Међутим, како истичу, по објављивању текста са информацијама од јавног значаја, уследио је телефонски позив Ставиљеци новинарки Вукосављевић уз питање, зашто се позивају на њено име када су могли да само ставе Матична служба и да немају право на навођење њеног имена.

Из Коссева напомињу да Ставиљеци претходно, током првог разговора, није захтевала да се њено име не објављује.

Затим је, прецизирају, упутила претњу да ће доћи са полицијом у канцеларију.

“Видимо се за два минута. Да да, има да избришеш име из момента или ћу да дођем са полицијом, то ти ћеш да решиш. Имам да те тужим буди убеђена, и ко ти дао број и све“, претила је Ставиљеци новинарки Вукосављевић.

УНС и ДНКиМ тражи од Косовске полиције да хитно истражи овај случај, истичући да су застрашивања и претње новинарима неприхватљиви и да виновници морају да сносе одговорност.

Било је прекасно за 19 убијених, за порушених 39 цркава и манастира, хиљаде кућа и гробова... 

И онда, када се српски народ прошле године у тишини сећао догађаја који му је променио живот и наслеђе, на сајту Радио-телевизије Косова (РТК) осванула је вест, у великој мери преписана од пре 20 година, која је са собом донела очигледан покушај историјске ревизије овог догађаја. 

Након реакције Удружења новинара Србије (УНС) и његовог огранка на Косову и Метохији, сајт РТК је променио вест наглашавајући да је „текст коригован након претходне ненамерне техничке новинарске грешке, због чега се извињавају“.

А након извршене „корекције“ јасно се видело да су „корекције“ формалне, као и да у основи задржавају дух и суштину претходне вести и ниједног тренутка нису обавестиле читаоце и јавност да се ради о лажној вести. 

Ана Марија Ивковић: Не може се више говорити о грешкама, реч је о намерним дезинформацијама  

Новинарка и уредница „Алтернативне“ Ана Марија Ивковић каже за УНС да је РТК прошле године понављајући лажну вест од пре 20 година наставио да намерно шири дезинформације.

„Овде се више не може говорити о грешкама, неразумевању или било чему другом што би могло да се наведе као разлог зашто је објављен поново текст са дезинформацијама о поводу насиља и последицама. Једноставно, РТK је на свом порталу наставио да намерно шири дезинформације и подилази оним деловима албанског друштва који не жели да сносе одговорност због оног што се догодило“, наводи Ивковић.

Oно што је прошло практично испод радара, каже она, јесте да ни други портали на албанском нису урадили свој део посла како је то требало да буде учињено.

Међу медијима на албанском који се сматрају и реномираним и објективним и од поверења, међу којима је и једна агенција, уочена је иста матрица, каже за УНС Ивковић.

„Не прецизирају се подаци о последицама Мартовског насиља по српску заједницу - односно говори се колико је жртава било у албанској заједници, али не и о томе колико је Срба расељено, колико је њих страдало, колико је њихове имовине и храмова СПЦ уништено, док и даље већина медија тврди да је дечак албанске националности који се водио као један од преживелих од групе деце која је ушла у Ибар – испричао да су их јурили Срби, односно да су двојица дечака изгубили животе бежећи пред Србима“, објашњава Ивковић.

Према извештају ОЕБС-а о улози медија у Мартовском насиљу, каже Ана Марија,  преживели дечак није тако тврдио.

„’Тумачење да су дечаке јурили Срби ка реци долази из других извора, као што је Халит Берани, албански активиста за људска права из (јужне, прим. аут.) Митровице. Овакве суптилности нису биле важне приватним и јавним државним медијима, који су почели да емитују и штампају недвосмислене извештаје да су дечаке албанске националности Срби отерали у реку’“ – прецизира Human rights watch у свом извештају од 2004. године.

Kосовски медији који извештавају на албанском језику су, како истиче она, тада још једном показали пристрасност и недостатак професионализма у извештавању у вези са Мартовским насиљем.

„Нити је пружена објективна и слика о догађајима, манипулисано је информацијама, није објашњена комплексност ситуације, селективно су изношене информације, а све како би подржали одређене политичке агенде. Са друге стране, овакав приступ медија отежава разумевање историјских догађаја, помирење, а доприноси даљем продубљивању подела и неповерења међу заједницама на Kосову“, закључује Ана Марија Ивковић.

Јелена Петковић: Ван сваке сумње, потпуно свесни могућих последица

Новинарка Јелена Петковић подсећа да Мисија ОЕБС-а на Kосову у извештају о “Улози медија у догађајима марта 2004 године”, пише да су “без непромишљеног и сензационалистичког извештавања 16. и 17. марта догађаји могли имати другачији исход“.

„'Не би достигли интензитет и ниво бруталности коме смо сведочили или се можда уопште не би догодили’.Извештај посебно истиче да извештавање о фаталном дављењу деце 16. марта није подржано било каквим валидним новинарским изворима, те да је извештавање медија довело до масовних насилних демонстрација 17. марта у којима је, оценио ОЕБС, учествовало око 60.000 људи, у поређењу са 18.000 колико их било на улици пре него што су медији кренули у такво извештавање“, наводи она.

Извештај још подвлачи да су, истиче Петковић, три тада главне тв станице, а посебно РТK, извештавале са неприхватљивим нивоом емоција, пристрасности, непажње и лажно примењене “патриотске” ревности.

„Чак је и угледни дневник Kоха Диторе, 17. марта на насловној страни имао лажну вест. Уочи објављивања извештаја, ОЕБС га је представио представницима медија на Kосову, али су они одбили да прихвате било какву везу између извештавања 16. и 17. марта и злочина који су уследили. ОЕБС је њихову реакцију означио као 'неубедљиву и погрешну’“, каже она.

Од тада до сада, наглашава Петковић, РТK никада није сносио санкције због таквог изваштавања, нити се потрудио да ову грешку исправи.

„Напротив, прошле године су поновили изузетно опасно извештавање, у време подигнутих тензија, и сада, ван сваке сумње, потпуно свесни могућих последица. И опет нису преузели одговорност“, истиче она.

Петковић закључује да је прошла 21 година, а да ми данас живимо оно што се учи у уџбеницима новинарства у поглављима о лажним вестима, дезинформацијама и спиновима.

„Фреквенција и интезитет којом се ‘прима’ лажна вест у јавности, далеко је већег интезитета од истине која следи. То нарочито постаје проблематично када се за лажну вест залепи та премиса “националног” или “патриотског”. И врло је тешко наћи начин да се сви који се информишу на албанском језику, информишу о томе шта се заиста тих дана догађало”, истиче Јелена Петковић.

Прошле године се најмање педесеторо запослених на ТВ каналу РТK2 на српском језику и у српској редакцији РТK1 у потпуности дистанцирало од спорног текста о мартовским немирима који је објављен на порталу РТK-а на српском језику.

Колегијум и руководство канала Радио телевизије Косова на српском језику (РТК2) су у марту на састанку са тадашњим генералним директором РТК затражили да страница сајта на српском језику РТК Live/РТК2 буде у њиховој надлежности, а да се до тада уклони ознака РТК2. Ова страница је преименована је у РТК Live/Српски, како и сада пише.

Поводом овог текста, Удружење новинара Србије (УНС) на Косову поднело је жалбу Савету за штампу Косова (СШК) која је одбијена. У одлуци СШК је писало да је новинар РТК само „описао ситуацију која се десила пре 20 година наводећи да је вест о утапању деце – док их гоне млади Срби – имала велики одјек“.

“Медиј није проценио да су се ‘деца утопила у реци након што су их прогонили млади Срби’, већ је само указао какав је одјек имала таква вест“, наводено је у одговору УНС-у из Савета за штампу Косова.

И док за СШК ниједан члан Кодекса за штампу Косова није прекршен, за тадашњег генералног директора РТК Шкумбина Ахметџекаја објављена вест на 20. годишњицу од Мартовског погрома била је “лапсус”.

“Десило се и жао ми је због тога. Не треба да се стално враћамо историји. РТК и данас сноси одговорност коју је тада имала, емитујући непотврђену вест. Направљена је измена у вести и она је преправљена. Новинар је цитирао политичара који је био на северу поново, позивајући се на вест из 2004. године. Mлад новинар без искуства је објавио ту вест. Наравно да је било и јавног извињења“, рекао тада Ахметџекај.

УНС je тада обавестиo и Међународну (ИФЈ) и Европску федерацију новинара (ЕФЈ), као и још седам међународних медијских и новинарских организација, да је на сајту Радио-телевизије Косова на српском и албанском језику поново објављена лажна информација која је пре 20 година била окидач за догађај, светској јавности познат као Мартовски погром.

