Екскомуникација Иштвана Каића

Није реткост да ставови неког аутора „Политике” изазову жестока оспоравања. У чему би иначе била драж? Али „топли зец” кроз који је „друга Србија” пропустила 34годишњег Иштвана Каића само зато што се усудио да 8. априла у „Политици” објави чланак под насловом „Трећи метак Бранке Прпе”, представља донекле нов феномен и изискује нешто већу пажњу читалаца.

Прво се огласило Независно удружење новинара Србије, које је текст назвало „дегутантним”. На твитер терен су затим истрчали „борци за људска права” Весна Пешић и извесни Драган Поповић, при чему је Пешић намах посумњала да Каић „ради у Кабинету, у БИА?

Очито му неко даје ове задатке”, док се Поповић још мање двоумио: „Овако Љиља Смајловић и Беба Поповић бране Господара кад се удруже”. Који дан касније Милош Васић је на новосадском сајту Аутономија, под насловом „Објављотина Иштвана Каића”, објавио сопствену „објављотину”, гарнирану изразима и допуњену коментарима читалаца које „Политика” као породични лист не може да штампа.

Но остало је довољно и објављивих простаклука на рачун младог човека који је на Филозофском факултету у Београду дипломирао на тему „Повратак Фројду у Лакановој симболичкој структури”, а другу диплому, за компјутерски инжењеринг, стекао на Факултету за пословне студије. Васић је Каића „приметио још пре неколико година када се трсио да се по сваку цену угура у писане медије” (сам Васић се ваљда родио као новинарски ветеран и није морао да се бори за место под сунцем, ни кад је почињао у милицији).

Но ево шта је Васић ове недеље имао да каже о Каићу и његовом тексту у „Политици”: „свињарија, глупост, гадост, пакост и пасјалук”, „полуписмен, конфузан и досадан до бола”, „ниска, пакосна, глупа, клеветничка и полуписмена објављотина”, „пакосник, свађалица, страсни човекомрзац”.

И, коначно, „неслана будала”. Бука и бес „друге Србије” нису заобишли ни „Политику” ни њену главну уредницу. Како је у том друштву давно апсолвирано да си са нама или против нас, а против нас су све сами фашисти, представљена сам као пријатељ Гебелса и Мусолинија у карикатури у „Данасу” и колумни Гордане Суше у „Блицу”. Када се НУНС по други пут у седам дана огласио истим поводом, његов председник Вукашин Обрадовић досетио се поређења са Милошевићем („Војко и Савле” - други део). Главној уредници „Политике” то иде у рок службе, али хајка на Иштвана Каића наликује екскомуникацији из неке необично окрутне и нехумане цркве.

Након обреда над жртвом, Милош Васић је чак послао и увијену претњу Владимиру Беби Поповићу, оснивачу Института за јавну политику чији је Иштван Каић сарадник. Као да идеолошкополитичка дружина страхује да кажњавање Иштвана Каића неће бити потпуно ако му се остави неко место на ком може да се скраси. Зато Васић захтева да се Поповић што пре „огради” од младог филозофа пореклом из Кикинде, и да то учини у „Политици”, ваљда да не би још неко из истог друштва помислио да се Каићевим путем сме ићи, да негде има „сигурне куће” за отпаднике од наше цркве. Одметнику ово у „Политици” изгледа није први пут да дира у „свете краве” и табу теме.

Претражујући га на „Гуглу” после пријема његовог добро аргументованог чланка који скорије догађаје везане за истрагу убиства Славка Ћурувије анализира на несвакидашњи начин (али уз податке и цитате који читаоцу омогућавају да сам просуди јесу ли Каићеви закључци утемељени), открила сам да је доскора објављивао на сајту „Двоглед”. Био је тамо у друштву неколико истомишљеника, међу којим сам нашла и име Весне Пешић, али мора да им се нечим замерио јер су му из архиве избрисали већину текстова.

