Kако додаје, Н1 ће наставити да ради у јавном интересу, постављајући тешка, али неопходна питања доносиоцима одлука, као и онима који те позиције желе да заузму, без обзира на притиске и пажњу коју такав рад носи. “Наши гледаоци могу, као и до сада, да се обраћају Н1 када желе да укажу на проблеме или питања од јавног значаја. Пред нама је много посла и на то смо у потпуности фокусирани”.

У саопшењу Adria News Network наводи се да је Бранислав Шовљански именован на привремену руководећу функцију у Н1.

“Бранислав доноси значајно искуство и снажно разумевање уредничких операција Н1, структуре редакције и професионалних стандарда. Биће задужен за свакодневно функционисање редакције и уско ће сарађивати са уредничким и менаџмент тимовима. Н1 остаје посвећен томе да својој редакцији обезбеди руководство, структуре и подршку потребне за испоруку квалитетног новинарства”, поручују из Adria Newsa.

Бранислав Шовљански у новинарству је већ двадесет година. Радио је као репортер, уредник и водитељ Дневника, шеф деска и као извршни продуцент Н1. Део је Н1 тима од самог оснивања где је креирао и постављао већину емисија које се и даље емитују на нашем програму.

Уређивао је и водио предизборне дебате, интервјуе са председничким кандидатима као и програме током изборних вечери. Постављао је стандарде и водио тимове уредника и репортера у креирању „breaking news“ програма по којој је Н1 телевизија постала препознатљива.

Извештавао је са бројних кризних и ратних подручја у земљи и свету, укључујући извештавање за CNN о поплавама у Обреновцу 2014. године, извештавања о терористичком нападу у Паризу 2015. и 2016, почетку рата у Украјини 2022, рата на Блиском истоку 2023. и 2024. године. Био је наш репортер и на првој инаугурацији америчког председника Доналда Трампа 2017.

Аутор је емисије „360 степени“ у којој је урадио на стотине интервјуа и дебата и кроз коју су током више од седам година емитовања прошле најугледније јавне личности из свих сфера друштвеног и политичког живота.

Дипломирао је Журналистику у првој генерацији студената тог смера на Одсеку за медијске студије, Филозофског факултета у Новом Саду 2009. године.

Део је тима новинара који су добитници награде New York Press Club Award 2014. године за истраживачко новинарство.

Бојана Млађеновић је од средине фебруара обављала функцију вршиоца дужности главног и одговорног уредника Информативног програма РТС-а након што је дотадашњем уреднику Ненаду Љ. Стефановићу истекао уговорени радни однос.

Н1 је упутио питање United Group након сазнања Времена да португалска инвестициона група Алпак капитал, у чијем власништву је мрежа Euronews, преговара око куповине Н1 и других медија United Групе (УГ).

Adria News Network (АНН), у оквиру које послују информативни медији УГ, међу којима је и Н1, саопштила је тим поводом да су питања која се односе на власништво у надлежности акционара.

„Adria News Network је усмерен на заштиту уређивачког интегритета у својим медијима кроз независан надзор Управног одбора, јасно дефинисано уређивачко руководство и ојачане механизме заштите у доношењу одлука у редакцијама.

Сврха нашег управљачког оквира јесте изградња стабилне, независне и одрживе новинске организације. Питања која се односе на власништво су у надлежности акционара“, поручили су из АНН у писаном одговору на питања Н1 у вези са сазнањима недељника „Време“.

Курак је годинама био у бекству као један од четворице оптужених за убиство новинара Славка Ћурувије, поред високих функционера РДБ-а Радомира Марковића, Милана Радоњића и Ратка Ромића. Они су на крају деветогодишњег суђења ослобођени, да би после тога поднели укупно 22 тужбе против појединаца, медија и Славко Ћурувија фондације.

Због повреде части и угледа Курак од Владете Јанковића захтева да му исплати пола милиона динара.

Повод за тужбу биле су изјаве Владете Јанковића у емисији „Иза вести“ на ТВ Н1, када је коментарисао ослобађајућу пресуду Апелационог суда за убиство Ћурувије. Апелациони суд је, наиме, пошто су четворица оптужених пре тога два пута осуђени за овај злочин, у фебруару 2024. објавио да је поништио одлуке првостепеног суда и одлучио да их ослободи.

„Ова пресуда се не може променити. Рођен сам у правничком окружењу и добро сам се распитао. Ово што се догодило – то је то. То се зове ‘Реформатио ин пеиус’. Могу само да кажу да та пресуда није добра, али је не могу променити. Људи, ове убице остају на слободи“, рекао је Јанковић по доношењу коначне пресуде.

Већ је те 2024. године у Првом основном суду у Београду одржано припремно рочиште по тужби Мирослава Курака и судија Александра Босиоковић донела је решење да се преслуша емисија „Иза вести“ и чују сведочења Мирослава Курака и Владете Јанковића.

Годину дана касније, због промене судије, главну расправу је отворила судија Сања Црњак Станковић.

У јануару 2026. године саслушан је Курак, који је пред судом изјавио да је „повређен, увређен и неиспоштован“.

„Трпео сам медијски линч десет година и јако ме је повредило то што неко себи даје за право, а посебно јавна личност, да ме након ослобађајуће пресуде и даље назива убицом и зликовцем”, рекао је Курак. Према њему, посебно би Владета Јанковић, који је био и народни посланик, морао да води рачуна о стварима које износи у јавности и то након правоснажне ослобађајуће пресуде.

И Ромић тужи Јанковића

Пред Првим основним судом у Београду јуче је одржано рочите и по тужби некадашњег оперативца РДБ-а Ратка Ромића, такође због повреде угледа и части, због истог гостовања у емисији „Иза вести“.

Судија Весна Ђурђић одржала је припремно рочиште средином априла 2025. године и донела решење да се саслушају обе стране и прочитају писани докази у које спада и транскрипт делова спорне емисије.

На рочишту одржаном у октобру прошле године Ромић је навео да се све време током суђења за убиство Славка Ћурувије против њега води медијска хајка, односно „медијски линч у којем је унапред оглашаван кривим и оглашаван убицом“.

„Након ослобађајуће пресуде, ја сам помислио да ће ови притисци, ово медијско експонирање, да сам убица, престати. Међутим, нису престали, а што се показало и од стране туженог, који ме је јавно у емисији Н1 окарактерисао да сам убица који остаје на слободи, да сам зликовац и да у Србији нико није слободан док се ја крећем након ослобађајуће пресуде“, рекао је Ромић пред судом. Као и Курак, сматра да речи Владете Јанковића имају већу тежину јер је универзитетски професор и бивши амбасадор.

Владета Јанковић се због здравственог стања није појавио на јучерашњем суђењу, као ни у октобру 2025. године, када је суд саслушавао Ромића.

Адвокатица Владете Јанковића Невена Маринковић питала је Курака да ли је на штету коју је претрпео утицао и наратив других учесника у јавном животу, на шта је он одговорио да је поднео пар тужби против људи који су износили сличне ствари.

Маринковић је питала да ли је тужио и председника државе који је рекао да је ослобађајућа пресуда ужасна неправда и страшна ствар. Курак је одговорио да није тужио председника државе, јер има права да изнесе лично мишљење да ли му се пресуда допада или не, али га није називао убицом.