Две деценије касније нико није одговарао ни за разорну вест 2004. године, ни за организовање погрома. Јавни сервис РТK је због лажне вести, која је била иницијална каписла за хаос „кажњен“ тако што је новчано потпомогнут за обуку новинара и професионализацију куће. Ни прошле године, након поновљене лажне вести, нема казне, нити реакције на ширење дезинформација РТК која је изазвала узнемирење српске јавности и ризик од трагичних последица за цео простор.

У 2023. години, укупан број евидентираних напада на медијске раднике је 32. Када кажемо укупан, под тим подразумевамо више категорија – притисци, претње, физички напади и онемогућавање медија у обављању посла. 

У поменутом периоду који обилује физичким нападима на новинаре, али и претњама, притисцима и онемогућавањем у раду, УНС на Косову је имао чак и проблем у смислу коме се обратити за заштиту новинара. Подсећамо да су у сукобу који се десио 29. маја, поред грађана учествовали КФОР и Косовска полиција. Све се то дешавало под надзором ЕУЛЕX-а. Дакле, сви органи задужени за сигурност и безбедност су били активни учесници догађаја у којима су новинари били нападани.

Подцртавамо да је УНС на Косову као најактивнији представник медијских радника који долазе из српске заједнице, сваки напад на медијске раднике, без обзира на националну, верску или било какву другу припадност, јавно осудио и моментално се за реакцију обратио како новинарским удружењима на европском и међународном нивоу, тако и надлежним органима задуженим за безбедност.  Нажалост, Удружење новинара Косова није у претходном периоду неговало ову добру праксу. 

Подаци су многобројни и доступни свима. На званичном сајту УНС, под категоријом ДНКиМ, можете наћи сва наша саопштења и реакције. 

У претходној години, бележимо укупно 22 напада  – један физички напад, шест притисака, две претње и 13 ометања у раду.

По тежини, издвајају се:

Малтретирање екипе Радио Гораждевца од стране Косовске полиције у фебруару

Крађа и оштећење помоћног објекта у власништву Ким радија у Чаглавици у мају

Један и једини физички напад  – на новинаре Политике и Јединства на главном мосту у Северној Митровици, када је колегиница Биљана Радомировић задобила лакшу телесну повреду услед ломљења флаше

Покушај уништавања аутомобила колегинце Невенке Медић са портала КоССев, у октобру месецу

Овај месец доноси најозбиљнији догађај – претњу смрћу упућену мејлом редакцији Тањуга. 

О претњама Тањугу

Претње смрћу су стигле на редакцијски имејл новинске агенције Тањуг, 1. октобра, 2024. УНС и СИНОС су одмах тражили да међународне безбедносне службе на Косову хитно пронађу особу потписану као Трим Барди, која је послала ову претећу поруку. 

„Само да знате да пратимо лажи које свакодневно пласирате око државе Косово и Албанаца, као што пратимо кретање сваког новинара ваше псеудомедијске агенције на Косову. Будите сигурни да ће неко од њих добити метак у потиљак следећи пут када буде крочио на тло републике Косово“, наводи се у претњи мејлом.

УНС и СИНОС су позвали Европску (ЕФЈ) и Међународну федерацију новинара (ИФЈ) на солидарност са новинарима новинске агенције Тањуг, а од косовских и међународних институција затражили гаранције за безбедност новинара. 

Овим поводом, УНС на Косову се обратио три пута Косовској полицији, мисијама УНМИК, КФОР, ЕУЛЕX и ОЕБС. Одговорили су УНМИК, КФОР и ЕУЛЕX, и нико од њих није био надлежан, те је једино УНМИК понудио повезивање са њиховим службеником за медијска питања. Полиција се није оглашавала. 

Општи утисци и закључци изведени на основу укупног искуства угрожености новинара српских медија на Косову за претходне две године од када су околности на Косову значајно измењене, у смислу институционалног миљеа који је од новембра 2022. у потпуности под управом већинског албанског становништва, могли би да се подведу под више тачака. 

Статистика из претходне три године, показује да са погоршањем опште политичко-безбедносне ситуације, по аутоматизму, долази и до скока броја напада на новинаре сваке врсте;

Медијским радницима је потребна додатна обука за рад у кризним ситуацијама, боља опрема која ће подићи ниво заштићености на терену, али и додатно упознавање са правима и обавезама медијских радника и уједно са правима и обавезама  представника институција и носилаца одговорности са једне стране, односно грађана са друге стране. 

На основу искуства стечених у првим месецима текуће године, закључујемо да не постоји  поверење медијских радника у рад, ефикасност и ефективност безбедносних органа на Косову. То се дâ закључити из чињенице да смо евидентирали више (четири) случајева угрожавања безбедности, односно неприличног поступања полиције према новинарима на терену, али да у свим евидентираним случајевима, оштећени медијски радници нису желели да удружење јавно реагује поводом тих немилих ситуација. У већини случајева, колеге су процениле да као еснафско удружење, треба да будемо обавештени о њиховим лошим искуствима, али су у појединим случајевима, чак изражавали бојазан да ће уколико се око тога „подигне прашина“, навући још већи гнев на себе, те да ће, аутоматски, њихова, као и безбедност њихових редакција, додатно бити угрожене. 

Као удружење, упућујемо захвалност колегама на свакој информацији која показује поверење у Удружење, и са друге стране, омогућава нам да рационално и објективно поставимо ствари и назовемо правим именом наше проблеме, на којима ћемо радити у наредном периоду.

Ивана Вановац је уредница Радио Косовске Митровице и председницу Друштва новинара Косова и Метохије (ДНКиМ)

Излагање на састанку представника удружења новинара и асоцијација медија из Сталне радне групе за безбедност новинара са новинарима и медијским радницима са Косова

“Од некадашњих 107 запослених, данас нас је остало свега седамдесетак. Иако се већ месецима интензивно трудим да унапредим програм, како у квантитету тако и у квалитету, суочавам се с неминовношћу да због недостатка кадрова започнем гашење појединих емисија. Наглашавам, започињем, јер ће тај тренд гашења после избора кренути вртоглаво с обзиром, на упражњене позиције, али и да је у међувремену због изборних обавеза и припреме програма за Нову годину и Божић, запосленима коришћење годишњих одмора одложено”.

Јовановићева у писму даље наводи да разуме “да је Јавни сервис Косова већ годинама оптерећен финансијским потешкоћама”, али проблем РТК2 надилази искључиво финансијску сферу”.

“Константна забрана попуњавања упражњених радних места, пролонгирање конкурса за набавку опреме, те неусловни и нехигијенски радни простор указују на очигледне покушаје обесмишљавања рада српског канала”.

Указује и на лоше радне услове и непоштовање Статута РТК.

“Од оснивања канала, техничка опремљеност није унапређена, док су радни услови далеко испод прихватљивог нивоа. Иако статут РТК гарантује финансијску и уређивачку аутономију канала, као директор немам увид у финансије. Додатно, закон предвиђа да 10% прихода од маркетинга, уз буџетских 10%, припада РТК2 али, ово никада није спроведено у пракси”.

“Поред чињенице да су трошкови смањени за четрдесетак плата, да нам једва једном годишње екипе добију одобрење за службени пут и рад ван граница Косова, покушаји да месечно бар по неколико радника који у просеку утроструче радне норме наградим бар минимално су најчешће нерешив проблем. Одлив кадрова се у таквим околностима подразумева, а код нас је већ постао алармантан, јер се у исто време не дозвољава  попуњавање упражњених позиција, правдајући се одлукама Борда РТК”.

Јовановићева наглашава да се у појединим другим редакцијама дозвољавају интерни конкурси, конкретно у редакцији на турском језику.

“У покушају да успоримо последице одласка кадрова, ових смо дана најпре добили одобрење ВД генералног директора да колегу који је стекао право на пензију, ангажујемо уговором о услугама, а чији нам останак гарантује наставак документарног програма по коме смо и познати и хваљени како међу гледаоцима, Србима, Албанцима, Бошњацима и Горанцима тако и на фестивалима широм региона. Међутим, и та је одлука поништена”, написала је Александра Јовановић.

Она се осврнула и на недостатак возила.

“У међувремену, од некадашњих седам возила за теренски рад,  користимо два, а од пре пар дана због квара само једно и то у јеку предзборне кампање. Све ово резултирало је са још три најављена раскида радног односа”.

Јовановићева је на крају истакла да “упркос непрекидним обећањима, ништа се не предузима да се промени понижавајући статус РТК2”.