Несвакидашње оштар обрачун са дојучерашњим сапутником можда је донекле разумљив са становишта теорије малих разлика: изгледа да важи оно што је Хенри Кисинџер рекао за обрачуне на Харварду, да су утолико суровији што је улог мањи. Али напад има превише обележја потере са Дивљег запада која смера да брзопотезно обеси коњокрадицу, чим му пружи поштено суђење. Било како било, „друга Србија” у Каићевом случају нема ништа заједничко са представом о групи толерантних и високоумних, прозападно и демократски настројених људи којима је на памети слобода говора и мишљења. И у чему је, на крају, грех Иштвана Каића?

Што је дирнуо у нечије свете краве? Нема право да прати своје мишљење до логичких консеквенци? Воли да објављује оно што мисли? Бранка Прпа нам је ту скоро објашњавала колико јој смета што се оснивањем комисија „дерогирају” институције државе. Но Оливер Вендел Холмс, судија америчког Врховног суда чије је дисонантно мишљење 1919. године ударило темеље модерном поимању слободе штампе, држао је с правом да је „права сврха и циљ постојања наших институција само ово: да можемо да мислимо шта хоћемо и да казујемо оно што мислимо”. Зашто се то право ускраћује Иштвану Каићу? Која је либерална вредност изнад тог права?

Зар цензура и аутоцензура нису опасније од отворених мисли? Као што сам већ у сличним приликама писала, увек се треба прибојавати људи који своје политичке противнике приказују као чудовишта. Они само настоје да се унапред ослободе обавезе да слушају њихове аргументе. А управо смо у Србији искусили чему служи, односно чему претходи, сатанизација противника. Што се „Политике” тиче, она ће наставити да објављује различите ставове, па и оне који ће шокирати припаднике разних идеолошких вера и система мишљења.

Довољно је да подстичу размишљање и заснивају се на чињеницама. Јер само су чињенице свете, док су мишљења слободна. Не зато што је то неки Американац или Енглез давно рекао, већ зато што су Србији животно потребни медији засновани на уверењу да свако може да разговара са сваким и да политичке разлике не смеју бити препрека дијалогу. Да и у стварима око којих се највише гложимо увек постоји могућност да је друга страна у нечему у праву, или да, у најгорем случају, на погрешан начин изражава неки озбиљан проблем. То је оно парче слободне територије које данас штитимо овде у „Политици”.

Треба се добро чувати људи који своје политичке противнике приказују као чудовишта.

 

Остали текстови из преписке налазе се овде.

Коментари (2)

Остави коментар
сре

23.04.

2014.

todor [нерегистровани] у 19:54

da je srece

da je srece i morala UNS bi , a i Politika, na celu imali nekog za diku..e , moja Srbijo...

Одговори
пон

21.04.

2014.

anonymous [нерегистровани] у 12:53

ПОРЕЂЕЊЕ

Мислим да има смисла поређење. И то баш да се на сајту УНС објави. Уколико, наравно, смете. У реду је то што пише Смајловићева, али због чега има различите критеријуме. Читао сам, наиме, на порталу СУБНОР-а Србије протест упућен управо њој, као главној уредници ”Политике, у вези извештаја са државне прославе пробоја Сремског фронта. Само се Дачић цитира, не помиње борачка организација Србије као, уз Владу, организатор. Чак ни да је венац положила. А ни словца о говору председника СУБНОР-а проф Зечевића. Бар оно о антифашизмну Србије као трајној вредности. Ко није власт, за њега, ваљда, нема места у ”Политици”! Часно је ако Ви ово уврстите. Због истине. И Ваше професије.

Одговори

Остави коментар

Молимо Вас да прочитате следећа правила пре коментарисања:

Коментари који садрже увреде, непристојан говор, претње, расистичке или шовинистичке поруке неће бити објављени.

Није дозвољено лажно представљање, остављање лажних података у пољима за слање коментара. Молимо Вас да се у писању коментара придржавате правописних правила. Коментаре писане искључиво великим словима нећемо објављивати. Задржавамо право избора или скраћивања коментара који ће бити објављени. Мишљења садржана у коментарима не представљају ставове УНС-а.

Коментаре које се односе на уређивачку политику можете послати на адресу unsinfo@uns.org.rs

Саопштења Акције Конкурси