Povećaj veličinu slova
Vrati na prvobitnu veličinu slova
Smanji veličinu slova
štampaj
štampaj
Pošalji prijatelju
Новинарско ћоше
18. 10. 2011.
Распад система
Мислио сам да се овако нешто неће догодити баш мени. Барем не сада, у 39. години. Зато ми је нестварно деловала брза вожња колицима у Ургентном центру. Онако у полунесвести и зноју, док је срце лупало као лудо, кроз главу ми је прошла помисао колико сам пута прошао овим ходником, када сам доводио рођаке и пријатеље.
У ствари, тог дана кренуо сам на посао, али до редакције нисам стигао. Мислио сам да је срце, остајем без даха, да ли ћу уопште преживети. Чудан осећај за човека који никада није био болестан, гродосија од 100 килограма оборена је с ногу. Утврђено је да није проблем са срцем, већ са истрошеном штитастом жлездом. Уписан сам као још једна жртва болести од које све чешће оболевају људи у мојим годинама. Од умора, стреса или неког у ходу залеченог вируса. Звучи тако познато! Дијагноза је, народски речено, распад система!
Како сам уопште дошао у ову ситуацију, запитао сам се док сам лежао прикачен на апарате.
- Акумулирали сте огромну негативну енергију, ви сте годинама под стресом. Колико траје овај ваш убитачни темпо, када сте последњи пут били на одмору? - питала ме је докторка Весна Стојанов из Центра за хипертензију.
Одакле да почнем, да ли од 1991, када су ме послали право на фронт, или још једног ратовања 1999? Па да, сетих се, ја непрекидно радим од 1995. Студирао сам деведесетих и био приморан да радим још неколико послова. У последњих неколико година остао сам без неколико драгих особа. Не зна се који је ударац био тежи. Хтео сам да све постигнем, да у исто време будем максимално привржен послу, породици, пријатељима...
- У вашој глави је депонија свега лошег што сте доживели. Мислили сте на све само не на себе - саопштила ми је докторка Стојанов и моментално ме послала на боловање.
Ова прича само је једна од многих у Србији, нарочито моје генерације. После двадесет проћерданих година загазили смо прилично истрошени у четрдесете. Баш када мислите да је то време да постигнете све што пожелите. Свако има неки бол, муку, проблем који носи у себи, депонију која се полако пуни. Ова прича је вапај човека који се месецима опоравља, тј. ресетује. Свакодневни проблеми и нервирање тако смешно и безначајно излгедају када почнете да обијате лекарске прагове.
Зато, повуците ручну када год то можете. И то што чешће! Наравно, ако од гужве и јурњаве у којој сте вероватно ових дана, али и година, уопште стигнете да прочитате овај коментар.
Рајко Недић
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.