“Због свега наведеног суочена сам са дилемом: да ли након вишемесечног непрекидног настојања да се сачува бар минимум достојанства, наставити  борбу за очување канала, којим се дичили сви у време кад смо га стварали или је поштеније дати оставку и одступити пре него што РТК2 у потпуности изгуби свој смисао и функцију, јер је већ негде неко одлучио да се корак по корак угаси телевизијски канал на српском језику”, закључила је директорка РТК2 Александра Јовановић.

Александра Јовановић за Медија центар Чаглавица: Ваша сазнања су тачна

Медија центар Чаглавица поставио је директорки РТК 2, Александри Јовановић, 17. јануара 2025. године два питања: да ли је добила одговоре на писмо које је послала на више од 30 адреса и која су њена очекивања у вези са тим. Пошто нисмо добили одговор у претходном периоду, питања смо поновили 21. фебруара 2025. године и понудили могућност за интервју. Међутим, данас смо добили одговор:

“До овог тренутка нисам добила сагласност за јавни наступ од свог надређеног, на шта ме обавезује Закон и унутрашњи правилници РТК, што се не односи само на мене, већ и на све запослене у Јавном сервису Косова. Међутим, могу да потврдим да су Ваша сазнања тачна. Писмо сам, вођена интересима РТК2 и одговорношћу према мисији канала на српском језику, као и запосленима, заиста упутила на више од 30 адреса”, навела је Александра Јовановић.

Јовановић је Медија центру Чаглавица потврдила да је послала писмо „вођена интересима РТК2 и одговорношћу према мисији канала на српском језику, као и запосленима", те да га је "заиста упутила на више од 30 адреса”, али је, као и УНС-у, рекла да нема сагласност надређених за јавно изјашњавање по овом питању.

Јовановић је у писму навела да сматра да се “канал, основан на темељу Закона о Јавном сервису, налази пред озбиљним урушавањем”.

“Од некадашњих 107 запослених, данас нас је остало свега седамдесетак. Иако се већ месецима интензивно трудим да унапредим програм, како у квантитету тако и у квалитету, суочавам се с неминовношћу да због недостатка кадрова започнем гашење појединих емисија”, написала је она између осталог.

Јовановић је истакла и да проблеме у раду овог канала отежавају и “константна забрана попуњавања упражњених радних места, пролонгирање конкурса за набавку опреме, те неусловни и нехигијенски радни простор, што указује на очигледне покушаје обесмишљавања рада српског канала”.

Директорка РТК2 осврнула се и на лоше радне услове и непоштовање Статута РТК.

“Од оснивања канала, техничка опремљеност није унапређена, док су радни услови далеко испод прихватљивог нивоа. Иако Статут РТК гарантује финансијску и уређивачку аутономију канала, као директор немам увид у финансије. Додатно, закон предвиђа да 10% прихода од маркетинга, уз буџетских 10%, припада РТК2 али, ово никада није спроведено у пракси”, написала је, између осталог, Јовановић.

На иницијативу УНС-а Ахтисаријевим планом, а касније и Уставом Косова, српској заједници на КиМ загарантован је „један независни ТВ канал на српском језику који ће сигналом покривати читаву територију Косова“.

УНС и ДНКиМ поново истичу да постојећи кабловски канал на српском језику РТК2 не представља нити правно, нити функционално остварење тог уставног права и обавезе косовских институција према српском народу.

УНС и ДНКиМ су и раније указивали да независни канал на српском језику мора да има властити Управни одбор који бира директора, седиште у Грачаници и да морају постојати законски механизми који ће гарантовати независне финансије, управљачку, уређивачку и програмску политику.

УНС и ДНКиМ поново позивају међународне институције, као и српске представнике у институцијама на Косову да инсистирају на потпуном функционисању независног канала на српском језику на Косову.

Рад агенције USAID је стопиран, пројекти широм света који су у том тренутку били у фази реализације, а финансирани су из средстава САД-а, су замрзнути на три месеца због ревизије и неизвесно је шта ће након истека овог рока бити са њима. 

Са директорима и уредницима српских медија на Косову УНС је разговарао о томе да ли је и у којој мери ова одлука утицала на рад њихових медија, с обзиром на то да се већина њих финансира пројектно.

Директорка Контакт Плус радија Мирјана Милутиновић каже за УНС да је овом суспензијом, односно замрзавањем средстава из САД-а, погођена већина српских медија, наводећи да Америчка амбасада у Приштини кроз медијски пројекат подржава неформалну коалицију српских медија.

“То је програм подршке медијским садржајима који указују на спиновање и дезинформације и који кроз медијске пакете промовишу медијску писменост. Постоји и друга, појединачна, подршка медијима од стране Америчке амбасаде. Поједини српски медији имају континуирану подршку Америчке амбасаде и НЕД-а. USAID је на Косову такође подржавао медије кроз иновативне програме  са акцентом на партнерства са НВО”, наводи Милутиновић.

Регионални USAID-ов програм, објашњава она, Internews BMAP, (Balkan Media Assistent Program) имао је медијске партнере на Косову, српске и албанске.

“Кроз овај програм медији су добијали подршку за производњу садржаја, али и консултантске услуге за иновативнији приступ, друштвене мреже, монетизовање садржаја”, каже Милутиновић и додаје да је Контакт Плус радио био један од партнера.

На питање, у којој мери ће ова одлука утицати на албанске медије, Милутиновић каже, да ће сви озбиљнији, информативни медији и медијске организације на албанском језику такође бити погођене овом одлуком о суспензији, јер су спроводиле програме које су подржавале америчке агенције.

Председница Удружења новинара Србије (УНС) на Косову и уредница Радија Косовска Митровица Ивана Вановац подсетила је да је тромесечна пауза у свим програмима помоћи за развој администрације, председника САД Доналда Трампа, значила за медије обуставу појединих пројектних активности.

„Неки медији су у овом периоду у потпуности ослоњени на те пројекте и њихово замрзавање за њих значи тромесечну економску неизвесност, јер након ревизије која се тренутно врши, постоји могућност да ти пројекти не буду настављени“, наводи она.

Српски медији на Косову, каже Вановац, 99 посто прихода остварују управо кроз краткорочне пројекте.

„Премија је ако неки пројекат буде потписан на годину, до годину и по дана. За медијске раднике су пројекти иза којих стоји Амбасада САД у Приштини били својеврсна сигурност, не на дуге стазе али ипак каква – таква сигурност. За мале локалне медије то је озбиљан ударац“, истиче она.

Коректно би било, сматра Вановац, да је нова администрација допустила да се пројекти који су у фази реализације приведу крају, па да их касније, уколико процене да су били несврсисходни и непотребни, евентуално не продужи.

„То би дало времена медијима да се припреме и у међувремену пронађу други извор финансирања. Овако су стављени у незавидну позицију. И онако мале редакције биће редуковане, а то значи да ће доћи и до опадања квалитета рада медија и медијског садржаја, што логично подразумева лошију информисаност грађана”, напомиње председница УНС-а на Косову.

Вановац закључује да не постоје фондови солидарности који би помогли опстанак медија у оваквим кризним моментима и да су они сада препуштени сами себи.

Са друге стране, главни и одговорни уредник Радио Гораждевца Дарко Димитријевић сматра да замрзавање америчке помоћи “неће значајно утицати на независне медије који извештавају на српском језику”.

“Озбиљнија америчка подршка медијима на Косову престала је када је IREX затворио своју канцеларију 2014. године. USAID никада није имао значајнији програм за медије на Косову. Средства која је америчка администрација издвајала за медијске пројекте, генерално за све медије, не представљају ни делић буџета који Влада Србије или Влада Косова издвајају за подршку себи блиским медијима или организацијама”, тврди Димитријевић и додаје:

“Када би се та помоћ власти у Београду и Приштини, која се у већини случајева даје мимо конкурса, укинула, ови медији или медијске организације не би преживели ни месец дана и вероватно би имали више проблема од медија који су навикли да раде са мало средстава. Српски медији на Косову, онај независни део њих, најбољи су пример како се преживљава без новца деценијама уназад”, истиче Димитријевић.

Новинари на Косову су најнезаштићенији по питању безбедности, за разику од осталих у Србији који имају макар привид сигурности, поручио је на састанку  Веран Матић, извршни директор АНЕМ-а, организатора окупљања у Северној Митровици.

На основу извештаја огранка УНС-а на Косову и излагања окупљених медијских радника, утврђено је да новинари немају поверења у органе задужене за безбедност на Косову, да се често не одлучују на пријављивање случајева полицији јер се прибојавају додатних притисака, али и да из тог разлога често не желе јавну реакцију еснафских удружења.