На рочишту у јануару, као и оном заказаном за уторак 21. априла, Владета Јанковић, који има 85 година, из здравствених разлога није могао да се појави у суду. Његова заступница је тражила да се рочиште одложи. Адвокатица Курака Ангелина Обрадовића предложила је да се тужени Владета Јанковић саслуша ван суда.

„Ово није једини поступак против туженог и он се не појављује ни у  једном поступку”, рекла је Обрадовић.

Против Владете Јанковића тренутно се воде три парнична поступка, два пред Првим основним судом у Београду, а један пред Другим основим судом. Поред тога, воде се и два кривична поступка пред Трећим основним судом.

Врховни суд: Пресуда апелације уз повреде поступка

У јануару ове године, Врховни суд је утврдио да је Апелациони суд, доносећи ослобађајућу пресуду у процесу за убиство Ћурувије, повредио одредбе кривичног поступка и незаконито одбацио исказе важних сведока и неке од кључних доказа у корист четворице оптужених.

Против судија Апелационог суда који су донели ову пресуду ћерка убијеног новинара Јелена Ћурувија и СЋФ су поднели дисциплинску пријаву, док је кривичну пријаву против њих, због сумње у измене изјава сведока, поднео адвокат Владимир Тодорић.

Поднета је и иницијатива Уставном суду за оцену уставности законских одредаба које не дозвољавају жалбу на преиначујућу ослобађајућу пресуду, чак и ако се утврди – као што је овде случај – да је она донета уз повреде закона

Курак, Ромић и Радоњић су тужили и Славко Ћурувија фондацију због саопштења после ослобађајуће пресуде Апелационог суда у коме су названи убицама. Суђење је завршено почетком марта и још увек се чека пресуда.

Судбина дечјег програма остаје неизвесна, након што је смењена његова уредница, док су истовремено у јавности изнете контрадикторне тврдње чланова Управног одбора РТС-а о томе да ли та редакција уопште наставља да постоји.

Наиме, информацију да се укида редакција дечјег програма РТС-а на друштвеној мрежи X објавио је члан УО РТС-а Предраг Аздејковић.

„Управи одбор РТС-а усвојио је одлуку да се укида редакција дечјег програма, самим тим Јелена Попадић Сумић, ауторка исполитизоване емисије Важне ствари, више није уредница Дечјег програма. Нема на чему и други пут!“, навео је он.

Убрзо се огласио и председник УО Бранислав Кланшчек који је истакао да се дечји програм не укида, већ да постаје део културно-образовног програма.

У том контексту, отвара се и шире питање – да ли кадровске промене које спроводи Мања Грчић представљају покушај професионализације или сигнал да се РТС све више обликује у складу са политичким интересима власти.

Подсетимо, у епизоди емисије „Важне ствари“ емитоване прошлог септембра, један дечак је прокоментарисао студентску борбу, због чега је против Попадич Сумић покренут дисциплински поступак.

Кланшчек каже за Данас да је све урађено у складу са законом када су у питању смене – директор, како је и прописано, предлаже Управном одбору измене и допуне Правилника о унутрашњој организацији.

„Предложено је више допуна које се уопште не односе само на дечји програм. Некада је постојао културно-образовни програм у склопу којег је био дечји. Касније је то постао културно-уметнички програм. Мања Грчић је сада спојила две редакције које су биле одвојене – школски и дечји програм – и у оквиру културно-образовног програма формирала јединствену редакцију“, указује Кланшчек.

Истиче да као неко ко је пет година на РТС-у, не види никакав проблем у томе. Додаје да је УО био дужан да консултује три репрезентативна синдиката РТС-а и од сва три је добио потврдно мишљење.

„Битно је нагласити да ништа није рађено ‘иза затворених врата’, што је и наведено у јучерашњем саопштењу. Такође, Јелена Попадић је формално још увек уредник. Био сам присутан током неформалних разговора где је износила идеје о променама у јутарњем програму. Када разговарате са Мањом Грчић, видите жену која заиста разуме телевизију. Одмах примећује детаље попут лоше сенке, графике или углова снимања“, наводи.

Кланшчек поздравља увођење промена, као и укидање емисија попут „Ја волим Србију“ и „Стигни ме ако знаш“, објашњаваћу да су то спољне продукције које коштају 24.000 евра по епизоди.

„Друго, оне нису међу сто најгледанијих емисија РТС-а. Претпрошле године их уопште није било на листи, а прошле су биле на самом зачељу. Поздрављам сваку реакцију која тежи побољшању програма и увођењу нових идеја. Хајде да јој дамо шансу“, каже Кланшчек.

Упитан о тврдњама Предрага Аздејковића, одговара да то није службени став Управног одбора, јер је Аздејковић то поставио на свом приватном профилу.

„Аздејковић понекад има обичај да се на непримерен начин расправља по друштвеним мрежама. Одговорно тврдим да је једина истина ово што вам ја говорим, а шта он пише приватно, то је друга ствар“, закључује Кланшчек.

Професор Факултета политичких наука у пензији Раде Вељановски оцењује да су разлози за смену водитеља информативног програма у РТС-у комбиновани, али најмање професионални, јер и досадашњи водитељи нису били пример високог професионализма сем као солидни читачи вести и најава.

„Водитељи и нису најодговорнији за садржај, јер то припрема неко други. Ипак, ново руководство жели да демонстрира своју моћ која произилази из подршке власти и да пред гледаоце стави она лица која су позната по лојалности режиму“, сматра Вељановски.

Објашњава да смена уредника неког од програма не би била проблем да је образложена и да постоје аргументи да конкретна особа није на професионалан начин и у јавном интересу обављала посао.

„Дечји програм би морао да опстане и да буде бољи него што је сада, јер то је једна од функција јавног сервиса. Нема сумње да нова директорка спроводи самовољу јер не осећа одговорност према јавности и професији већ према онима који су је подржали да дође у РТС. Да ли је то освета појединцима или не, тешко је рећи, јер се нико није истакао као на пример крајем осамдесетих и почетком деведесетих када су програмски људи пружили велики отпор притисцима власти. У сваком случају, нећемо имати бољи РТС и све мање ћемо имати прави јавни сервис“, закључује Вељановски.

Димитрије Војнов, сценариста, драматург и филмски критичар, сматра да су дешавања на РТС-у релативно нетранспарентна због чега не можемо тачно да знамо који се резон крије иза најновијих или било којих других потеза који се тамо доносе.

„С једне стране, потпуно је природно да ново руководство покуша да спроведе неке промене и уради нешто ново а с друге стране је подједнако природно да ми према тим потезима будемо скептични јер постоје озбиљне примедбе и на аутономију Јавног сервиса, и на начин избора новог руководства“, указује Војнов.

Додаје да афера око бодовања факултета који је завршила нова директорка има разна тумачења али да је упоређивањем курикулум те трогодишње школе потпуно јасно да је он битно оскуднији од нашег Факултета политичких наука и да се објективно компетенције те две школе не могу изједначити, што је покушано.

