Преписка о укидању ПДВ-а на ћирилична издања (2015)
04. 07. 2015.
Црно-бели свет
Панично „залагање“ за једнописменост (или бар повлашћеност ћирилице) није никаква племенита жеља за очувањем идентитета, него једва прикривени позив на тоталитаризам
Оно што је за већину популације субота, то је за мене четвртак, дан када излазе „Време” и „НИН”.
Купим, дакле, речене магазине, заседнем у кафаницу, па се од раног јутра одам чтенију, у случају „Времена“ на латиници, у случају „НИНа“ на ћирилици.
Схватате ли поенту?
Ако не схватате, обавезно прочитајте повелики (и одлични) текст Теофила Панчића посвећен прошлонедељној латиничноћириличној полемици. Каже, отприлике, Теофил да је стопроцентна ћириличност - тај влажни сан српских националиста - била могућа и логична у време када је Србија била успавана балканска кнежевина на граници са Руританијом.
После - када се Србија проширила и почела се све чвршће повезивати са Европом - по сили ствари је дошла у тешњи додир са латиницом. Ћирилица, међутим, без обзира на то што су је Срби почели читати и писати, ни у једном тренутку није била суштински угрожена, никада јој није претило изумирање, чак ни у фамозна либерална, бајаги антисрпска, времена.
Парадоксално! Тад јој је, чини ми се, много боље ишло. Ево, рецимо, ја сам латиницу у такозваној јавној употреби у Србији први пут видео у својој осамнаестој години, хиљаду деветсто седамдесет прве године, ако се не варам, када је у Бајиној Башти отворен ИНЕX ХОТЕЛ ДРИНА. С тим што је само ИНЕX био на латиници, дочим је ХОТЕЛ ДРИНА остао ћириличан.
Прочитајте ви пажљиво Теофилов текст, а ја да пређем на ствар. Панично „залагање“ за једнописменост (или бар повлашћеност ћирилице) није никаква племенита жеља за очувањем идентитета, него једва прикривени позив на тоталитаризам, на живот у поједностављеном црнобелом свету. Невоља је што више нема ни црнобелих филмова, камоли таквог света. Никада га није ни било. Све је у том гуравом свету помешано! Све смуљано. Све у преливима и нијансама.
Немогуће је, рецимо - подржите ме лингвисти у овој ствари - одредити где „с ове стране“ престаје српски, а где „с оне стране” завршава бугарски, а почиње руски. Сећате ли се, ђутуруми, оне давне колумне о индијској доктрини званој ахамкара која научава да сва зла овог света проистичу из концепта „ја“ и концепта „моје“. Која пак - виђи врага - своје погубно дејство најучинковитије остварују прикривена иза идеологема „ми“ и „наше“.
Сад ћу вам показати како то функционише у пракси. Намерно написавши реч „учинковито“ - и то на латиници - дао сам неком овдашњем језикочистунцу аргумент да ме оптужи за „кроатизацију“ српског, али ако ја на оптужбу узвратим ЊЕГОВИМ аргументом - да хрватски заправо не постоји, да је украден од „нас“, па да следствено говорим и пишем матерњим, српским, ипак се нећу опрати од оптужбе за „кроатизацију”. Тако је то. „Ја” не види ништа друго осим себе, а заправо ни оно не постоји.
Басара & коментар
Кики
Слажем се са колумнистом да нам се отегло то национално (пре)порађање. Време је за царски рез. Цале Није чудо што Кецмановић, за разлику од Басаре, преферира „ентер“. Па, млађи је. Ентер мутно дунаво Правилно колумниста каже, ђаво га је натерао да се бави српском историјом. Историја је опште узевши ђавоља работа. Српска исто, ништа особито. Покушај да се опљачка Цариград. Робовање истом под другим именом.
Ослобођење од истог и излазак из велике историје у бесконачност ауто и тоталне деструкције вечите свакодневице. Светислав Јанковић Овај рат књижевника, који диринче по новинама, за сићу, не презајући да газе и сопствену личност, даје праву слику друштвене беде у коју срљамо у континуитету више од две деценије. Дубоко сам убеђен, да они могу пристојно, боемски, да живе од својег књижевног пискарања, да овај рат не би имао почетак, а њихово пријатељство не би имало крај!
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.