На састанку су новинари и остали медијски радници били у прилици да изнесу своја искуства у којима је њихова безбедност била угрожена. Било је речи о неадекватној реакцији или потпуно игноришућем ставу полиције према нападима на новинаре, неефикасности судства услед чега случајеви застаревају, као и неозбиљности Инспектората за високотехнолошки криминал у погледу расветљавања  претњи  новнарима, што је како се испоставило заједнички проблем и медија на Косову и медија у централној Србији и Војводини.

Недостатак солидарности унутар српске медијске заједнице, истакнут је као још један отежавајући фактор.

Учесници су предложили и прихватили иницијативу да се од сада успостави блискија сарадња медијских радника на Косову са члановима Радне групе за безбедност новинара Србије.

Исказана је потреба за успостављањем сардње косовске и полиције Републике Србије у размени информација везаних за угрожавање безбедности новинара са обе стране.

Полиција, тужилаштва и инспекторати за високотехнолошки криминал су позвани да озбиљно приступају свакој претњи која се упућује на адресе новинара јер, како су навели „таргетирање креира околности за будуће нападе“.

Поновљена је потреба за формирањем Комиије за нестале новинаре на Косову, којих је 17, а чија судбина је и даље нерасветљена.

Према подацима УНС-а на Косову, у протеклих пар година, највећи број директне угрожености новинара и медијских радника, забележен је у 2023. години. Само у неколико последњих дана маја и током јуна месеца, забележено је чак осам физичких напада на новинаре. Током целе те године, бележе се 32 случаја напада на медије – претњи, притисака, физичких напада и ометања у раду.

У 2024. евидентирана су 22 напада, од којих је један резултирао повредом новинара.

Од почетка 2025. закључно са данашњим даном, евидентирано је више случајева угрожавања безбедности односно неприличног поступања полиције према новинарима на терену, али у свим евидентираним случајевима, оштећени медијски радници нису желели да Удружење јавно реагује поводом тих немилих ситуација, како безбедност њих самих и њихових редакција не би додатно била погоршана.

Састанку који је одржан у просторијама Центра грађанске енергије, присуствовали су представници АНЕМ-а Јелена Петковић, Саша Мирковић и Веран Матић, представници УНС-а  Живојин Ракочевић, Ивана Вановац и Јелена Марковић, испред НУНС-а Тамара Филиповић и Раде Ђурић, Вељко Милић из НДНВ, Стеван Ристић испред Асоцијације Медија.

Од медијских кућа, своје представнике су имали РТВ Ким, Медија центар Чаглавица, КоССев, Радио Контакт Плус, Радио Косовска Митровица, Радио Гораждевац, Лист Јединство, Грачаница онлајн, као и дописништва РТС-а, Радио Београда, ТВ Прва и Б92, ТВ Јуроњуз,  Глас Америке.

Састанак је организован у оквиру пројекта „Систем превенције насиља и заштите новинара“, који спроводи АНЕМ у партнерству са Инсајдер ТВ-ом и Центром за развој локалних медија из Пожаревца, уз подршку Делегације Европске Уније у Србији, Норвешке владе и Балканског фонда за демократију, пројекта Немачког Маршаловог фонда.

Разговорима су у Грачаници и Косовској Митровици, које је организовао УНС, а који су изазвали велико интересовање новинара, али и уметника, присуствовали председник УНС-а Живојин Ракочевић, генерални секретар УНС-а Нино Брајовић, као и менаџерка Образовног центра УНС-а Драгана Бјелица.

Поповић је учесницима предочио да се под ауторским делом сматра духовна творевина, изражена у одређеној форми која изискује оригиналност и креативност. 

На питање новинара, да ли суд као оригиналну ауторску творевину третира вест и извештај одговорио је да не. Разлог за то је, како је додао Поповић, чињеница да аутор дељењем информације није показао свој ауторски печат.

Међутим, ово се, како је рекао, не односи на фото вест. Фотографија настала на дневном догађају представља ауторско дело.

Поповић је нагласио да постоје материјална и имовинска права, али да јавност са тим није довољно упозната јер се о овој теми мало говори и зна.

„Медији и новинари су дужни да их поштују тиме што ће објављивањем садржаја, било да се ради о фотографији, тексту или видео материјалу имати писану дозволу, односно сачинити уговор са аутором“, рекао је он.

Данас у мору информација, истакао је Поповић, много чешће долази до повреде ауторских права и она се много више нарушавају.

“Уколико аутор у свој текст користи, уноси податке из нечијег ауторског дела дужан је да то нагласи цитирањем, са навођењем аутора, наслова и агенције са које је цитат преузет”, навео је између осталог Поповић приликом разговора са новинарима, медијским радницима и уметнцима.

На питање колико трају права аутора одговорио је - до краја живота аутора, али и 70 година након његове смрти.

Представници Независног удружења новинара Србије (НУНС), Удружења новинара Србије (УНС), Независног друштва новинара Војводине (НДНВ), Асоцијације медија и АНЕМ-а разговараће са новинарима и представницима медија о солидарности, превенцији напада, реаговању на претње и процесуирању насилника, као и о другим актуелним проблемима и изазовима са којима се суочавају у свакодневном раду. 

У разговору ће учестовати Живојин Ракочевић, Ивана Вановац и Јелена Марковић (УНС), Тамара Филиповић и Раде Ђурић (НУНС), Вељко Милић (НДНВ), Стеван Ристић (Асоцијација Медија), Јелена Петковић, Саша Мирковић и Веран Матић (АНЕМ).

До сада су учешће на овом разговору потврдили: Тања Лазаревић и Невенка Медић  (Коссев), Мирјана Милутиновић, Дејан Симићевић и Данијела Томашевић (Радио Контакт Плус), Маја Фићовић (Радио Косовска Митровица), Маја Радојевић  (РТВ Мост), Анђелка Ћуп (Euronews, Грачаница онлајн), Ана Марковић, (ТВ Прва и Б92), Иван Миљковић (Радио Београд, Ризница.нет), Будимир Ничић (Глас Америке, Медија центар Чаглавица), Дарко Димитријевић (Радио Гораждевац) и представници редакције Јединства.

Овај сусрет колега из централне Србије, Војводине и са Косова биће организован у оквиру пројекта „Систем превенције насиља и заштите новинара“, који спроводи АНЕМ у партнерству са Инсајдер ТВ-ом и Центром за развој локалних медија из Пожаревца, уз подршку Делегације Европске Уније у Србији, Норвешке владе и Балканског фонда за демократију, пројекта Немачког Маршаловог фонда.

Разговор ће у понедељак, 17. фебруара, у Косовској Митровици од 16 часова у Приватном културном центру "Акваријус" водити председница ДНКиМ-а Ивана Вановац.

У уторак, 18. фебруара у Грачаници, од 12 сати у Дому културе "Грачаница" разговор ће водити секретарка ДНКиМ-а Јелена Марковић.

Молимо вас да своје присуство потврдите секретарки ДНКиМ Јелени Марковић до 14. фебруара на имејл jelena.markovic@uns.rs, где можете и унапред послати питања за адвокате.

Зоран Ч. Вукадиновић рођен је 16. фебруара 1957. године у селу Свињаре. Основну и средњу школу завршио је у оближњој Kосовској Митровици. Дипломирао је на Факултету политичких наука у Београду.

Од 1981. до 1983. ради као професор филозофије, логике и психологије у Приштини, а био је и стручни сарадник на Радничком универзитету у Kосовској Митровици.

Kао хонорарни дописник, писао је за Танјуг и новосадски Дневник од 1980. до 1990. године. Његови ауторски текстови, објављивани су и у листу Јединство и часопису Стремљења.

Од 1989. године, у Градској библиотеци „Вук Kараџић“ у Kосовској Митровици, био је руководилац Завичајног одељења, где је прикупљао грађу о развитку писане речи у граду и околини.

Био је главни и одговорни уредник јубиларног 60. броја часописа  „Божури са Kосова – споменица (1934-1994)“.

Последње године радног века, провео је на месту директора Универзитетске библиотеке Универзитета у Приштини са привременим седиштем у Kосовској Митровици, где је дочекао и пензију.

Аутор је бројних студија, брошура и чланака из позиције хроничара и аналитичара историјских прилика и личности у  његовом завичају. Kоаутор је обимне и врло значајне студије „Српска просвета и култура у Kосовској Митровици 1836-1941“ коју је радио са чувеним професором Милованом Богавцем. Аутор је брошура о историјату Храма Светог Саве у јужном делу Kосовске Митровице и о руском конзулу Григорију Степановичу Шчербини.

Поред публицистичког рада, Вукадиновић је био и страствени атлетичар. Последње две деценије, активно се бавио и остварио значајне успехе у триатлону, полумаратону, планинским тркама и планинарењу.

Сахрана Зорана Ч. Вукадиновића, обављена је у недељу, 2. фебруара, на гробљу у Рудару.

