ДНКиМ
18. 09. 2026.
Горан Сивачки: Фотографија није прва линија фронта, већ оно што се види после
Фотограф Горан Сивачки за Радио Ким говори о изложби „Са извора духовности“, боравку на Хиландару, односу према светим местима и фотографији као уметности.
Горан Сивачки је недавно у Галерији Дома културе „Грачаница“ приредио изложбу „Са извора духовности“. Поставка кроз фотографије, информативни и едукативни садржај говори о српским манастирима и животу у њима, од Хиландара и Студенице до Грачанице и Високих Дечана. Публика ће моћи да је погледа до 1. октобра.
За Сивачког је ово прва самостална изложба на Косову. Иако је током вишедеценијског рада више пута фотографисао на Косову, „Са извора духовности“ настала је захваљујући посебном унутрашњем подстицају након његовог боравка на Хиландару.
У разговору за Радио Ким говорио је о томе како је изложба настала, колико је тешко фотографисати у манастирима, зашто је управо Хиландар променио његов поглед на ову тему, али и о томе шта за њега фотографија заправо јесте.
„Хиландар ме је увезао да све ово направим“
– Како се осећате сада, када је изложба отворена, док људи још гледају фотографије? Ово је први пут да сте на Косову у оваквој улози?
Тако је, први пут на Косову у оваквој улози. Што се саме изложбе тиче, имао сам још једну велику самосталну изложбу, пре ове.
Повод је био потпуно супротан, била је корона у питању. Током короне имао сам дозволу да се крећем и тада су настале неке потпуно необичне фотографије. Од тога сам направио велику изложбу у Београду. Али ово је потпуно нешто другачије.
Ово је изложба која је настала из неког унутрашњег осећаја, из осећаја који сам имао посећујући та места. Наравно, као и сваки Србин православац, када уђеш у манастир, почињу неки жмарци, почињеш да се јежиш, некако се чудно осећаш. Али мене је, у ствари, на ову изложбу подстакло то што ми је тај осећај био познат и одраније.
У свим овим манастирима сам мање-више био и раније, али сам ове године први пут био на Хиландару. И тај Хиландар ме је, у ствари, увезао да све ово направим.
Он ми је дао неку поруку, или не знам како бих то назвао. Тамо сам провео доста времена, четири или пет дана. То је доста, јер сви знамо да је тамо дозвољено да одеш на један дан и то је то – преспаваш и враћаш се назад.
Ја сам добио могућност да будем тамо четири или пет дана. Поред тога што сам фотографисао, много сам и разговарао са једним монахом. Та прича је невероватна, иако је човек дупло млађи од мене.
Али то што он живи, то за шта он живи, једноставно ме је навело да схватим одакле долази све то што ми јесмо – и та духовност, и тај инат који имамо, и све што поседујемо као Срби. Да то заиста долази са тих светих места.
„У Хиландару сам се ломио да ли да подигнем фотоапарат“
– У контексту изложбе, у контексту овога о чему си причао, колико је тешко светлописати на таквим местима?
Јако тешко. За мене је то посебно био Хиландар.
Ја сам тамо дошао и као да ме је неко пресекао на пола. Једна половина мене каже: ти си фотограф, треба ти фотографија, желиш фотографију, требају ти људи на фотографији. За мене фотографија без човека није фотографија. Треба ми емоција, треба ми све то.
С друге стране, друга половина мене каже: човече, ти овде њима сметаш. Они раде свете ствари, раде све оно што треба да раде да бисмо ми као народ опстали, да бисмо могли да живимо. Ти људи тамо се, на неки начин, баве нама. Можда грубо звучи рећи „баве се нама“, али они заиста живе тим животом, моле се…
– Мој утисак је да су они, заправо, последња савест човечанства.
Тако је. Браво, то је та реченица. И онда монах иде ка мени, ја стојим и гледам – да ли да дигнем фотоапарат, да ли да не дигнем? Не могу. Прође пола сата, прође други, подигнем, направим фотографију. Прође трећи, не могу.
Пет дана могу – не могу, хоћу – нећу. Не знам како то да објасним.
А онда седим са тим монахом један дан испред зидина манастира, причамо два сата. Није ми пало напамет да подигнем фотоапарат и направим фотографију њега.