„Отуд не треба да чуди једно релативно уско сагледавање делатности РТС-а који се бави многим областима са којима нова директорка, судећи по испитима које је положила, апсолутно није упозната академским путем и могла се о томе школовати само из живота. Када се на то дода крајње хистрионичан Управни одбор који се у јавности врло често понаша егзбиционистички и провокативно, уместо као тело које контролише рад Јавног сервиса, имамо пуно разлога за забринутост“, оцењује Војнов.

Наводи да је сам програм намењен деци и младима је законска обавеза Јавног сервиса у емитовању и они је сигурно неће прекршити али интерна организације његовог уређивања и производње је ствар самог РТС-а.

„Но, из изјаве члана Управног одбора потпуно је јасно да је један од исхода те реорганизације одмазда према Јелени Попадић Сумић која је била одговорна за емисију ‘Важне ствари’ око које су се десиле контроверзе. Како другачије тумачити објаву члана УО? Отуд, нова систематизација РТС-а која ће, надам се, доћи на увид јавности пре свега има сврху да прерасподели надлежности и самим тим будућу поделу плена од новца којим располаже РТС, затим да казни неподобне и коначно да створи утисак како ново руководство нешто као ради“, закључује Војнов.

Данас није успео да ступи у контакт и добије одговор од генералне директорке РТС-а Мање Грчић која је позадина смена водитеља и уредника, као и зашто су те одлуке донете.

Подсетимо, доласком Мање Грчић на место генералног директора РТС-а пре два месеца догодиле су се многе кадровске промене. Почело је повлачењем водитеља Дневника, које су заменили „прихватљивији“ кадрови попут Весне Радосављевић, која је Дневник водила и за време студентске блокаде РТС-а, а која је касније од Александра Вучића добила Орден Карађорђеве звезде.

Оставку је поднео главни уредник културно-уметничког програма Владимир Кецмановић 17. априла, пет дана касније су радници РТС-а саопштили да Јелена Попадић Сумић, ауторка емисије „Важне ствари“ на РТС-у, више није уредница Дечјег програма РТС-а, те да редакција дечјег програма као таква више не постоји.

Промене су захватиле и Радио Београд – смењени су водитељи јутарњег програма Радио Београда 1 који су досад водили Александра Младеновић, Миша Стојиљковић, Игор Обрачевић и Биљана Шујдовић, које ће заменити водитељски парови – Аријана Хандан и Александар Дробац, као и Маја Богуновић и Јана Рокић, док ће викендом уз слушаоце бити Нада Бабић.

"Постоји место које ћемо ми, Руси, сматрати својим домом, и верујемо да ће га и локални становници доживљавати као дом у који се увек може ући и где ће бити окружени пажњом и топлином", рекао је заменик министра иностраних послова Русије Александар Грушко.

У тај дом ипак не могу сви, нити је свако дочекан са пажњом и топлином.

"Имамо информацију да ће Н1 бити... Кад видите њих, да их одстраните и кажете 'немате акредитацију'. Ништа, ништа насилно, ништа безобразно, само кажите 'извините, немате акредитацију'", давала је жена инструкције полицајцу.

Инструкције примљене к знају и одмах спроведене у дело.

"Од стране организатора је предочено да ко није акредитован не може стајати на оној површини, тамо где се налазе", рекао је полицајац нашој репортерки.

Н1: А је л' можете да позовете органиозатора? Да их питамо...

"Па ја стварно не могу, тако ми је пренето", одговорио је полицајац.

Заиста, екипи Н1 није одобрена акредитација за отварање Почасног руског конзулата у Новом Саду, уз кратко образложење.

"Саопштавамо Вам да због појачаних мера безбедности акредитација није могућа. Хвала на разумевању", пише у образложењу Амбасаде.

Исту одбијеницу добили су и телевизија "Инсајдер", као и новинар дневног листа "Данас".

Са друге стране, новинар Жарко Богосављевић, који је снимио како се српској полицији налаже да "одстрани Н1", присуствовао је догађају без акредитације.

"И мене су полицајци зауставили, питали ко сам и легитимисали су ме, али су ме пропустили. Ми смо сви на крају и ушли у конзулат, иако нам је у првом тренутку речено чак да нећемо моћи ни да уђемо унутра да снимамо, фотографишемо", каже новинар Жарко Богосављевић.

"Мислим да већина колега које су дошле, дошле су без икаквих акредитација посебних. Мада нам је речено да нема постављања питања", додаје Богосављевић.

И можда су баш зато новинари који постављају питања на време заустављени.

Професионална новинарска удружења немају дилему да је реч о дискриминацији медија и дела грађана Србије.

"Који имају свако законско право да бирају преко ког медија ће да се информишу и ком медију ће да укажу поверење. Као што ни кинеске компаније немају никакав однос према законима и институцијама Србије, очигледно то важи и за руске партнере и 'браћу'", каже Ана Хегедиш Лалић из Независног друштва новинара Војводине.

"Однос према медијима мора бити недискриминаторан! Јасно је да је то намерно урађено, јасно је да је то урађено с разлогом да се добију неке филтриране информације, да се фаворизују одређени, пожељни медији", наводи Раде Ђурић из НУНС-а.

Н1 је од Руске амбасаде у Србији тражио додантно појашњење шта значе "појачане безбедносне мере" које су искоришћене као аргумент за ускраћивање акредитације. Одговор нисмо добили.

 „Врло је важно што ми је на овај начин скренута пажња да синтагма ‘Шолаково пропагандно – терористичко смеће’, може да доведе до одређених последица које свакако не бих желео“, написао је Јованов на свом званичном налогу на друштвеној мрежи X.

Прихватам критику УНС-а и нећу више Н1, НовуС, Радар и Данас називати Шолаковим пропагандно - терористичким смећем.

Врло је важно што ми је на овај начин скренута пажња да синтагма 'Шолаково пропагандно - терористичко смеће', може да доведе до одређених последица које свакако не… pic.twitter.com/HyXWUCgdFm

— Миленко Јованов (@MilenkoJovanov) April 23, 2026

У наведеном периоду, излазило је 48 информативно-политичких, четири књижевно-културна, 14 шаљиво-сатиричних, три информативноверска, а по један или два позоришна, спортска, угоститељска, ђачка, пољопривредна, соколска часописа. У Бањалуци и Босанској Крајини, од завршетка Првог до почетка Другог светског рата, показују важност и циљеве штампе, а најважнији су „Држава”, Јединствена држава”, „Отаџбина” „Јединство”, Врбаске новине”, „Књижевна Крајина” и „Развитак”.

Сви листови у Босанској Крајини штампани су на српскохрватском, српском или хрватском језику, изузев „Тразере”, која је делимично штампана на шпанском сефардском, и „Гласника Бискупија бањалучке”, који је објављивао чланке на латинском језику. 

- Из наведеног може се закључити да је штампа у Босанској Крајини, у првој половини 20. века, до 1941. године, била бројна по насловима и разноврсна по политичким садржајима. Она је представљала важан фонд писаног културног наслеђа - казао је за „Политику” др Бојан Вујић, аутор изложбе и научнопопуларне монографије „Штампа у Босанској Крајини 1906-1941” и директор Архива Републике Српске. 