Последње две године приметно је уклањање ћирилице са јавних површина и објеката на Косову* и истицање латинице. Како овом тренутку оцењујете положај српског језика и ћирилице на Косову?

Положај српског језика и ћирилице тренутно је изазован, јер се ћирилица све више маргинализује у јавном простору од косовских институција. Ћирилица је саставни део српског културног насеђа и њенo очување није само питање права народа, већ и богатства и различитости.

Оцењујем поражавајућим ово што се тренутно догађа и поготово је за мене поражавајуће ћутање и неактивност представника институција у циљу одбране ћирилице, јер се та одбрана је би смела свести на Повереника за језике или на саопштење неке политичке странке, већ та борба мора бити активнија и ангажованија.

Шта о томе каже Закон о употреби језика?

Закон о употреби језика није јасан у томе да гарантује употребу ћилилице. У њему се наводи да се односи на српски језик и писмо.

Овај Закон због непрецизности даје слободу интерпретације свакоме ко га је прекршио у последње две године. Са друге стране, знајући правну доктрину косовских институција, мој став је да закон ниједним словом не дифинише латиницу као српско писмо. На тај начин, оне које користе латиницу, чини прекршиоцима Закона.

Када постоји кршење закона, које су санкције?

Санкције су предвиђене административном успоставом Министарства јавне управе, које сада више не постоји, већ је интегрисано у Министарство унутрашњих послова. Те санкције требало би да Министарство унутрашњих послова спроведе на нашу препоруку. То отежава могућност санкције, јер управо они који крше закон требало би да сами себе казне на нашу препоруку.

Санкције су свакако симболичне и верујем да би многи који потискују ћирилицу врло радо и новчану казну платили као доказ својег “патриотизма” и борбе против ћирилице.

Да ли је било консултација са канцеларијом Повереника када су уклањане табле на ћирилици?

Није. Најчешће ми за такве акције сазнамо тек из медија или након што изађемо на терен. Конкретно, мислим да нас је акција замене табли затекла нестремне.

Реакција је већ била закаснела у тренутку када су табле већ постављене. Најчешће канцеларију Повереника контактирају институције попут Агенције за регистрацију. Има и неких организација које заиста раде свој посао и које, ако треба, пре доношења неког новог документа, формулара, консултују нас.

Много је више организација и институција које стихијски, без плана и консултације, спроведу неку активност. И онда констатују да су направили грешку, али да је грешка непоправљива, зато што више нема новца у буџету за поновно спровођење тих активности.

И када је спроведена једна од таквих активности, односно када су уклоњене  топографске табле, јавио се још један проблем.  Натпис на српском језику исписан је мањим фонтом.

Табле на улазу у градове су на почетку, бар када су у питању фонтиви биле коректне. Прво је био исписан назив на албанском, а затим на српском језику. Након тога постављене су, ако се не варам, табле на којима је писало “Добро дошли у Звечан”, где је натпис на српском језику био умањен и на другом месту.

Наравно, ми смо реаговали и у једном и у другом случају. Послали смо Министарству инфраструктуре препоруку и наша реакција је потупно јасна. У овим случајима крши се члан Устава који се бави питањима заједница, који каже да се имена насељених места морају исписати на службеним језицима редоследом који поштује етнички састав становништва тог насељеног места. Парафразирао сам став Устава, али је он врло јасан.

Први натпис требало би да буде на језику заједнице која чини већинско становништво.

И када узмете сад све то обзир, како бисте упоредили положај ћирилици и поштовање Закона о употреби језика сада у односу на претходне године?

Не бих упоређивао положај ћирилице, већ однос косовских институција према ћирилици.

Став институција је одувек био јасан и ту мислим да нема никакве промене. Тежња за потискивањем ћирилице је константа. Са друге стране, ћирилица као таква не би смела да зависи од става косовских институција, већ од нас који ћирилицу користимо.

Мислим да ми морамо уложити више на њеној одбрани, јер знамо какав је став оних који би да потисну ћирилицу.

А каква је улога канцеларије Повереника у промовисању ћирилице?

Ми нисмо институт за заштиту језика, нити промотер ћирилице или латинице. Мандат канцеларије је превасходно језик у администрацији.

И ми, наравно, реагујемо сваќи пут када се десе случајеви попут оних о којима разговарали. То су знакови које је поставило Министарство инфраструктуре или табле на српским институцијама које су скинуте на Северу. Ми ту, наравно, реагујемо по службеној дужности, то је наш посао, али се пре свега бавимо употребом језика у институцијама. И то су у већој мери административни, а у мањој мери процеси попут заштите ћирилице.

Колико сте жалби добили за кршење Закона употреби језика од почетка године?

Од почетка године мислим да смо добили око 40 жалби. Већина тих жалби се реши брзо.

Након контакта са институцијом која прекраши Закон, најчешће буде решен проблем. Ипак, има проблема које држимо и даље као отворене случајеве, а то су, рецимо, саобараћајни знаци. Чак су и ту поједини случајеви решени. Рецимо, у Општини Штрпце, на жалбу самог председника Општине.

Неки су у процесу решавања у Липљану, на жалбу адвокаткиње Јоване Филиповић.

Колико је поступака покренуто?

Свака жалба покреће поступак, али се неке жалбе групишу у теме.  На пример, имали смо, мислим, четири или пет жалби у вези са саобраћајним знацима. То је за нас једна тема.

У разговору су поменути неки случајеви кршења Закона о употреби језика. Колико је пак институција које поштују Закон о употреби језика?

Врло мало, заиста. Ми сваке године, на неким начин, покушавамо да нагласимо успех тих институција кроз неке активности попут доделе награда. И ту су најчешће, општине Штрпце и Грачаница. Има још пар општина са албанском већином, које углавмном добро то раде.

Има и централних институција које боље спроводе Закона око употреби језика. Нисмо наишли на случај идеалног спровођења Закон о употреби језика ни у једној институцији.

На шта би још требало скренути пажњу јавности када се ради о кршењу Закона о употреби језика?

Јавност у Србији би и те како морала да зна да су за положај српског језика и ћирилице можда једнако одговорни српски представници - својим неделовањем на функцијама за које су се кандидовали и жучно борили. Са тих позиција никада нису заузели став о кршењу права на употребу српског језика, осим у неком саопштењу.

Мислим да та саопштења не чита нико од оних који наша права крше. За заштиту права на употребу српског језика, потребно је свакодневно ангажовање. Јако је битна и одговорност нас самих.

Наивно је рећи: “Имамо повереника, он ће то решити”. То се, на жалост, не решава тако.

“Првобитно ми се обратио на енглеском са питањем ‘да ли нешто може да ме пита’, када сам одговорила потврдно, питао ме је да ли сам Српкиња или Албанка и наставио је, практично уз мене, да хода шеталиштем” – објашњава Ивковић, додајући да се цела конверзација водила на енглеском језику.

Додаје да је наставио са постављањем питања да ли је Српкиња или Албанка, тражећи и њену личну карту.

“Одбила сам да му дам личну карту и питала да ли је полицајац, с обзиром на то да ми је тражио идентификациони документ. Он је рекао да није и да наводно само жели да види да ли сам Српкиња или Албанка. Питао је између осталог и за моје име, што сам такође одбила да кажем и наставио да хода са мном” – додаје Ивковићева, прецизирајући да нису имали никакав физички контакт.

Она појашњава да је после инсистирања од стране непознатог мушкарца да сазна да ли је српске или албанске националности констатовао да ‘мора да је Албанка са Косова’, јер, како он сматра, ‘има исти начин размишљања’. Управо овај део разговора Ивковић је успела да сними на телефону.

“На крају шеталишта, у близини дрвених киоска, сам намерно почела да се раздвајам од њега, и изгубила сам га из видокруга. Скренула сам код локала “Ц’ест ла вие” према Колашинској улици, и после обављеног телефонског разговора, схватила да ме исто лице прати” – додаје она.

Потом је позвала пријатељицу и пријатеља који живе у згради у Колашинској улици, преко пута локалне пијаце.

“Хтела сам да одем код њих у стан, јер сам схватила да ме овај мушкарац прати, док сам разговарала са пријатељицом, стала сам испред самог улаза у њихову зграду и подигла свој телефон да га фотографишем, и тада се он, вероватно схвативши да ћу да га фотографишем, окренуо и наставио да се креће ка споменику у близини главног моста”.

Ивковић је сачекала и, када је била сигурна да је исти мушкарац отишао, потом у полицијској станици у Северној Митровици пријавила случај.

Каже да је поступање полиције током давање изјаве било професионално и да су се потрудили да добију што више детаља.

