Новинарско ћоше

15. 04. 2019.

Аутор: Ненад Радичевић Извор: УНС

Ненад Радичевић: Како су ме немачке колеге прогласиле Милошевићевим и Вучићевим пропагандистом

Дуго сам се опирао духу времена и одбијао да отворим налог на Твитеру, који има безмало свако новинарско перо широм света. Међутим, ни у најлуђем сну нисам претпостављао да би то што сам у једном твиту похвалио један новинарски текст могло за последицу да има то да у једном од водећих немачких листова на националном нивоу – “Франкфуртер алгемајне цајтунгу” – будем практично проглашен за Вучићевог и Милошевићевог пропагандисту.

Окидач за читаву причу настао је два дана уочи 20. годишњице од почетка НАТО агресије на СР Југославију када сам на Твитеру похвалио „новинарско-рударски посао“ колеге из Дојче велеа Немање Рујевића, који је недеље провео у архивама тражећи и анализирајући све текстове о овој теми објављене у немачкој штампи од почетка 1999. године до првих бомби.

Његов текст под називом „Како су се штампале бомбе“ значајан је јер на једном месту сажима како су немачки медији извештавали три месеца уочи почетка бомбардовања и ко су били политичари, који су фактички припремили немачко јавно мнење за учешће Бундесвера у војној интервенцији без одобрења Савета безбедности Уједињених нација. А на важност да се не изгуби подршка немачке јавности указивао је својевремено и тадашњи портпарол НАТО-а Џејми Шеј.

Из Рујевићеве анализе се може сагледати много тога. Од тога како је средином јануара немачка власт била против војне интервенције јер „не жели да буде ваздушна подршка екстремистима и терористима ОВК“, преко тога да како је шеф немачке дипломатије Јошка Фишер изјавом „никад више Аушвиц“ успео да образложи зашто се он и његова пацифистичка странка Зелених залаже за рат, до тога како су у немачки медији представљали албанске вође са Косова и како су немачки коментатори оцењивали да „бомбардовање креће само ако искључиво Срби буду криви за пропаст преговора“.

Када сам овај текст поделио на Твитеру уз коментар да показује како се медијски „препарира патка“ у Немачкој, али и свакој другој земљи, одговорио ми је немачки колега Штефан Израел, дописник из Брисела швајцарског дневника „Тагес анцајгер“, који је деведесетих био дописник „Франкфуртер рундшауа“ за југоисточну Европу.

„Ми нисмо бомбардовање ’ратоборно’ пратили, већ од почетка деведесетих са лица места посматрали какву је несрећу пре свега Милошевићев режим донео региону. Штета да Ви са РТС-а нисте преиспитали Вашу улогу као пропагандиста“, ошину ме искуснији немачки колега.

У први мах помислих да је очигледно погођен тиме што Рујевић у својој анализи као пример за своју оцену да „су тадашњи дописници немачке штампе добро познавали Југославију” али да „суштину нису схватили“ даје управо Израелов текст из Београда у којем овај наводи: „Сада се још само игра покер око цене: да ли председник (Милошевић) хоће имунитет у погледу могућег гоњења од стране Трибунала УН у Хагу? Или хоће приступ кредитима Међународног монетарног фонда како би спасао земљу од банкрота и одржао себе на власти?“

Или он можда сматра да није у реду то што Рујевић истиче како су немачки дописници по питању масакра у Рачку као једини извор узимали искључиво Вилијама Вокера, шефа посматрачке мисије ОЕБС-а, чиме аутор заправо имплицира да су оманули у новинарском задатку да све проверавају из више извора и да преиспитају намере и интересе сваког извора.

Али, схватих да овде није реч о критици текста, већ да сам аутоматски сврстан у категорију „пропагандиста у току Милошевићеве власти“ само зато што сада радим за РТС и усуђујем се да похвалим овај текст. На моју констатацију да изводи погрешне закључке о мени јер сам 1999. био тек студент а да за РТС радим од 2016, немачки колега се правдао да се његов твит не односи на мене лично, већ на РТС као институцију. Ипак, остао је опор укус у устима да је заправо било речи о нечем супротном. И када сам 23. марта отворио странице угледног „Франкфуртер алгемајне цајтунга“ (ФАЗ) схватио сам да опор укус у устима није био без основа.