Први листови у Босни и Херцеговини појавили су се после сламања херцеговачког устанка 1882. године. Иза њихове појаве стајао је режим. Добијали су новац од власти, у чијој функцији је била њихова. уређивачка политика. Изузетак по томе био је „Српски вијесник” из Мостара који није добијао помоћ из државног буџета, наведено је у монографији. 

Закон о штампи за Босну и Херцеговину донесење 1907. године, којим је, формално проглашена слобода штампе, а озакоњена цензура. Исте године, 28. јуна, на Видовдан, објављен је први број „Отаџбине”, часописа у којем је деловао интелектуално-политички круг предвођен Петром Кочићем, Костом Мајкићем и Владиславом Скарлићем. 

- На почетку владавине Аустроугарске, штампа се слабо развијала, због друштвене заосталости, неписмености, неповољног наслеђа турског периода - рекао је Стојнић. Политика власти је такође била непремостив фактор за покретање српских часописа. 

- У почетку су окупационе власти у Босни и Херцеговини спутавале писану реч, сматрајући да би то потпомогло бунтовништво и постало средство за исказивање незадовољства народних маса - казао је др Бојан Стојнић. 

На развој штампе у Босанској Крајини позитивно су утицали технички услови, повољне друштвено-политичке прилике и напредна грађанска класа предвођена градском интелигенцијом. Бањалука и Босанска Крајина су у другој половини 19. века отворили прве штампарије. 

- Ова годишњица је важна прекретница у културној и друштвеној историји Бањалуке. Изложба је резултат озбиљног научноистраживачког рада и посвећености очувању нашег културног наслеђа - казао је Боривоје Голубовић, министар просвете и културе Републике Српске, приликом отварања изложбе. Он је подсетио на разноврсност штампе, информативно-политичке, књижевне, културне, до сатиричне и стручне, у наведеном периоду. 

- То говори о снажној интелектуалној и јавној сцени, нарочито у периоду између два светска рата. Истовремено, изложба и монографија представљају драгоцено сведочанство о друштвеним токовима, идејама и идентитетима који су обликовали овај простор - нагласио је министар Голубовић. 

Али, на значају је Садлер добио током последње године. Недавно је именован за „главног извршног уредника“ мреже АНН у коју су смештени поменути медији, а потом је заведен и као директор сваког од медија.

А тамо стање није добро. Владају „напетост и неизвесност“, каже један новинар Н1. Због смене Игора Божића са чела те телевизије, због прича о уподобљавању или чак продаји. О томе „Време“ ексклузивно пише у новом броју који на киоске стиже у четвртак (23. април).

Садлер није „незадовољан“

После више позива, Брент Садлер је на питања „Времена“ одговорио писаним путем. У одговорима више пута истиче да медији за које је задужен морају бити професионални и радити са дужном пажњом, али негира да је сада њима „незадовољан“.

„Под професионализмом, рецимо, мислим на јасно одвајање вести и коментара, коришћење дисциплинованог језика, јасно навођење извора, фер представљање контроверзних тврдњи и сразмерне уредничке процене“, наводи Садлер и додаје:

„Потпуно сам свестан ширег притиска са којим се суочавају независни медији у целом региону. Тај контекст је стваран и обликује оно како се наш рад доживљава, али не мења стандарде које примењујемо. Разликовање то двоје је важно.“

Функционери треба да одговарају на сва питања

Упитан о прозивкама власти и режимских медија на рачун новинара којима је сада шеф – од тога да су „усташе“ и да организују „обојену револуцију“, па до физичких напада – Садлер наводи да то узима веома озбиљно и да ниједан новинар тако нечему не сме бити изложен због свог рада.

На питање може ли да промени ситуацију у којој политичари власти, функционери и институције не одговарају на питања медија, Садлер наводи:

„За мене би свакако био добродошао нормалнији однос у којем јавни функционери одговарају на питања свих озбиљних медија. То би било здравије за јавност. Оно што ја могу да осигурам је да медији за које сам задужен остану кредибилни, дисциплиновани и да их буде немогуће дискредитовати као пристрасне.“

Каже да власт нема утицаја

Садлер није желео да коментарише телефонски разговор челних људи Јунајтед групе и српског Телекома, Стена Милера и Владимира Лучића, у којем се чуло да договарају кадровске промене у Јунајтед групи. Отуда и уверење да је прошлогодишња распродаја делова те групе – кабловског оператера СББ и права на спортске преносе – увод у неку врсту цензуре.

„Јасно могу да кажем да су одлуке у оквиру АНН моја одговорност и да их доносе наше сопствене управљачке структуре. Оне се не доносе по инструкцијама српских власти нити било којег спољног политичког или комерцијалног играча“, тврди Садлер.

И уредник и директор?

На питање да није за њега, раније познатог ратног репортера, мало превише да још буде и директор свих тих медија, Садлер одговара:

„Провео сам каријеру не само извештавајући, већ водећи велике тимове на тешким теренима, постављајући медијске операције, управљајући дописницима и доносећи уредничке и организационе одлуке под великим притиском.“

„Лидерство у новинарству на највишем нивоу подразумева структуру, просуђивање, дисциплину, отпорност и јасноћу под притиском. То су области у којима имам велико искуство“, закључује Садлер.

У „Времену“ од четвртка (23. април) читајте шта Садлер каже о смени Игора Божића, зашто му је тражио да прекине пренос протеста испред Ректората,  зашто новинари сумњају у Садлерова обећања и да ли се спрема продаја Н1 и других медија. 

ДА ЛИ ЈЕ ТО ОСВЕТА?!

Молимо представнике Управног одбора да се договоре да ли редакција Дечјег програма постоји или више не постоји и да се одговорно понашају како не би јавност доводили у заблуду различитим вестима. Наш пРоТеСт поручује Аздејковићу и његовим колегама- даље руке од Дечје редакције!! 

Од главног уредника Сајта Зорана Станојевића тражимо да промени непрофесионалну праксу по којој редовно објављује Кланшчекове текстове, а одговоре Нашег пРоТеСта игнорише.

У таквом амбијенту све гласније одјекује једна наизглед радикална, али не и неоснована теза: да би нестанак или дубока трансформација садашњих безбједносних структура довела до темељног преобликовања медијске сцене — можда чак и до нестанка оваквог типа телевизијског новинарства. Ова тврдња не почива само на спекулацијама, већ на перцепцији да дио новинара не дјелује у потпуној професионалној аутономији, већ у сложеном односу са центрима моћи који утичу на избор тема, саговорника и интерпретацију догађаја.

Истраживачко новинарство, које би требало да буде врхунац професионалне храбрости и независности, често се користи као форма без суштине.

Под плаштом „истраживања“ пласирају се селективне информације које више служе као средство притиска или дискредитације, него као допринос истини. Тако се гради привид борбе за јавни интерес, док се у стварности одржавају постојећи односи моћи.

Посебно осјетљиво питање представљају неразријешени напади на новинаре, укључујући и најпознатије случајеве који годинама остају без коначног епилога.