|
Горан Сивачки, фотограф и фото-уредник Горан Сивачки рођен је 22. августа 1972. године у Београду. Завршио је Средњу геолошку и хидрометеоролошку школу „Милутин Миланковић“, смер хидрометеорологија, а професионално се бави фотографијом, фотожурнализмом и уређивањем фотографије. Усавршавао се кроз Ројтерсову видео-обуку и Ројтерсову школу фотографије. Професионалну каријеру градио је као фотограф и фото-уредник у домаћим и међународним медијима. Од 1996. до 2006. године радио је као слободни фотограф за Ројтерс, а потом је био ангажован у National Geographic-у, часопису НИН и на порталу Мондо. Од 2020. године ради као фото-уредник портала 24седам. Као фотограф по позиву ангажован је и на документовању активности Регионалног стамбеног програма у земљама региона, у сарадњи са CEB-ом. Добитник је више признања за фотографију, међу којима су прва награда „National Geographic Serbia“ у категорији „Људи“ 2007. године и прва награда на конкурсу Фото прес Србија 2011. године, као и награде и признања на Бета фото конкурсу, конкурсима Фото преса Србије и компаније Рингиер Аксел Шпрингер. Члан је Удружења фотографа Србије и Удружења новинара Србије. |
„Ако ме нешто поново дохвати, направићу нову изложбу“
– Изложба обухвата манастире из различитих крајева – од Косова, преко Овчара и Каблара, до Новог Пазара. Да ли постоји могућност да се овај пројекат настави, да добије други или трећи део?
Морам да признам једну ствар – ја нисам толико духован човек. Нисам човек који је познавалац манастира у Србији или свега тога. Једноставно, тиме се у животу не бавим.
Ово чиме се бавим одузима ми јако пуно времена, уз све друге обавезе. Нисам сигуран да бих ја био неко ко ће таксативно да их набраја. Као што имамо овде на једном панелу, видео си, 24 манастира Фрушке Горе. Али ја нисам стао само на томе. Има још два панела живота из тих манастира.
Ја нисам неко ко зна колико има манастира на Руднику. Ако будем имао прилику да смислим неки угао и нешто што ће опет да ми покаже неки Хиландар или нешто што ће да ме дохвати, да ме дотакне, да ми једноставно да пут – ја ћу то направити. Али, нисам та врста фотографа која ће унапред да одреди шта мора да фотографише.
– Дакле, нема предумишљаја?
Тако је.
„Најпожељнија поставка за фотографа је када се свет поремети“
– И ова изложба потврђује да се неке ствари у животу дешавају као спој чуда и труда. Поменуо си корону и ситуацију у којој је читав свет био измештен из свакодневног ритма. Колико је таква ситуација пожељна за фотографа?
Нажалост, то је најпожељнија поставка за фотографа. Када је, рецимо, била корона, мени је то био изазов. Зависи од перцепције, како ко посматра и гледа.
Не осуђујем, али има фотографа, много сјајних фотографа, који су тада седели код куће јер су се плашили да изађу напоље. Моја изложба се звала „Још увек си напољу“.
Све је то нормално и све је то у реду. Али ја лично имам ту неку црту да увек идем на другу страну. Ако треба да седим унутра, не могу да седим унутра. Ја морам да изађем напоље.
Тако је било и за ову изложбу. Једноставно, морао сам некако да се извучем из себе, на неку другу страну, да бих ово све могао да направим.
„За мене фотографија није прва линија фронта“
– Када причамо о том „извлачењу из себе“, да ли је ова изложба била управо излазак из тих мрачних тема којима си се раније бавио? Радио си серије фотографија током короне, у психијатријским болницама, у рудницима, приликом поплава… Оно што карактерише фотографије на овој изложби јесте светло, односно небо.
Небо, тако је. Све су светле.
Али погледај сада, када се будеш вратио унутра, други ред. Све су тамне.
Све до једне су тамне, са светлом. И свака од њих има неку светлост која долази…
– Светлост као контраст, која долази из дубине?
Из далека.
– Из дубине некога или нечега?
Тако је. Ја сам одувек био тог схватања да за мене фотографија није прва линија фронта.
За мене је фотографија три дана након тога – последица прве линије фронта. Ту се види највећа патња, када кажем патња, ако причамо о тешким стварима.
То су, рецимо, поплаве. Није тренутак када вода надире у кућу. Мислим, јесте, не кажем да није. Али оно што се види три дана након тога, када људи крену да извлаче ствари из куће, када схвате шта им се, у ствари, десило – то описује тај догађај.
„Фотографија је уметност“
– Најтеже питање за крај: фотографија – занат или уметност?
(Смех) Фотографија је, свакако, уметност. На првом месту.
Занат као занат – није га тешко савладати. Пар месеци техничког учења, схватања ствари, како све функционише… Није компликовано.
Али, фотографија заиста јесте уметност. Поглед на ствари, начин на који гледаш на ствари, једноставно, другачији је.
Мени је сваки… Ево, сада седим овде и гледам те другачије него што би било ко од ових људи седео и гледао.
– Зашто?
Мени је битно да видим начин на који светло пада на тебе, обрисе лица, да ли имаш боре или немаш, колико их имаш или немаш и тако даље.
Да, изопачен је мој свет, ја то признајем. Али једноставно, ја га обожавам, ја га волим, ја живим са тим. То сам ја.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.