Дописник ФАЗ за југоисточну Европу Михаел Мартенс написао је коментар у којем критикује поменуту анализу Дојче велеа, нарочито то што је аутор немачке новинаре оценио као „ратоборне“ зато што су 1999, како истиче Мартенс, „сматрали да се српски диктатор Слободан Милошевића може само силом победити те да, после ратова у Босни и Хрватској, масакра у Сребреници као и осталих злочина, никакви даљи преговори неће помоћи“.

„Дописник из Немачке српског државног сервиса РТС одмах је похвалио ’сјајан новинарски рад’ Дојче велеа. Наравно то и не чуди када се зна да је РТС у потпуности на линији српског председника Александра Вучића, који је 1999. био Милошевићев министар информисања“, закључује свој текст Мартенс.

И тако због једног позитивног твита постадох ја, али и многе друге моје колеге, Вучићеви и Милошевићеви пропагандисти само зато што раде за РТС. То што пишем коментаре за „Ал Џазиру Балкан“, немачке колеге није навело да ме оцене за пропагандисту емира од Катара. Није ми узет за зло ни рад за Балканску истраживачку мрежу и Политику, нити стипендије немачких и аустријских фондација.

Када бих био злонамеран и следио ову Мартенсову логику извођења закључака, могао бих да устврдим да је и он на линији Милошевићевог министра информисања, јер ФАЗ снажно подржава политику Хришћанско-демократске уније Ангеле Меркел, а канцеларка и даље снажно подржава Вучића. Али, такво извођење закључака не би било тачно, а и сасвим је неважно не само за читаоце, већ и за саму новинарску браншу.

Када се манемо одбране новинарских сујета, увидећемо да је ово заправо у потпуности прича о проблемима данашњег новинарства – етикетирању, проблему да публика али и новинари олако једни друге стереотипно сагледавају и презентују, проблему да су новинари често у својој кули од слоноваче где свесно или несвесно бране интересе појединих група уместо да реалност анализирају из свих углова, али и проблему да новинари међу собом све мање причају о текстовима.

И у праву је Штефан Израел да је неопходно преиспитивање некадашњег рада, али ми се чини да би то требало да ураде и медији ван ових простора, укључујући и немачке. Ипак, чини се да ни у Немачкој није баш толико добродошла отворена анализа и дебата о раду новинара, па чак и када су сви сагласни да је учињено нешто противно правилима професије.

Узмимо за пример листу овогодишњих номинованих за немачки пандан Пулицерове награде, Наненову награду. Међу номинованим у категорији истраживање упадљиво недостаје новинар „Шпигла” Хуан Морено, који је пре неколико месеци истражио и разоткрио да је његов вишеструко награђивани колега Клас Релоцијус често измишљао ликове у репортажама а приче и цитате саговорника прилагођавао оним што су уредништво и јавност „желели“ да прочитају. Упркос томе што се еснаф одрекао Релоцијуса, изгледа да му Мореново ископавање прљавог веша у оквиру самог еснафа није довољно истраживачки и за награду.

Ни Рујевићева критика рада немачких дописника није наишла на одобравање у Немачкој. После Мартеносовог текста у ФАЗ-у промптно је реаговала Инес Пол, главна и одговорна уредница Дојче веле, извинивши се Мартенсу речима да аутор „није следио новинарске стандарде Дојче велеа“. На српском, али и на немачком издању сајта ове медијске куће, објављено је извињење и текст допуњен коментарима уредника шта сматрају спорним. Не само што сада текст садржи чак 17 коментара уредништва у којем се углавном реченице аутора квалификују као „недопуштене оцене“ и „недоказане тврдње“, већ се цела анализа представља као да је требало да представља обичан преглед штампе а не анализу. У складу са тиме, сада носи наслов „Извињење: Неновинарски преглед штампе“.

Изненађење оваквим поступком Дојче велеа није крио ни сам Мартенс, који је у Твитер преписци са Половом истакао да је уредништво према тексту строже него што је он био, указујући да је и он сматрао да је у питању коментар, а не преглед штампе.

„Критиковање немачких дописника, када је оправдано, у потпуности је прихватљиво“, истакао је Мартенс, додајући да аутор (Рујевић) то примењује на његовом раду и да то треба и да настави.