“Ја сам им доставила и фотографије и преслушали су и део разговора који сам снимила” – додала је она, прецизирајући да је узнемиравање пријавила као грађанка, а не као новинарка, јер у том тренутку није имала видљиво истакнуту легитимацију.

Иако су разговор водили на енглеском, Ивковић верује да је лице албанске националности због акцента и самих питања.

Додаје да јој се у више наврата догађало на терену да јој прилазе мушкарци албанске националности или нејасно добацују, да би потом престајали да то чине након што би видели новинарску легитимацију.

“Осетила сам обавезу и према себи и према другим суграђанкама да пријавим јучерашњи случај. Слушала сам и упозната сам са другим случајевима и знам колико је мојих суграђанки одустало да оде у полицију. Желела сам и сопственим примером да покажем да то треба учинити, иако је заиста цело искуство са непознатим младићем било крајње непријатно” – додала је.

Косовска полиција: Нема елемената за случај

Из Косовске полиције за регион Север, потврдили су за Алтернативну да случај није отворен.

“Нема елемената за случај, али ми и даље радимо, како бисмо сазнали ко је тај човек, тада ћемо информисати тужиоца поново ” – навео је заменик командира Косовске полиције за регион Север, Ветон Ељшани. 

Удружење новинара Србије (УНС) контактирало је овим поводом новинарку Ана Марију Ивковић која је потврдила за УНС, да у тренутку јучерашњег инцидента није била на новинарском задатку, нити је имала видљиво истакнуту легитимацију, те да ово узнемиравање не доводи у везу са њеним новинарским радом, већ да је узнемиравана искључиво као грађанка. 

Професорка српског језика и књижевности у Гимназији Приштина Ана Костић каже да је положај ћирилице у нашем друштву веома угрожен и да смо сведоци све чешће употребе латиничног писма, што иде науштрб нашем аутохтоном.

„Све чешће срећемо књиге, новине, часописе на латиничном писму. Називи предузећа, па и домаћих и страних брендова су исписани латиницом. Затим, филмови и емисије страних аутора титловани су латиницом. Па и та латиница, која је у употреби код нас, све чешће се неправилно користи. Наведено указује на лош положај ћириличног писма, или, глобално гледано и на српски језик уопште”, наводи Костић. 

Деца и млади много више користе латиницу

Њено дугогодишње радно искутво показује да деца и млади много више користе латиницу од ћирилице.

„Нажалост, утицај друштвених мрежа, интернета, глобализација под утицајем енглеског језика увлачи се у све поре друштва, па и у језик. Ћирилично писмо готово да се не користи, иако све што можете написати латиницом, можете и ћирилицом. Још је тужније то што се два писма којима се служимо често мешају (нпр.хvala!)”, наводи професорка.

Поред тога, Костић истиче, да је још значајнији фактор угрожености ћирилице - наш немар.

„У Русији ћете, рецимо видети да је назив познатог ланца брзе хране исписан ћириличним писмо, Мак Доналдс, или назив популарног газираног напитка је кока-кола. Не видим разлога да то тако не буде и код нас”, каже Костић.

Улога образовног система у очувању ћириличног писма, наводи она, веома је значајна. Међутим, указује на друге проблеме који отежавају ову борбу.

„Ми подстичемо употребу ћирилице, али смо немоћни пред друштвеним мрежама и немаром државе која не чини много у погледу очувања ћирилице. Ретко ћете, на пример, наћи назив вежбанка на ћириличном писму, иако се она користи за писање радова из српског језика”, додаје она.

Посебно важно неговати ћирилицу на КиМ

Употреба ћирилице на Косову и Метохији, сматра Костић, морала би да заузима посебно место јер je у времену када је наш идентитет веома угрожен, истиче она, изузетно важно неговати употребу ћирилице.

„У том смислу, улога учитеља, и кроз касније школовање је веома важна. Улога медија није ништа мање важна. Међутим, све то намеће природно питање - имамо ли довољан број часова српског језика у школама на недељном нивоу? Да ли се све градиво може квалитетно обрадити за четири часа од по 40 минута недељно? Наставници и учитељи сматрају да је то недовољно, да језику, а у оквиру њега посебно ћирилици и њеном коришћењу, треба дати већи временски простор”, каже професорка Костић.

Пред нама су, подвлачи, велики изазови, рударски посао и тешка борба за очувањем писма које нас чини посебним.

Српска ћирилица припада само нама - неговати је и чувати

„Данас, када је експанзија латинице на глобалном нивоу узела маха потребно је добрано подметнути леђа и одупрети се утицајима. Треба објаснити деци, али и старијима да нико није против употребе латиничног писма, само та два писма, која нас, Србе чине богатијима за познавање оба, треба поставити свако на своје место, а ћирилично свакако мора бити на првом! На крају, наша, српска ћирилица је само наша, и припада само нама, и треба је неговати и чувати”, закључују професорка српског језика и књижевности Ана Костић.

Професорка српског језика и књижевности у Грађевинско-саобраћајној школи у Грачаници Марија Ђекић Караџић сматра да положај ћирилице у образовном систему није сјајан, али да се у школама даје предност ћириличном писму у односу над латиничним.

„Ако имамо у виду да код нас опада број функционално писмених особа, да ученици све теже читају и да је лош рукопис све чешћа појава међу њима, као и да се лектира све мање чита, онда се не може баш рећи да је положај ћирилице сјајан. С друге стране, у нашим школама je се ипак даје предност ћирилици над латиницом, она је прво и основно писмо на којем се учи, али, чини ми се, не у тој мери да се ђацима стално указује на то колико је она важна за очување нашег идентитета“, напомиње Караџић.

Ученици на часу користе ћирилицу, латиница заступљенија у неформалној комуникацији 

Из искуства каже да ученици на часу чешће користе ћирилицу, а да је латинично писмо код њих заступљеније у неформалној и дигиталној комуникацији.

„Чешће користе ћирилицу и то, на пример, приликом израде писмених задатака и других врста провера. Латиница је код њих заступљенија у неформалној и дигиталној комуникацији. Мобилни телефони, рачунари и друштвене мреже су допринели томе, али нису они једини кривци. Окружени смо натписима на латиници, као и латиничним насловима у медијима (новинама, телевизији, интернету), чак и у онима са националном фреквенцијом. А није ретка ни појава да ученици у једном тексту користе и једно и друго писмо“, објашњава она.

На питање, шта је у највећој мери утицало да данас говоримо о угрожености употребе ћирилице, посебно када је реч о млађим генерацијама, Караџић истиче да је, пре свега, утицала наша колективна немарност и недовољна брига о свему што је део нашег културног и историјског наслеђа.

„Млађи нараштаји нису сами изабрали да више воле једно, а мање друго писмо. Њима је то, као уосталом и нама старијима, наметнуто у свакодневном животу. Виртуелни простор је углавном на латиници. Реалност је пребукирана латиницом. Натписи на локалима, називи на производима, наслови у новинама, титлови у филмовима, рекламни слогани на билбордима, излози у књижарама најчешће су написани латиницом“, каже Караџић.

Школа немоћна у борби за очување ћирилице ако друштвена стварност фаворизује нешто друго

Наводи да улога образовног система јесте важна у ширењу свести о важности употребе ћириличног писма, али не и кључна, а поготово не и једина.

„У оквиру нашег образовног система ћирилица има широку употребу. Користи се учестало током школовања и основаца и средњошколаца. И ђачки уџбеници су писани ћирилицом. Али не може се све искључиво свести под одговорност образовног система. Мислим да читаво друштво треба да се освести и схвати важност употребе ћириличног писма. Школа је немоћна у тој борби ако друштвена стварност фаворизује нешто друго. Ћирилица има будућност једино ако се користи, али не само у школи него и у свакој другој прилици и у свакој другој комуникацији ван учионице“, истиче Караџић.

Према њеним речима, наставници могу подстицати њену употребу на много начина, а не само кроз реализацију основног наставног плана и програма него и кроз разне ваннаставне активности.

„На начин да приређују, на пример, литерарне и ликовне конкурсе о ћирилици, радионице о калиграфији и друге тематске садржаје поводом обележавања одређених датума у току године какав је нпр. Дан словенске писмености или Међународни дан матерњег језика“, наводи Караџић. 

Српски језик и ћирилично писмо оруђа наше културе

Караџић истиче да је употреба ћирилице од изузетне важности и за наше писмо и за наш језик који су на простору Косова и Метохије угрожени више него било где друго.

„Српски језик и ћирилично писмо су и овде оруђа наше културе и основна идентитетска обележја нашег народа која морају бити сачувана ако желимо да задржимо и оправдамо наше многовековно трајање“, каже Караџић.