Упркос постојању институционалних механизама и комисија, резултати су ограничени, а повјерење јавности све мање. Парадоксално, у тим процесима учествују и представници медија који истовремено наступају као коментатори и аналитичари, што отвара питање сукоба улога и могућег утицаја на ток истрага — било директно или кроз креирање јавног притиска.

Још један феномен који заслужује пажњу јесте готово монополски положај уског круга новинарских имена која се редовно појављују као гости у емисијама о кључним друштвеним темама.

Та имена, често повезана са одређеним редакцијама и идеолошким матрицама, постају неформални арбитри јавног мњења. Умјесто плурализма, добијамо симулацију разноликости, гдје се различити ставови своде на нијансе унутар истог оквира.

Оваква пракса није случајна. Она указује на постојање неформалних мрежа повјерења и утицаја, у којима се „проверени“ актери позивају да тумаче стварност на начин који је прихватљив одређеним центрима моћи. То не мора нужно значити директну контролу, али свакако говори о степену усклађености интереса који превазилази оквире класичног новинарства.

Додатно забрињава тенденција код појединих новинара да сопствену позицију представљају као стално угрожену. Безбједност новинара јесте озбиљно питање и не смије се релативизовати, али када се аргументи о угрожености заснивају на нејасним, недоказивим или чак бизарним тврдњама, онда се губи кредибилитет. У неким случајевима, та реторика прелази у сферу сензационализма, гдје се лична промоција маскира као борба за слободу медија.

Таква инфлација „угрожености“ има двоструки ефекат: с једне стране, замара јавност и ствара скепсу према стварним пријетњама, а с друге стране, релативизује озбиљне случајеве у којима су новинари заиста били мета насиља. Када се све проглашава опасношћу, онда ништа више није довољно озбиљно да изазове истинску реакцију.

Уколико се вратимо на почетну тезу — да је дио медијске сцене у симбиози са безбједносним структурама — онда се намеће логично питање: шта се дешава када та симбиоза престане? Да ли ће медији изгубити ослонац и утицај, или ће коначно добити прилику да се реформишу и изграде на темељима истинске независности?

Могући одговори нису једноставни. Историја показује да медији често не нестају са промјеном политичких или институционалних околности, већ се прилагођавају новим центрима моћи. Међутим, уколико је зависност била дубока и структурна, тај процес прилагођавања може бити болан и неизвјестан.

Зато је суштинско питање не само шта ће се десити са институцијама, већ и шта ће се десити са новинарима као појединцима. Да ли ће бити спремни да напусте улогу посредника и постану истински истраживачи? Да ли ће одбити да буду дио затворених кругова и отворити простор за нове гласове? Или ће, као и много пута до сада, једноставно пронаћи нове „невидљиве руке“ које ће обликовати њихов рад?

Одговор на ова питања одредиће будућност не само медија, већ и демократског капацитета црногорског друштва. Јер без слободних и независних медија, свака прича о демократији остаје недовршена.

На крају, остаје једна једноставна, али суштинска дилема: да ли је новинарство у Црној Гори спремно да преживи без сенки које су га до сада пратиле — или ће, заједно са њима, нестати и његов садашњи облик? Одговор неће доћи из студија, већ из спремности да се прекине са удобним и уђе у неизвјесно, али неопходно — простор истинске слободе.

Дечја редакција није нека ставка у буџету коју можете просто обрисати гумицом . Она је корен на којем су генерације добијале своја крила. Као неко ко је у овој кући провео 30 година, подсећамо Вас да институције културе надживљују директорске мандате.
Историја не памти оне који су штедели на деци, већ оне који су их стварали.

И да додамо, Душко Радовић је основао редакцију дечјег програма, у њој стварао Тимоти Бајфорд, а Донка Шпичек дуго водила.

Upravi odbor RTS-a usvojio je odluku da se ukida redakcija dečjeg programa, samim tim Jelena Popadić Sumić, autorka ispolitizovane emisije Važne stvari, više nije urednica Dečijeg programa. Nema na čemu i drugi put!

— dr Predrag Azdejković (@azdejkovic1) April 22, 2026

„Управи одбор РТС-а усвојио је одлуку да се укида редакција дечјег програма, самим тим Јелена Попадић Сумић, ауторка исполитизоване емисије Важне ствари, више није уредница Дечијег програма. Нема на чему и други пут!“, навео је он.

У даљој преписци додао је да је редакција дечијег програма прешла у културно-образовни.

Међутим, председник УО Бранислав Кланшчек рекао је да нису тачне тврдње које су објављене на Инстаграм профилу „Наш протест“ да „Редакција дечјег програма на РТС-у као таква више не постоји“, али се није оградио од тврдњи које је изнео Аздејковић.

„Као председник Управног одбора Радио-телевизије Србије, дуго сам размишљао да ли уопште треба реаговати на наводе објављене на Инстаграм профилу ‘Наш протест’. Не због тога што је тема безначајна, већ управо супротно, зато што је реч о још једном у низу покушаја да се јавност доведе у заблуду пласирањем нетачних и тенденциозно интерпретираних информација. Тврдња да је Управни одбор усвојио предлог директорке Мање Грчић ‘да Редакција дечјег програма као таква више не постоји’ није само нетачна, она је свесно обмањујућа“, истакао је Кланшчек у саопштењу.

Додао је да је Управни одбор на седници у петак, 17. априла, усвојио измене и допуне Правилника о унутрашњој организацији РТС-а, којима је поново успостављен Културно-образовни програм, као организациона целина која је већ постојала у ранијем периоду, те да у оквиру тог програма функционише и Редакција школског и дечјег програма.

„Дакле, уместо ‘укидања’, како се тенденциозно тврди, реч је о враћању и јачању програмске структуре која омогућава квалитетније и систематичније бављење садржајима за децу и младе. Свако ко жели да разуме – разумеће. Свако ко не жели – наставиће да шири неистине. Посебно је важно нагласити да су на ове измене сагласност дали сви репрезентативни синдикати ЈМУ РТС. Та чињеница додатно обесмишљава покушаје да се одлуке представе као једностране или донете мимо запослених“, навео је Кланшчек.

Нагласио је да проблем није критика, већ да проблем настаје када се критика свесно заснива на нетачним информацијама, уз јасну намеру да се свака промена унапред дисквалификује.

„Такав приступ не доприноси ни професионалном дијалогу, ни унапређењу рада РТС-а, већ искључиво продубљује неповерење и ствара атмосферу сталног конфликта. Управни одбор неће доносити одлуке водећи се гласноћом појединих профила на друштвеним мрежама, већ искључиво интересом јавног сервиса и грађана Србије. Управо зато остајемо посвећени одговорном управљању, транспарентности и унапређењу програма. Истина није ствар интерпретације. Она је ствар чињеница. А чињенице су, у овом случају, недвосмислене“, закључио је.

Подсетимо, претходно су радници РТС-а саопштили да Јелена Попадић Сумић, ауторка емисије „Важне ствари“ на РТС-у, више није уредница Дечијег програма РТС-а.

Радници РТС-а окупљени у борби за објективно извештавање огласили су се преко Инстаграм налога „Наш протест“, где су објавили да је „управни одбор РТС-а усвојио предлог директорке Мање Грчић, та да редакција дечјег програма као такви више не постоји, чиме јој је угашена аутономија“.

