Новинарско ћоше
31. 10. 2013.
Вукотићев опроштај од Тијанића
Када би знао шта пискарају, како надахнуто шмрчу, како га боду сломљеним копљима, како грцају од цинизма, како јаучу од задовољства - устао би и ишамарао их! Опљунуо. С правом.
Незналице поново харају такозваним друштвеним мрежама. Исписују смрдљиве блогове (како ли их већ зову), такмиче се у ругању, бесплодни и нерадни све оспоравају...
Ма, каква “друга Србија”! То је – црна Србија. Удовица здраве памети. То су гробари српске мисли, били и остали.
То је она поворка што се час лењо, час агресивно, већ дуго вуче нашим улицама, нашим медијима, нашим комисијама, нашом сценом, нашим фондовима, непрестано храњена на међународним јаслама. Штићена. Товљена. Шминкана. Тапшана. Одликована.
Срамотно је сада нападати мртвог Александра Тијанића. Чему та патологија да нико заслужан у Србији не може ни на онај небески свет да оде, а да га мрзовоља, злоба, завист, мржња, не испрате? И да му не исклешу, пре имена на плочи, издају, одрођеност, превртљивост...
За разлику од хиљада таквих лезилебовића, којима су твитер, сајт, компјутер и ко зна каква још техничка скаламерија у рукама и мозгу, Тијанић иза себе име - дело! Велико. Огромно. И мерљиво.
Нема обмане. Ни преваре. Не може је бити. Све што је написао - остало је на папиру. У корицама НИН-а, Слободне Далмације, Младине, Европљанина... То може и сада да се чита, подвлачи или анализира.
А шта је то? Богатство маште. Ватромет идеја. Муње мисли. Раскош талента. Водопади језичких конструкција. Фреска реалности. Водоток збивања.
То нису исечци који се могу вртети на длану. То су томови новинарске вештине и свезналости.
Ко неће хартију - нека гледа телевизијске траке. Гледаће, готово сваки пут, шоу виспреног, духовитог, спремног, наоружаног новинара. Цела једна кинотека. Серија у временским наставцима, у којој се огледа наш лом, наш слом, наша збиља. Све из главе једног новинарског мага.
Пет деценија сам у југословенско-српском новинарству. Знам и памтим многа велика новинарска имена. Читао сам их, радио уз њих, дружио се. И зато смем да кажем: Александар Тијанић је један од највећих и најбољих. Огромне снаге. Списатељске и уредничке. Јак на речима, ђаволски опасан. Хаубица. Креатор за телевизију, далековидо програмиран, савременог резона, вичан реалности.
Имао је прејаку реч? Да. Понекад, до отрова и сечива.
Умео је да вређа? Да. Чак и да гази. Бранио се од разнобојних јуришника и маскираних стваралаца.
Прелазио је и на разне стране? Да. Мењао је и политичке ставове. Шта се све у Србији није мењало? Ко је то остао несавијени челик у ватри која нас је гутала?
Изазивао је и на двобоје? Да. Зато што није био кукавица, зализана бубашваба, као многи око њега и око нас.
Дружио се са разним зверима? Да. Али никада није остајао у кавезу. Знао је да види излаз на нове пропланке стварања. И да се изнова доказује. Освоји стварањем.
Тијанић није безгрешан? Да, није. Како је могуће бити безгрешан радећи и водећи толике новине и телевизије? Не замерити се. У времену у коме се држава ломила, ратовала, понижавала, расељавала, гладовала, одумирала, уцењивана, завађена, цепана изнутра и споља, којој одсецају животне органе, ваде јој из груди срце постојања...
А ко то Србима није грешан, као Србин? Вук Караџић је аустријски шпијун, Црњански аустријски војник, Тесла је побегао у туђину, Принцип је терориста, Његош је геноцидни песник, Андрић је немачки изасланик, Ђинђић немачки послушник...
Могу неталентовани богаљи, препродавци српских интрига и носиоци ковчега српског поноса, да оговарају мртвог Александра Тијанића. Нису то смели за његова живота, заробљени у ћелијама мрака своје неплодности и бестидности.
Али, не може му нико одузети - дело. Текстове. Рукописе. Емисије. Речи. Идеје. Таленат. Раскош. Појаву. То је - Он. То се мери. То је заоставштина.
Не треба му се клањати.
Треба му се достојанствено поклонити. И одужити.
Његовим именом назвати неку улицу или трг. Неку школу навинарства. Заслужио је то пре многих. Као и Алеју заслужних.
Велико Ти хвала, за велике заједничке битке, које смо добили, а неке и изгубили, мој добри, велики, ненадмашни Саша Тијанићу!
Манојло Мањо Вукотић
Текст некадашњег директора и главног и одговорног уредника “Вечерњих новости” стигао је данас Удружењу новинара Србије.
Коментари (4)
Остави коментар24.11.
2013.
JerSamSerdar
A i posle Manja krešu plate nekim "novinarkama" u Novostima isto kao sada posle Saše na RTS... Manjo ostaje Manjo, brani Tijanića da bi veličao sebe.
Одговори07.11.
2013.
Manjo -što si se ufonjo
Sjećam se da si ličio na novinara dok si sarađivao u Studentu-ostalo si bio politikant i ulizica pa si se identifikovao sa onim koga mrtvog braniš-znajući kakve rječi"oproštaja" i tebe čekaju . On bar nije bio prokleto pohlepan kao ti.
Одговори01.11.
2013.
краљ краљу!
...
Одговори01.11.
2013.
decak_mali@yahoo.com
Svaka cast. E to je to. Slava mu.
Одговори