Одговори главне уреднице су утихнули на коментаре и питања осталих колега, који су се чудили зашто се Дојче веле извињава за непобитне чињенице које је аутор спорног текста изнео, попут тога да је бомбардовање Југославије био први рат у који су кренули Немци од Хитлера.

Међутим, управо оваква реакција Дојче велеа, чини ми се, можда најбоље указује колико је НАТО агресија на СР Југославију и две деценије касније својеврстан табу у немачком друштву. Поводом ове годишњице у Немачкој је организована једна научна конференција и тек по која дебата, док се политичка елита, медији и стручна јавност суштински нису упустили у преиспитивање исправности одлуке да се улази у војну интервенцију, без одобрења Савета безбедности УН. У земљи у којој се, због терета нацистичке прошлости, јавност противи већем финансијском издвајању за одбрану а камоли ратовању и то на европском тлу, о исправности одлуке да немачки авиони учествују у НАТО бомбардовању данас говоре једино представници крајње левице у парламенту.

Сви остали се догматски држе става да је исправност те одлуке неупитна. А зашто се Европљани, пре свих Немци, тако идеолошки понашају на Балкану, најбоље је објаснио угледни бугарски политиколог Иван Крастев у недавном разговору за „Ноје цирхер цајтунг“. Он истиче да то, пре свега, има везе са самопоимањем Европљана.

„Југословенски ратови су одредили идентитет Европљана више од било чега другог након пада (Берлинског) зида“, истакао је Крастев. „Милошевић и други националистички политичари са југословенског простора су опседнутошћу за етничком доминацијом и борбом за територије постали симбол ’Европе какву више не желимо’“.

Како истиче Крастев, рођење европског тријумфализма није настало крајем Хладног рата, већ ратом на Косову који сагледан као „нови тип рата“ и који је крштен врло идеолошки – хуманитарна интервенција.

„Победом над Србијом, деловало је да су национализам и промене граница заувек поражени. Европска унија је себе градила као шампиона мултиетничке демократије на Балкану. Те идеје се у неким државама ЕУ држе по сваку цену, чак и у случају Косова где је та идеја фикција. Није лако објаснити ту идеолошку тврдоглавост. Ако би се од ње одустало зарад реалније процене, то би било признање да је пројекат пропао“, истиче у тексту угледни дописник „Ноје цирхер цајтунга“ за Балкан, Андреас Ернст, након разговора са Крастевим.

Према свему судећи, и новинари деле исту „бољку“ па им се свака критика или преиспитивање њиховог рада из тих времена чини као оптужба да су професионално подбацили или били на погрешној страни. И онда у самоодбрани најлакше је другоме ставити етикету, јер стереотипи увек добро пролазе. Нарочито у данашње време када су на друштвеним мрежама, али и у медијима, сви искључиво за или против. Црни или бели. А педесет нијанси сиве постоје само у истоименом роману и филму.

Због тога не чуди када се један млади немачки колега српског порекла жали како није лако имати српско име у новинарству: „Ако приметим да Срби нису биле само невине жртве ратова деведесетих, ја сам издајник с чијом мајком треба да сексуално општи пас. Када извештавам о крајњој десници у Хрватској или исламизму у Босни, онда сам гори од Милошевића“.

И у тим стереотипима се сагледава ама баш све, без обзира на српско име. Чак и то што ове редове објављујем на порталу УНС-а, многима ће бити повод да мене сврстају на једну или другу страну. Ни информација да нисам члан ниједног новинарског удружења у Србији им вероватно нећу отежати тај „посао“, јер ће њихова убеђења надјачати аргументе.

Јер, људи обожавају стереотипе. Учиниће све што је у њиховој моћи да друге људе или појаве ставе у неку од малобројних „кутија“ у својој глави, а све на основу тога како изгледате, за кога радите, које име носите, где живите... Једноставно добар део људи не може или неће да процесује сву комплексност света око себе. И ја то разумем, осим када су у питању новинари. А нарочито новинари, који се у свом раду сусрећу са спољнополитичким темама па им је свакодневни новинарски задатак да разумеју баш ту комплексност света. У том послу они морају да пониште своја убеђења. Јер, како је рекао Ниче, убеђења су опаснији непријатељи истине од лажи.