„Као последица или као узрок Јелена Попадић више није одговорна уредница редакције. Нису јој заборавили ‘Важне ствари’“, наводи се у објави.

Тврдња да је Управни одбор усвојио предлог директорке Мање Грчић "да Редакција дечјег програма као таква више не постоји“ није само нетачна, она је свесно обмањујућа.

И, нажалост, није реч о изолованом случају, већ о устаљеном обрасцу деловања групе окупљене око Инстаграм профила „Наш протест“, која се представља као глас запослених у РТС-у, иако за такву тврдњу не пружа никакав веродостојан доказ – напротив, у више наврата је већ била ухваћена у изношењу неистина, те у пракси сваку одлуку унапред оспорава, без обзира на њен садржај и стварне последице.

Чињенице су, међутим, јасне и лако проверљиве. Управни одбор је на седници у петак, 17. 4. 2026. године, усвојио измене и допуне Правилника о унутрашњој организацији РТС-а, којима је поново успостављен Културно-образовни програм, као организациона целина која је већ постојала у ранијем периоду. У оквиру тог програма функционише и Редакција школског и дечјег програма.

Дакле, уместо „укидања“, како се тенденциозно тврди, реч је о враћању и јачању програмске структуре која омогућава квалитетније и систематичније бављење садржајима за децу и младе. Свако ко жели да разуме – разумеће. Свако ко не жели – наставиће да шири неистине.

Посебно је важно нагласити да су на ове измене сагласност дали сви репрезентативни синдикати ЈМУ РТС. Та чињеница додатно обесмишљава покушаје да се одлуке представе као једностране или донете мимо запослених.

Није проблем у постојању критике. Напротив, она је неопходна. Проблем настаје када се критика свесно заснива на нетачним информацијама, уз јасну намеру да се свака промена унапред дисквалификује. Такав приступ не доприноси ни професионалном дијалогу, ни унапређењу рада РТС-а, већ искључиво продубљује неповерење и ствара атмосферу сталног конфликта.

Управни одбор неће доносити одлуке водећи се гласноћом појединих профила на друштвеним мрежама, већ искључиво интересом јавног сервиса и грађана Србије. Управо зато остајемо посвећени одговорном управљању, транспарентности и унапређењу програма.

Истина није ствар интерпретације. Она је ствар чињеница. А чињенице су, у овом случају, недвосмислене.

Цензоловка је недавно писала о све масовнијој и разноврснијој употреби вештачке интелигенције (ВИ) у новинарству. Оно што је за вашег извештача био главни утисак са последњег лондонског Фестивала вештачке интелигенције у новинарству јесте то да ВИ више није само привилегија великих играча на Западу.

ВИ алатке сада користе и мале редакције у Африци, Латинској Америци или јужној Азији. Што је још занимљивије, често су те мале редакције у стању да саме направе алатке које им требају; не морају да их купују од великих.

Овај преглед занимљивих примера употребе вештачке интелигенције почећемо причом из Туниса, где уредник независног сајта Наwаат каже да су новинари под све већим притиском власти.

Свесни могућности да сваког дана могу да буду забрањени, новинари ове редакције употребили су ВИ алатку за сређивање своје архиве. Читаоци сајта сада могу да добију сумиране раније објављене извештаје о било којој теми и не морају да „копају“ по архиви текст по текст. Овако представљена архива доступна је на француском, енглеском и арапском језику.

El Toque је сајт о вестима са Кубе који воде Кубанци у Америци. Они користе ВИ да прате објаве на друштвеним мрежама како би утврдили истинску курсну листу на црном тржишту, која се у земљама попут Кубе пуно разликује од оне званичне. Сада планирају да исту алатку употребе за праћење цена хране на пијацама и у пиљарама.

ВИ који препознаје лажни видео и тон

Провера информација или видео снимака које круже друштвеним мрежама захтева све више времена и труда и то је онај аспект новинарског посла који је свакако последњих година у порасту.

Али новинарима није увек лако да што пре дођу до прича које вреди проверити. Зато је шпанска фект-чекинг организација Неwтрал направила сопствену ВИ алатку која њиховим новинарима сугерише које приче вреди проверити.

Инжењерка Неwтрала за софтвер Марта Мартинез Мора каже да им је најтеже да прате објаве на друштвеној мрежи Телеграм, која не дозвољава претраживање по кључним речима. Сада њихова нова алатка FactFlow претражује канале на овој мрежи и упозорава фект-чекере на потенцијално сумњиве приче. FactFlow редовно прати око 7.000 канала на Телеграму и анализира милионе порука. Мартинез Мора каже да је ВИ програм обучен да препознаје сумњиве објаве и потенцијално лажне вести. Програм уради за пар минута оно за шта члановима њеног тима некада требају сати.

Провера „вести“ које круже друштвеним мрежама иначе је једна од области где се ВИ најчешће користи. Уредница дигиталне верификације у Ројтерсу Стефани Барнет каже да се нове алатке појављују свакодневно и да њој сада све више времена одлази на тестирање истих.

„Мој инбоx је препун мејлова о чаробним штапићима и са бомбастичним тврдњама типа ово је она права алатка коју сте чекали.“ Она каже да редакције попут њене покушавају да саставе колекцију малих алатки које ће у збиру покрити све њихове потребе, међу којима издваја препознавање лажног видеа и тона.

Баш о лажном видео се доста говорило на Фестивалу у Лондону где је више учесника рекло да су одушевљени француском платформом InVid коју је направила агенција Франс прес у сарадњи са неколико европских медијских кућа.

ИнВид је одушевио кориснике јер им на једном месту нуди пакет алатки за препознавање и анализу лажних садржаја уз алатке за њихову даљу обраду – практично све што је фект-чекерима потребно током процеса провере лажних вести. Додатни разлог зашто су многи учесници издвојили InVid је то што су у процесу њеног развоја програмери интензивно консултовали новинаре, што код мањих играча често није случај.

Провера гласања у скупштини

Осим у фект-чекингу, вештачка интелигенција очекивано игра све већу улогу и у истраживачком новинарству, које често захтева анализу огромних количина података. Међу импресивнијим примерима употребе вештачке интелигенције у обради и презентацији података био је онај непрофитне калифорнијске организације CalMatters.

Они корисницима нуде сајт Digital Democracy на којем је могуће претраживати 200 врста података из база калифорнијске владе. Ту су, рецимо, подаци о томе како је гласао сваки појединачни представник у скупштини; да ли је евентуално гласао супротно интересима својих највећих донатора. Систем такође нуди корисницима да виде сваки говор својих изабраних представника, сваки предлог закона који су они поднели и како су гласали.

Новинари CalMattersа су захваљујући овој платформи написали чланак о томе како поједини посланици редовно избегавају гласање да би касније избегли евентуална непријатна питања о томе зашто су гласали овако а не онако. За тај чланак, новинари су добили награду Еми, а редакција је накнадно уочила да посланици гласају чешће него пре.