Она верује да ће ћирилица опстати уколико је користитимо у свакој прилици и истиче да, ако су и говорници с других језичких подручја увидели њену лепоту и фонетско савршенство, на нама је да је такву негујемо и чешће употребљавамо.

„Позитиван пример у борби за очување ћирилице показује општина Бајина Башта која има свој Парк ћирилице, своју манифестацију Ћирилична баштина и која ускоро у оближњој Рачи добија Дом ћирилице и ћирилични музеј. Осим што је успешна, та борба, срећом, препозната је и подржана и на националном нивоу“, закључује она.

„Текст у којем се наизменично преплићу контрасти најдубљих људских осећања – страх и снага, као и безизлазност и непоколебљива нада, указује на важност теме која управо тиме и завређује велику пажњу јавности. Сама чињеница да је након објављивања овог текста дошло до бројних реакција политичких представника, представника Kфора и Еулекса те да је он подстакао и друге колеге да се баве проблемом сексуалног узнемиравања и о томе извештавају, а нарочито што је осмелио жене, пре свега на северу Kосова, да проговоре и пријављују случајеве – неупитно заслужује подршку ка даљој борби за правдом и стајању на пут угрожавању права жена на Kосмету”, наводи се у образложењу жирија.

Награду у области радијског новинарства „Раде Томић” жири је одлучио да додели новинарки  Kонтакт плус радија Сандри Добрић за новинарски рад „Kосовски севдах Сашке Стефановић”.

„Kроз новинарску етику, дубоко разумевање и проучавање локалних и националних тема, овим радом, дала је допринос у области очувања културе и идентитета, те је њиме и истакла значај традиционалне музике и народних обичаја. Њена приповедачка вештина, разумевање музичке сцене и извођачког света, као и способност да на својствен начин објасни и пренесе на читаоце важност очувања музичке традиције и значај уметничког израза, кроз фокус своје приче, истакла је не само музички таленат Сашке Стефановић већ и животни пут младе уметнице која је наставила породичну традицију и традицију културног наслеђа региона”, навео је жири.

Највише пријава пристигло је за категорију телевизијско новинарство. Жири је донео одлуку да награду "Живојин Челић" додели новинарки Телевизије Мост Маријани Ристић за репортажу „Мајка храброст, Станика Лазаревић”.

„Прича о Станики Лазаревић је прича о храбрости. Ауторка је кроз призму проживљених деценија мајке и супруге, ставила акценат на то да су истинска вера, мајчинска љубав и храброст жене несаломиви пред животним, судбинским недаћама. Тиме је и одала почаст, како палим српским херојима, тако и свима онима који живе да би кроз њих живело и сећање на јунаштва њихових, и наших, страдалих бораца”, навео је жири у образложењу.

О наградама је одлучивао жири у саставу Александра Орлић (председница жирија), Дубравка Николић и Гордана Ерор и све одлуке донео једногласно.

УНС-ов огранак на Kосову и Метохији годишње новинарске награде додељује трећу годину заредом.

До сада су награде добили: уредница портала „Грачаница онлајн”, Анђелка Ћуп (2022), сниматељи „Њу преса“ Јовица Kараџић и Небојша Ђокић (2022), новинарка „Радија KиМ”, Александра Арсић (2022), новинарка Радија Kосовска Митровица Ивана Вановац (2022), новинарка медијацентар.инфо Сања Ђокић (2023), главни и одговорни уредник портала Ризница Иван Миљковић (2023) и документариста Жарко Јоксимовић (2023). 

У раду Скупштине могу учествовати колегинице и колеге које имају измирену чланарину за 2023. годину. Обавезно је да чланови понесу новинарску легитимацију.

Колегиницама и колегама који нису са централног Косова, УНС ће покрити путне трошкове уз претходно јављање на имејл jelena.markovic@uns.rs.

Након седнице Скупштине, у 13 сати, биће одржана додела Годишњих награда УНС-а на Косову за 2024. годину.  

У протеклој години, према мишљењу новинара, чланова огранка Удружења новинара Србије (УНС) на Kосову, Друштва новинара Kосова и Метохије (ДНKиМ) издвојиле су се, као најбољи сарадници у комуникацији са новинарима, Андријана Живановић (Дом културе „Стари Kолашин” у Зубином Потоку) и директорка НВО „Право на право” Милица Стојановић Kостић.

У образложењу колегиница и колега се наводи да Дом културе „Стари Kолашин“, којим руководи Андријана Живановић, годинама негује добру сарадњу и узајамно поштовање са медијима.

Ова установа, према оцени новинара, одговорним и срдачним односом према медијским радницима, у великој мери им олакшава рад, првенствено брзим и спремним одговором на новинарске захтеве који су им упућивани ради побољшања програмских садржаја, правовременог и квалитетног информисања јавности.

“Захваљујем свим људима који сматрају да Дом културе ‘Стари Kолашин’ на челу са мојом маленкошћу, ради једнако важан посао као и новинари. Сматрам да новинари не могу без онога што се у Дому културе ради, а то су догађаји које организујемо. Такође, ни ми у Дому културе ‘Стари Kолашин’ не можемо без информисања о ономе што се ради”, рекла је Андријана Живановић.

Истакла је важност сарадње Дома културе “Стари Kолашин” са медијима, наглашавајући да је неопходно да се њихов рад представи широј јавности.

“На Kосову и Метохији је култура остала као једини бастион неговања српског народа. Kултура има ту прилику да буде важна и за централну Србију. Драго ми је да се препознајемо на овом путу који је и за нас и за све новинаре важан”, нагласила је Живановић.

У образложењу новинара, чланова УНС-овог огранка на Kосову и Метохији наводи се да се Милица Стојановић Kостић, директорка НВО „Право на право“ у протеклој години, показала као један од најажурнијих сарадника медијских радника. Стојановић Kостић, према оцени новинара, показала је свест о важности сарадње медија и организација цивилног друштва у остваривању заједничког циља – мењања друштва набоље.

„Мени је из више аспеката драго што сам добитница овог признања. Пре свега, што долазим из те бранше и знам колико је важно за новинаре да имају одговоре. Важно је да проналазе критичка мишљења којих је данас све ређе. Јако је важно нагласити да су данас, нажалост цивилни сектор, али и медији, остали ти који некако бране интересе грађана, за разлику од институција које би то требало да раде“, рекла је Стојановић Kостић.

Према оцени чланова Удружења новинара Србије на Kосову, признање  “Црни божур” ове године припало је председавајућем СО Грачаница Милану Димитријевићу. Ово признање ни ове године није уручено.

У образложењу колегиница и колега се наводи непрофесионалан однос према колегиници, новинарки Медија центра Чаглавица Kатарини Маринковић и увреду њој упућену током јавног догађаја.

„Задатак новинара на терену је да у име грађана, захтева одговоре од лица која су се на одређеним позицијама нашли захваљујући поверењу грађана. Са тих позиција, они би требало да делују у име грађана и у том послу буду максимално транспарентни и сарадљиви са медијима као изасланицима јавности, те да новинарско инсистирање на одговору не схватају као нападе на њихову личност, већ као позивање на одговорност и већу ангажованост на пољу решавања проблема грађана“, стоји у образложењу.

Председница УНС-овог огранка на Kосову и Метохији Ивана Вановац захвалила се добитницама „Белог божура“ на дивној сарадњи у претходних годину дана и уверењу да ће се таква сарадња наставити и у наредним годинама.

„Признање 'Црни божур' није никаква увреда ономе коме се уручује већ само позив на добру сарадњу, на сарадњу која може да буде толико добра у наредних годину дана да се име са признања 'Црни божур' нађе на признању 'Бели божур'. То је наш циљ“, истакла је Вановац.

Новинари су гласали онлајн, а ове године је у конкуренцији било 12 предлога за признање „Бели божур” и осам кандидата за „Црни божур“.

Признања “Бели и Црни божур” установило је 2014. године Удружење новинара Србије на Kосову, како би указало на позитивне и негативне примере сарадње институција, појединаца и организација на Kосову и Метохији са медијима и новинарима.

На фестивалу ће, у оквиру ревијалног програма, бити приказана три филма „Сањалице“ Владимира Петровића, „Битлваниа“ Растка Шејића и „Доброчинитељ“ Бошка Милосављевића и Милана Кићевца. Фестивал отвара филм Владимира Петровића „Сањалице“. 

„Филмови које вам нудимо у ревијалном делу програма, али и у такмичарском су, сваки на свој начин, управо подсећање на то колико заправо уметност и прави живот, имају исконске одговоре на све историјске и друштвене недаће и колико су заправо витални, без обзира на све околности које им нису наклоњене“, саопштили су организатори.

