Конкурс за годишње награде УНС-а
Конкурс за годишње награде УНС-а
Povećaj veličinu slova Vrati na prvobitnu veličinu slova Smanji veličinu slova štampaj štampaj
 

Pošalji prijatelju

Досије "Утисак недеље" (2014)

07. 10. 2014.

Аутор: Владимир Милутиновић Извор: Политика

Не, можда, не

У последњим дешавањима на нашој медијској сцени занимљиво је да политичке емисије којих тренутно нема - „Утисак недеље“, „Сарапин проблем”, „Упитник” и „Да, можда, не” - нису замењене неким другим политичким емисијама, рецимо „Притисак недеље”, „Предрагов проблем”, „Ускличник” и „Не, можда, не”.

Између Да и Не, уредници наших телевизија одлучили су се за Не политичким емисијама и окренули се забавном програму и локалним проблемима.

Без одговора је остало питање: Да ли су то урадили под нечијим притиском или сами?

Како би се приближили одговору, најпре вам морам испричати причу о једној уличној мачки, блиској рођаки чувене Шредингерове мачке.

Замислите да сте видели да је мачка ушла у картонску кутију на улици. Лепо сте то видели, али мачку више не видите - па се поставља питање да ли је она још у кутији? Можда је отворила тајни поклопац у асфалту и побегла? Можда је реч о Худини мачки па је успела да се неопажено извуче?

Притисак на медије сличан је овој уличној мачки. Сви верују да постоји, али пошто се притисци дешавају мимо нашег погледа, не можемо са сигурношћу тврдити да ли их има. Једино што видимо јесте да емисије отпадају са (ТВ) кутије, али зашто се то дешава предмет је контроверзи. Да је притисака на медије некада било, знамо између осталог из извештаја који је својевремено начинила Верица Бараћ (Извештај о притисцима и контроли медија у Србији, септембар 2011), а на притиске нас је прошле недеље подсетио и колегијум Студија Б: „Функционере ДС памтимо по директном, свакодневном и грубом мешању у уређивачку политику”.

Колегијум Студија Б не жали се да данас трпи сличне притиске нове власти, међутим, то се на програму ове београдске телевизије не види - једина промена је у томе што је тема Булевара и платана замењена темом Београда на води, док су жар и стил остали исти.

Новинари се иначе могу поделити на оне који тврде да их „нико никада није звао” и оне који кажу „мене су звали и то веома често”, тако да овде постоји проблем пошто имамо несагласне изјаве сведока притисака.

Они који тврде да су их често звали тиме не признају да су послушници власти. Сасвим обрнуто, ове тврдње могу послужити да се објасни како заиста изгледа уреднички посао.

Нејасан је и одговор на питање ко би могао бити тај који зове? Да ли је то власник, који у име свог приватног власништва - које је светиња, како нам је објашњено из Народне скупштине - може радити са програмом шта му је воља, или су то политичари, којима је, макар откад су почели да снажније заговарају „непопуларне” мере штедње, у интересу да буде што мање приче о њима? Може ли се догодити да власник - који наводно на то има право - мере укидања политичких емисија спроведе у име политичара који на то немају формално право, али могу учинити покоју услугу власнику? Власници наших телевизија су такође слични нашој мачки.

Ми знамо да они постоје, али, по правилу, не знамо ко су они, па можемо само наслућивати како би одговарали на питања о својим мотивима за промене у медијима. Да ли их се и мало тиче што сужавају простор за дебату у друштву скидајући политичке емисије са програма својих телевизија? Нећемо, изгледа, никада сазнати. Најзад, да ли је могуће да политичари или њихови опуномоћеници врше притиске на медије?

Не знам, тек су они случај мачке у кутији. С једне стране, то су све веома запослени људи и мала је вероватноћа да стижу да се баве медијима. О њиховој окупираности редовним вршењем власти сведочи и чињеница да се чак ни ресорни министар и помоћник министра задужени за информисање и медије нису још огласили (барем не до тренутка када ово пишем) поводом чињенице да су нам скоро све политичке емисије нестале са екрана, поготово оне које иду увече. Оне које иду преко дана запослени људи ионако немају кад да гледају, па су се одржале.

Можда политичари не само да не уређују медије, него је питање да ли су уопште чули за проблем којим се ми већ недељама бавимо. Можемо се, дакле, сложити са онима који тврде да изравна цензура из правца власти у нашим медијима није доказана. Остаје да емисије укидају и цензуришу сами уредници. Ко би, уосталом, то могао да уради без њих?

*Уредник сајта filozofijainfo.com

Коментари (1)

Остави коментар
пон

29.12.

2014.

Milena [нерегистровани] у 04:52

O utisku...., utisak!

Pre dve godine radjeno je istrazivanje na temu gledanosti politickih tok-sou emisija . Od ukupno cetiri emisije koje su bile analizirane, dve se jos uvek emituju na RTS-u, jedna na PRVOJ i cetvrta je UTISAK NEDELJE.
Ono sto je meni licno bilo vrlo bitno citajuci ovo istrazivanje je to da za razliku od predhodne tri, autorska emisija Olje Beckoviclac belezi najvece interesovanje auditorijuma sa visokom skolskom spremom iz urbanih sredina.
Medjutim, danas, sve je isto samo UTISKA nema.
Sta ce srpskim intelektualcima tamo neko ko razmislja i radi valjano, Nazalost, to je moj utisak. M.J.

Одговори

Остави коментар

Молимо Вас да прочитате следећа правила пре коментарисања:

Коментари који садрже увреде, непристојан говор, претње, расистичке или шовинистичке поруке неће бити објављени.

Није дозвољено лажно представљање, остављање лажних података у пољима за слање коментара. Молимо Вас да се у писању коментара придржавате правописних правила. Коментаре писане искључиво великим словима нећемо објављивати. Задржавамо право избора или скраћивања коментара који ће бити објављени. Мишљења садржана у коментарима не представљају ставове УНС-а.

Коментаре које се односе на уређивачку политику можете послати на адресу unsinfo@uns.org.rs

Саопштења Акције Конкурси