Digital Democracy приступа само базама података које су иначе отворене за јавност. Али, као што знамо, претраживање тих база је спор, напоран и досадан посао и за новинаре и активисте, а камоли за грађане. ВИ алатка све то обављају много брже, а новинарима нуди много више од сирових података – они резултате добијају у форми новинског чланка који после само дорађују и обогаћују изјавама актера и тумачењима контекста.

Ипак, ВИ не може све, јер постоје подаци који машинама нису лаки за читање. Тада CalMatters позива у помоћ студенте са оближњег факултета којима наручи пице и плати скроман хонорар да ручно копају по базама података.

Све ово овде набројано наравно звучи импресивно. Међутим, све то има и своје велико „али“: редакције морају бити унапред свесне да ефикасност ВИ алатки није статична. Ово је технологија која се развија огромном брзином и сваки пут када рецимо Гугл или OpenAI уведе нове функционалности, редакције морају да освежавају своје алатке, а то су често нови трошкови. У овој игри, редакције су увек један или два корака у заостатку.

* Аутор је новинар и професор новинарства на Универзитету Напиер у Единбургу

Крајем прошле године за чланство у Савету изабрано је осам од девет чланова. Половина њих је убрзо поднела оставке, услед нерегуларности током процеса избора деветог преосталог члана.

Савету – који не ради од новембра 2024 – од новембра 2025. недостају бар још два члана да би се конституисао. Ипак, четири изабрана члана – Милош Гарић, Милан Петковић, Стевица Смедеревац и Снежана Миљковић – за ове функције редовно примају накнаде у висини две просечне плате.

На њихове рачуне месечно легне између 220 и 250 хиљада динара, потврђују из Регулатора за Цензоловку.

Четири кандидата који су у децембру поднели оставке одбили су да приме накнаду за први месец мандата, јер је то, кажу, бесмислено.

Смедеревац: Немамо обавезе, али не својом вољом

Стевица Смедеревац каже за Цензоловку да као изабрани чланови Савета РЕМ-а накнаду примају по основу закона, и да то што Савет није конституисан није утицало на њихове обавезе према закону.

Овај избор је, наводи, имао своје последице: чланови су постали јавни функционери и морали су да регулишу и угасе своје раније радне односе како би спречили сукоб интереса.

На питање Цензоловке да ли су изабрани чланови Савета РЕМ-а, током скоро пола године колико им траје мандат, имали обавезе у РЕМ-у у вези са својим новим функцијама, Смедеревац одговара одрично.

„Немамо. Не нашом вољом. Да би Савет функционисао, мора бити конституисан. За то је потребно да се изаберу минимум још два члана, како би Савет могао да доноси одлуке и разматра силне извештаје који су се накупили.”

Смедеревац наводи и да је „од првог дана вољан да ради” и да му је жао што не може да „у пуном капацитету преточи своја размишљања и ставове у део неких одлука” Савета. Он каже да му је жао што је четворо изабраних чланова Савета поднело оставке и мисли да је јако лоше што Савет РЕМ-а није конституисан:

„Не видим логику тог чина јер мислим да би на седницама Савета могло свашта да се каже и да свако изнесе своје мишљење. Не видим да је овако боље.”

Смедеревац више није помоћник директорке РЕМ-а, Гарић угасио фирму

Током процеса избора, део стручне јавности је критиковао кандидатуру Смедеревца за чланство у Савету РЕМ-а, сумњајући на његову независност јер је дуже од деценије водио службу за надзор и анализу програма у овом телу. 

Због његовог радног места помоћника директорке РЕМ-а за надзор и анализу, Смедеревац каже да је водио поступак пред Агенцијом за спречавање корупције и да је, у складу са донетим мишљењем, ставио у мировање овај радни однос.

„Сад сам само члан Савета. Не остварујем никаква права из радног односа које сам раније имао као помоћник директорке. За два месеца и формално идем у пензију. Бићу члан Савета док ми не истекне мандат или док се у Скупштини не донесе друга одлука.” 

Због сукоба интереса, закон прописује да члан Савета не може да буде особа повезана са правним лицима која се баве производњом, дистрибуцијом или емитовањем радио и телевизијског програма.

Славко Ћурувија фондација је, током процеса избора, указивала и на то да је Милош Гарић предузетник у овој области. Удружење новинара Србије тражило је од Одбора за културу и информисање да због тога одбаци његову кандидатуру.

Према подацима из АПР-а, Гарић је угасио фирму Гарнетс два дана након што је изабран за члана Савета.

Апсурдно

Ивана Стевановић, извршна директорка Славко Ћурувија фондације, сматра да је кључни проблем то што питање формирања новог Савета РЕМ-а траје већ скоро две године.

То је, додаје, довело до „потпуно апсурдних ситуација, као што је та да изабрани чланови Савета примају накнаду, иако нити раде, нити су у прилици да раде свој посао”.

„Мислим да би сваки частан и поштен члан Савета, који има интегритет и мисли о јавном добру и о својој улози у остваривању тог јавног добра, заправо, одавно и сам поднео оставку у таквој ситуацији”, наводи Стевановић.

Оставке на функције чланова Савета су, месец дана након избора, поднели Родољуб Шабић, Милева Малешић, Ира Проданов Крајишник и Дубравка Валић Недељковић.

То се десило након проблема са избором деветог, преосталог члана Савета. У заједничком писму поводом оставки, ови чланови су навели да Одбор за културу и информисање није „искористио могућност да исправи очигледне неправилности и обезбеди минимум законитости”.

Њих четворо је и одбило да прими накнаде за своје мандате, потврђују за Цензоловку из РЕМ-а.

Милева Малешић се присећа да су им из Регулатора, крајем новембра ‘25, тражили бројеве рачуна и податке за уплату.

„Тада још увек нисмо поднели оставке, али смо их најавили. Искрено сам се запитала какве накнаде. За шта? За нерад? Још увек нисмо ни конституисани, нисмо одржали један радни сат у том телу… Нико од нас четворо није доставио тражене податке, јер је то бесмислено.”

Малешић наводи да не зна да ли они који су остали чланови Савета данас нешто раде:

„У јавности се не виде резултати тог рада, који не може ни да има легитимитет, јер Савет РЕМ-а није конституисан. Та накнада није за потцењивање. Ако је примају, а не раде ништа – то заиста није у реду”, сматра саговорница Цензоловке.

Родољуб Шабић није желео да коментарише то што чланови Савета РЕМ-а примају накнаду, али напомиње да је проблем то што годину и по дана, од последњег рока, Србија још увек нема функционалан РЕМ.

Иако тамо постоје службе које раде део посла, „РЕМ је практично непостојећи без конституисаног Савета”, истиче Шабић.

РЕМ епопеја: Годину и по без Савета

Савет РЕМ-а не постоји од новембра 2024. Први покушај избора у децембру 2024. се претворио у фарсу и бескрупулозно кршење закона. На крају је део кандидата напустио процес због низа кршења закона, дискриминације и нетранспарентности.

Други покушај је отпочет пошто су студенти блокирали зграде РТС-а са захтевом да се распише нови позив. 

Због нових нерегуларности, 16 кандидата и 78 предлагача иступило је из новог процеса. Повратак су условили поштовањем закона. Под притиском међународне заједнице, прошлог лета је процес избора оживљен.

