Povećaj veličinu slova
Vrati na prvobitnu veličinu slova
Smanji veličinu slova
štampaj
štampaj
Pošalji prijatelju
Новинарско ћоше
21. 01. 2010.
На путу суноврата – случај „Политика“
Господин Милан Ножица, својим писмом, у коме сликовито описује „развојни пут“ „Дневника“ у последњих неколико година, заправо од продаје Дневника ВАЦ-у, подстакао ме је да вам се обратим и да вас обавестим да Дневник није јединствен случај у Србији.
Скоро идентичну судбину, ако не и гору доживљавала је и још увек преживљава “Политика”. А прави проблеми почели су мало раније него у “Дневнику”. Почели су 2002. године, у фебруару месецу, када је ВАЦ као спаситељ дошао у “Политику”.
Кућа “Политика” је тада имала три дневна листа, од којих је лист „Политика“ имала просечне тираже преко 100.000 продатих примерака. „Спортски журнал“ и „Политику Експрес“. Тринаест магазина. Продајну мрежу са преко хиљаду киоска. Транспортну службу. Одлично организовану штампарију, која је на већ дотрајалим машинама давала оптимално одличан квалитет штампе и одличан квалитет услуге.
И онда је почело – спровођење визије ВАЦ-а у Србији. Дошли су да нас науче како треба да радимо.
Почеле су реорганизације, осавремењавање, редизајнирање Политикиних издања, садржајно прилагођавање датом тренутку. Из Политикине штампарије су буквално истерана сва издања која нису Политикина, а онда су и Политикина издања за кратко време преполовљена. Новине су тако жестоко редизајниране, да више нису личиле на себе и тиражи су драстично падали.
А онда је Политикина Продајна мрежа, противзаконито поклоњена новом предузећу Футури плус која је у то време била власништво ВАЦ-а и Станка Суботића Цанета.
Футура плус која је формирана од продајних мрежа Политике, Борбе, Дуван промета, постала је монополиста у продаји штампе на територији Србије. Предузеће које је продавало штампу свих издавача у Србији, а ником ништа није плаћало.
Политика, а вероватно и друге новинске куће су дошле у ситуацију да новине штампају, а од продатих примерака, од Футуре не добијају ништа по шест или девет месеци, и полако али сигурно на свом салду бележе губитке. Изгубљен је приход од екстерних издања у штампарији. Изгубљен је приход од продајне мреже. Губици се мере десетинама милиона евра.
У Политици сви губе, осим ВАЦ-а, који у Политици књиговодствено књижи губитке, а профит на Политикиним производима остварује у Футури плус и дели га са Цанетом.
А у предузећу почиње невиђени – мобинг.
Ако не прихватите да добровољно одете из фирме, уз отпремнину од 300 евра по години стажа, одлазите сигурно уз законску отпремнину. Вашој одлуци претходе месеци психолошког терора. Позивања на разговоре, убеђивања, претњи, спровођења синдрома празног стола, да бисте схватили да сте вишак, непотребни, непожељни.
И тако из дана у дан, док вас не сломе. То траје од 2002. године . . . и данас. Резултат је поражавајући.
Предузеће се није опоравило од удараца које му ВАЦ задаје својим несувислим „експериментима“, (да прескочимо незнање у пословању и евентуалну злу намеру) јер је ВАЦ још увек у Политици, а запослени... Синдикати се у Политици нимало не разликују од свих других синдиката у Србији. Другим речима, неспособни су и незаинтересовани да заштите раднике. А радници су разједињени. Разједињени су новинари, графичари и сви остали. И најчешће су безразложно супротстављени једни другима.
А странци. Они су одлично обавештени. Они знају да радни спор не можете добити у Србији у периоду краћем од три године и то обилато користе. Спроводе одлуке какве њима одговарају, иако знају да нису у складу са законом.
Посебно поглавље за проучавање и анализу представљају акционари, власници Политике, Борбе, Новости, Дневника итд, и њихов однос према свом власништву.
Поштовани господине Ножица, честитам вам на храбрости да макар на сајту УНС-а изнесете проблем Дневника и све нас упознате са проблемима. Из Политике се још нико није одважио на такав корак. А можда је баш ваш текст иницијатива да се ствари преокрену. Да се упознамо и са неправилностима и злоупотребама у другим медијским кућама. Да формирамо одбор за отпор. Ја сам вам ово писмо послао иако нисам новинар, већ графичар. Али свако гушење медија и злоупотребе у њима без посла оставља новинаре и графичаре.
У истом смо лонцу.
Љубиша Бабић
председник Удружења
графичких радника Београда
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.