„Филм "Сањалице" (2024) режисера Владимира Петровића је филм о освајању слобода и непобедивости духа. Прати пут развоја првог београдског женског бенда „Сањалице“, њихове животне приче и борбу за равноправност, али и авантуре с путовања и турнеја.

Филм "Битлваниа" (2022) сценаристе и режисера Растка Шејића, победника Графест-а 2021. године, нуди нам један духовит, музички филм, који осликава пут судбина и духовне повезаности локалних стваралаца са музичком групом Битлси и измаштаним, а дубоко реалним путем њихове испреплетености.

Остварење ''Доброчинитељ'' (2023/2024) аутора Бошка Милосављевића и Милана Кићевца је снажан филм у коме се преплићу историјско (судбинско) и савремено. Кроз причу о животном путу једног од највећих српских хуманитараца, осликава путеве српског народа кроз сталну тежњу и борбу за слободу, непоколебивост и веру, али и приказује колико лично може бити колективно и колико појединац може да уради за друштво“, речи су Жарка Миленковића, селектора ревијалног дела програма. 

Сви ревијални филмови биће приказивани у вечерњем термину од 19 часова. 

На конкурс за такмичарски део програма пријавило се укупно 25 аутора и остварења, махом телевизијских форми, док је селекцију прошло њих 14 и они ће бити приказани у три блока током три фестивалска дана.

„Судећи по овогодишњој селекцији, а упркос свим узнемирујућим вестима које свакодневно добијамо, аутори су одабрали да се баве темама које иако дотичу тешку и сурову истину, подсећају да ови простори заиста јесу уточиште и лечилиште за душу, како каже јеромонах Петар говорећи о Високим Дечанима“, каже Невена Матовић о селекцији радова и додаје:

„И ако бих сада само пошла од наслова који чине овогодишњу селекцију, да умем написала бих песму у коју би стала и безгранична лепота, живоносни источник, бисери, трајање, кућа, срећа, вера, ковачи и поезија, црква и цркве, светитељи и арханђели, чума, ћерпичи и звекири, вино и чокоти, стража и чувари и Стража на Новом Брду. Сигурна сам да је све ово инспирација и ауторима, ове године већином ауторкама, да опстану у окружењу које нити је хумано, нити је нормално“, закључује Матовић.

Блокови такмичарског програма биће приказани по следећој сатници:

Блок 1, 10. 12. од 13 часова;

Блок 2, 11. 12. од 13 часова и

Блок 3, 12. 12. од 12 часова. 

Победнике ће одлучити жири у саставу Ивана Вановац, Ђорђе Јевтић, Дејан Дабић и Игор Станојевић. 

Филмови који ће бити приказани у ревијалном делу програма у Грачаници, своје приказивање имаће и у Косовској Митровици у Приватном културном центру „Акваријус“ 11. децембра  2024. године по следећим терминима:

„Битлваниа“ Растка Шејића – 18:30 часова

„Сањалице“ Владимира Петровића - 21 час

„Доброчинитељ“ Бошка Милосављевића и Милана Кићевца – 22:30

Фестивал организује Дом културе Грачаница уз подршку Министарства за културу и Канцеларије за Косово и Метохију Владе Републике Србије. 

Награде се додељују за најбоља новинарска остварења у три категорије:

1. Награда за телевизијско новинарство „Живојин Челић“ (може бити награђен и сниматељски рад)

2. Награда за новинарство на радију „Раде Томић“

3. Награда за новинарство у штампи „Милисав Милић“ (обухвата и онлајн медијске садржаје, агенцијско новинарство, као и фотографију)

У све три категорије (телевизија, радио и штампа) равноправно се може кандидовати и уређивање.

За награде могу да буду предлагани и да самостално конкуришу и новинари који нису чланови УНС-а, уколико живе и раде на Kосову.

У свакој категорији биће додељена по једна награда.

Право предлагања и право учешћа на конкурсу имају сви заинтересовани.

Сваки аутор може конкурисати само са једним медијским садржајем у свакој категорији. У случају да истог аутора кандидује више предлагача жири одређује који ће предлог ући у конкуренцију.

УНС на Kосову расписује конкурс у сарадњи са мисијом ОЕБС-а.

Рок за слање предлога је 11. децембар 2024. године.

Предлоге за награде треба послати путем формулара у наставку. Неопходно је да предлагач кликне на линк награде за коју жели да пошаље предлог и попуни формулар.

Трећу годину за редом УНС на Косову доделиће средином децембра награде за најбоља новинарска остварења у претходној години у три категорије - телевизијско новинарство, новинарство на радију и новинарство у штампи.

У области телевизијског новинарства може бити награђен и сниматељски рад, док категорија новинарства у штампи обухвата и интернет и агенцијско новинарство као и фотографију.

У све три категорије равноправно се може кандидовати и уређивање.

Награде које се додељују на Косову и Метохији до сада, осим награде „Мирко Чупић“ коју додељује редакција „Јединства“ за истинито и истраживачко новинарство и за новинарску храброст, нису носиле имена.

Раде Томић

Раде Томић рођен је 1952. године у Куршумлији. Крајем шездесетих година његова породица се преселила у Приштину. Запошљава се у Радио Приштини 1984. године када је програм овог радија на српском језику емитован само четири сата дневно. 

Био је уредник и водитељ информативне емисије «Новости дана» и вечерњег «Дневника», као уредник специјализованих емисија о збивањима на Косову и Метохији, а касније и активни учесник тих догађаја као члан Одбора Српског покрета отпора на Косову и Метохији. 

Био је потпредседник Одбора за увођење целодневног програма на српском језику на Радио Приштини 1988. године, што је и остварено 1989. године.

Као уредник вечерњег «Дневника» 1988. године добио је прву награду на Фестивалу радијског стваралаштва у Охриду.

После изгнанства са Косова и Метохије био је одговорни уредник програма Радио Приштине, исељеног у Прокупље, где је остао до смрти 2004. године.

Добио је две годишње награде за новинарство Друштва новинара Косова и Метохије.

Живојин Челић

Живојин Челић је рођен 1966. године у Приштини. Радни век је почео 1988. године у тада отвореном Дописништву РТС-а у Приштини.

У РТС-у је радио 30 година на различитим позицијама. Од 1999. до 2001. године био је шеф продукције „Србија Данас“, а од тада до смрти, односно 2017. године, редитељ популарног квиза "Слагалица". Хонорарно је седам година радио као продуцент и сниматељ агенције Ројтерс.

У периоду од 2002. до 2004. године био је и продуцент програма на Б92 – „Тимофејев“ и „Вече са Мирјаном Бобић“, док је од 2009. до 2015. године радио и као редитељ емисије „Породични лекар“ на Студију Б.

Основао је 2002. године и водио Удружење грађана „Веста“, прву продукцију непрофитног и образовног филмског и ТВ програма у Србији.

За документаристички рад, као аутор и продуцент, награђиван је на домаћим и међународним фестивалима.

Добитник је специјалне награде жирија на Међународном фестивалу туристичког, спортског и еколошког филма (МЕФЕСТ) и Златне маслине на Интернационалном филмском фестивалу у Бару за документарни филм „Kако смо чекали Тиски цвет“ 2002. године.

За исти филм награђен је и 2003. године Златном плакетом на фестивалу Леонардо Парма у Италији, а годину дана касније (2004) Гран при (Gran prix) за најбољи филм Београског Фестивала документарног и краткометражног филма за филм „After life“.

Милисав Милић

Милисав Милић рођен је 1939. године у Букошу код Вучитрна. Четири деценије провео је у новинарству. Почео је омладинским гласилима у Kосовској Митровици, где је био и главни и одговорни уредник Градске трибине младих.

Био је дописник «Борбе» и Радио Приштине из Kосовске Митровице. Од 1965. године ради као дописник Радио Београда из Приштине. Половину радног века провео је као дописник Телевизије Београд са Kосова и Метохије и шеф дописништва РТС-а у Приштини.

После бомбардовања СР Југославије од стране НАТО-а, остао је у Приштини покушавајући да одржи редакције програма на српском на Радио- телевизији Приштина. После напуштања Приштине са колегама је основао ТВ Мост у Kосовској Митровици, чији је био и први директор.

Радио је и у локалним листовима, био главни и одговорни уредник градског гласила „Улпиана“, а касније и „Приштинског магазина“. Сарађивао је са НИН-ом, Дугом, Илустрованом Политиком...

Био је председник Друштва новинара Kосова, председник Актива новинара дописника са Kосова и Метохије и председник Савеза новинара Југославије.

Добитник је великог броја награда и признања - награде за годишње остварење РТВ Београд 1981. и 1987. године, УНС-ове награде «Светозар Марковић» 1982. године, Ордена Републике са бронзаним венцем и Новембарске награде града Приштине 1989. године.