На крају је Скупштина изабрала осам чланова Савета, али није изгласала деветог – међу кандидатима албанског и бошњачког савета националних мањина. Због тога је поновљен процес избора у овој категорији, али није одмакао даље од Одбора за културу и информисање.

Новоизабрани чланови Родољуб Шабић, Милева Малешић, Ира Проданов Крајишник и Дубравка Валић Недељковић условили су останак тиме да Скупштина у категорији националних мањина гласа између првобитно утврђених кандидата – албанског и бошњачког. 

Како то није учињено, њих четворо је поднело оставке. Покушај Одбора да попуни ова места је прекинут. Од тада се ништа дешава.

У име породица страдалих обратио се Мирослав Медић, брат убијеног Синише Медића, и поручио да је смрт 16 људи на њиховом радном месту страшан злочин НАТО пакта.

"И то одлучивши да по први пут у историји ратовања бомбардује једну медијску кућу. Без икаквог јавног упозорења, ракетирали су зграду РТС-а смештену у густо насељеном делу града, не водећи ни у једном тренутку рачуна о могућем броју цивилних жртава. Добро су знали да је у овој згради тих ноћи увек било између 150 и 160 људи који су само радили свој свакодневни посао. То су били обични људи, који су имали породице и планове у животу", рекао је Медић.

Навео је да запослени никога нису угрожавали, никоме претили, нити су носили оружје.

"Само су обављали своје послове марљиво, одговорно и професионално, нервозно ишчекујући јутро да се врате својим мајкама, очевима, супругама, браћи и сестрама – својој деци. Од њих 16, десеторо није било удато и ожењено. Нису имали прилику да оснују своје породице, да добију потомство и да живе нормалан живот. Неко је одлучио да им све то одузме", изјавио је Медић.

Подсетио је и да колеге које су преживеле бомбардовање имају велике здравствене проблеме, као последицу свега што их је задесило у згради тог јутра.

"Нажалост, више њих је и преминуло убрзо после бомбардовања, а узрок смрти је био последица овог злочина. НАТО моћници су тада желели да покажу сву своју бахатост – хладнокрвно убијајући цивиле, нашу децу, и уништавајући привредне и цивилне објекте широм земље у тих 78 дана рата који су водили на без одобрења Савета безбедности Уједињених нација", нагласио је Медић.

Истакао је да су исто тако одлучили да бомбардују и зграду РТС-а.

"И то правдајући тиме што су говорили да РТС емитује лажне вести и шири пропаганду Милошевићевог режима и има командну улогу у операцијама војске Југославије. То, наравно, није било тачно. У згради РТС-а у то време није било ниједно војно лице, нити војна опрема која би се користила за слање команди. У згради РТС-а су били само цивили, техничко особље и новинари, што могу да потврде и страни дописници који су слали свакога дана своје извештаје из ове зграде", рекао је Медић. 

Истако је да је РТС тада "само емитовао извештаје о злочинима које су чинили албански терористи на Косову и Метохији и НАТО злочинци широм наше земље".

"Та истина је оно што их је болело и због чега су добијали критике и у својим земљама. Зато су желели да ућуткају РТС, да се у свету чује само њихова верзија догађаја на терену. Бомбардовањем зграде РТС-а прекинули су наш програм само на неколико сати. Због тога, разарање ове медијске куће и убиство недужних цивила није имало никаквог смисла, ефекта, а ни оправдања", указао је Медић.

Закључио је да нанесена огромна туга и бол за шеснаест породица које су том приликом изгубиле најмилије.

"Питамо се и данас – зашто", напоменуо је Медић.

Објаснио је да се Суд за људска права у Стразбуру огласио ненадлежним у овом случају и поновио да је и даље у питању злочин без казне.

"Ми, породице погинулих наше најмилије не можемо да вратимо, али у њихово име морамо да питамо зашто овај злочин нико није признао? Зашто за њега нико није одговарао? Ми не тражимо освету, већ – зарад мира душа наших убијених – тражимо истину", рекао је Медић.

У име породица замолио је надлежне да се урушена зграда заштити од пропадања и претвори у меморијални центар.

"Хајде да урадимо нешто за страдале у РТС-у и за све жртве рата 1999. године. Овде би требало да буде јединствени меморијални центар за све жртве бомбардовања. То је жеља свих нас", закључио је Медић.

На помену "Сећање на недужне" минутом ћутања одата је пошта убијенима и положени су венци на споменик "Зашто".

За овај злочин одговарао је само тадашњи директор РТС-а Драгољуб Милановић, јер није поштовао наређења Савезне владе и изместио раднике и технику на безбедну локацију. За НАТО – РТС је био легитиман циљ.

Случај је испитивала специјална комисија Хашког суда, али Тужилаштву није предложила покретање кривичног поступка.

У знак сећања на страдале раднике РТС-а, као и сваке године, организује се спортски турнир "Играјмо за 16" у више спортова.

Селаковић је јуче у Скупштини Србије изнео низ увреда на рачун Грухоњића.

Независно друштво новинара Војводине (НДНВ) најоштрије је осудило његову “серију скандалозних, опасних и недопустивих изјава”.

“Инсинуација министра Селаковића да је ‘Грухоњић створен да му се деси нешто лоше’, на коју се потом надовезао низом бруталних и неоснованих оптужби је свесно угрожавање безбедности и позив на линч Динка Грухоњића”, навео је НДНВ у саопштењу.

Додали су да “бесрамним и неоснованим” оптужбама Селаковић наставља “систематску кампању дискредитације и дехуманизације” којој је Грухоњић изложен већ годинама од највиших представника републичке власти.

“Када високи државни функционер у континуитету означава новинара као легитимну мету, он активно доприноси стварању атмосфере у којој су претње и напади не само могући, већ и охрабрени. Када то ради министар у Влади Србије, то није став незадовољног појединца, већ порука режима Александра Вучића”, пише у саопштењу.

НДНВ је упозорио да је управо такав образац – јавно блаћење, фабриковање оптужби и цртање мете – претходио бројним нападима на новинаре у Србији.

„Због безбедносних разлога зграда је у потпуности евакуисана, док је рад у објекту био привремено обустављен“, пише на сајту тог медија.

Уредништво је тај инцидент окарактерисало као покушаја застрашивања медија и новинара.

„Као последица или као узрок Јелена Попадић више није одговорна уредница редакције. Нису јој заборавили ‘Важне ствари'“, наводи се у објави, пише Нова.рс.

Подсећамо, против Јелене Попадић је крајем септембра прошле године покренут дисциплински поступак.

Против тадашње уреднице Дечијег програма РТС-а и ауторке емисије „Важне ствари“ Јелене Попадић Сумић тада се водила негативна кампања у провладиним медијима зато што је у једној епизоди малолетни дечак хвалио студентске блокаде.

Сумић је тада изјавила да је та епизода, која је у јавности означена као спорна, урађена по свим професионалним стандардима серијала и по правилима и протоколима лиценце пројекта, баш као и све остале епизоде.

Истакла је да би “свако уредничко интервенисање и манипулисање изјавама деце сматрала својим професионално недопустивим политичким чином или аутоцензуром, на коју, као људско биће и професионалац, не пристаје“.