Новинарско ћоше
14. 12. 2009.
Рехабилитован након шест деценија
Иследник који ме је саслушавао, оженио се мојом супругом, говорећи јој како ће ми за 15 година и кости иструнути и затвору, а штета је да таква лепота, ни крива ни дужна, страда због "моје луде главе".
Измучено лице, штаке уз помоћ којих хода је прво што приметите код Љубисава Крунића. Ипак, довољно је на делић секунде да се загледате у његове очи и схватите да испред себе имате човека којег живот није штедео.
- И после шест деценија, стално ми се враћају слике ужаса из логора које сам преживео. Покушавам да то потиснем дубоко у себе, али не вреди, стално се враћају и прогониће ме до судњега дана - каже Љубисав Крунић.
Рођен у радничкој породици, од оца аутомеханичара и мајке домаћице.
- У СКОЈ сам ушао врло млад, као ученик седме мушке гимназије у Београду. Велики утицај на ту моју одлуку имао је мој брат од стрица, Богољуб, који је био њихов члан. Захваљујући њему стекао сам одређене погледе на живот и борбу.
Његов први новинарски рад био је стенографисање говора Стаљина на Црвеном тргу. Имао је само шеснаест година.
По завршетку Војне ваздухопловне академије почиње да ради у Југословенском ратном ваздухопловству и ту остаје све до 1948. када због изјашњавања за Резолуцију Информбироа бива осуђен на годину дана затвора. Убрзо му је казна, без поновног суђења, преиначена на 15 година затвора.
- Усудио сам се на партијском састанку да кажем да се противим раздвајању од Совјетског Савеза, односу према цркви и сељацима које приморавају на удруживање у задруге. Одмах након тога сам ухапшен, пресуда Војног суда у Београду била је експресна: „Због непријатељског изјашњавања лишава се слободе Љубисав Крунић, у трајању од једне године. Лишава се официрског чина, одликовања“.
У Падинској скели сам провео девет месеци, казна ми је скраћена због доброг владања, враћам се кући а убрзо затим стиже и позив из истог Војног суда да се "хитно јавим".
- У суду ми кажу: "Врховни војни тужилац се жалио на пресуду и дело непријатељског изјашњавања преквалификовао у дело ширења непријатељске пропаганде, па ти је казна повећана на 15 година затвора. Упућујеш се на издржавање казне одмах".
Није стигао да се опрости са породицом, женом, родитељима.
- Из суда сам упућен на издржавање казне. Робијао сам 8 година у Старој Градишки, Билећи и на острвима Гргур, Угљен и Голи оток. Тамо су ме ломили и физички и психички.
За то време у Београду је отпочео прогон његове породице.
- Иследник који ме је саслушавао, оженио се мојом супругом, говорећи јој како ће ми за 15 година и кости иструнути и затвору, а штета је да таква лепота, ни крива ни дужна, страда због "моје луде главе". Од оца и мајке је захтевано да ме се одрекну. Кад су то одбили, избачени су из стана, отац је избачен из партије и са посла. Годинама није могао да се запосли, радио је приватно и тако и опстао.
После осам година понижавања враћа се кући, 13. августа 1956. године. Али, прогон се наставља и ван логора, на слободи. Обележен је за сва времена. Нико не сме да га запосли.
- Био сам један од укупно 12 стенографа у Београду. Били смо тражени али нико није смео да ме прими у радни однос. Ипак, зарађивао сам хонорарно станографишући.
Након пет година ипак добија посао као стенограф у Савезној привредној комори а потом у Удружењу Железара. Тај период, каже, памти по добрим примањима и по томе што је као професор стенографије упознао садашњу супругу Злату.
- Радећи као професор стенографије јако добро сам зарађивао, а и путовао. На једном таквом путу решио сам да посетим пријатеља у Нишкој бањи, и ту сам упознао моју садашњу супругу Злату. Када се појавила на вратима стана мог пријатеља знао сам да је она особа која ће ми помоћи да заборавим године страдања и патње. Тако је и било. Након годину дана смо ступили у брак.
Најтеже му је пало што је престао да лети.
- Као војни пилот уживао сам у небеском пространству и плаветнилу. Жељу за летењем сам пренео на мог млађег сина Слободана који је пилот.
Себе сматра срећним човеком јер је успео да формира породицу.
Са супругом Златом сам добио и одшколовао синове Александра и Слободана. У детињству нисам хтео да их оптерећујем својом прошлошћу али када су одрасли, завршили средње школе, рекао сам им: „Децо, од мене не очекујте никакву помоћ. Ја сам државни непријатељ и само могу да вам отежам живот. Одговорили су ми тако што су завршили факултете, старији син Александар Медицински, три месеца пре рока, са просеком 10. Млађи, Слободан, је пилот. Сада живе и раде у САД.
Пре пет година је посетио Москву, примио ордене...
- Захваљујући Ивани Жигон, председници Друштва српско-руског пријатељства, испунио ми се сан: са голооточанима и ветеранима Другог Светског рата провео сам пет дана у Москви. На свечаном пријему у Дому Оружаних снага Русије проглашен сам за почасног грађанина града Москве. Невероватно је и тешко описиво колико су поштовања руски домаћини показали према нама каже Љубисав Крунић.
Дане проводи, уз телевизор, у шетњама са супругом Златом, али и дружењу са колегама.
- Тешко ми пада што сам већи део дана затворен у стану, али праву радост за мене представљају једнонедељна дружења са колегама, новинарима ветеранима. Време проведено са њима ме чини посебно срећним а у неку руку и корисним.
Одлуку о рехалибитацији је дочекао мирно, без превеликих очекивања.
- После шест деценија сам рехабилитован. Волео бих да добијем неки мањи стан јер сам са супругом већ деценијама подстанар, мада године патње, бола и страха ништа не може да избрише.
Најсрећнији је када је у посети синовима у Америци.
- Посете синовима ми представљају задовољство, јер време проводим са унукама у шетњи, причи и игри. Оне, бар на кратко, успеју да ме отргну од прошлости и измаме осмех на лице.
Антрфиле: Љубисав Крунић: биографија
Љубисав Крунић рођен је 18. октобра 1925. године у Београду, где је завршио основну и средњу школу. Апсолвирао је на Економском факултету и дипломирао Војну ваздухопловну академију. Новинарством је почео да се бави још као средњошколац, а потом је постао професионални новинар. Радио је у Радио Београду, РТВ Београд и сарађивао у многим листовима и часописима у земљи и иностранству. Члан је Удружења новинара Србије, Удружења књижевника Србије и Савеза стенографа . Објавио је већи број приповедака, репортажа и критика.
Антрфиле: 60 година чекања
Законом о рехабилитацији који је ступио на снагу 25. априла 2006. године, уређује се рехабилитација особа које су од 6. априла 1941. до дана ступања закона на снагу, изполитичких или идеолошких разлога биле лишене живота, слободе или неких других права. Многе европске земље донеле су законо рехабилитацији након пада Берлинског зида. Најпре су своје грађане рехабилитовале Чешка и Мађарска, затим је овај процес покренут и у Пољској, Румунији и Бугарској. Рехабилитација је пре три године спроведена и у Хрватској и Словенији. Њихово искуство говори да је суочавање са прошлошћу изузетно болан и тежак процес.
Б. С.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.