Новинарско ћоше
17. 09. 2013.
Интервјуисање деце
После дводневне обуке у Београду за новинаре са одређеним искуством, коју су организовали Удружење новинара Србије и УНИЦЕФ
Медији масовних комуникација у Србији обраћају оскудну пажњу на идеје и мишљења деце и младих, иако они представљају будућност свих нас.
Можда их не сматрамо довољно мудрима или озбиљнима да буду укључени у 24-часовне налете информација које сада бомбардују свет одраслих. Можда се од њих очекује да играју другу улогу – да разоноде, шармирају и забаве одрасле као антидот за спектар криза и суровости са којима нас свакодневно суочавају медији – посебно будући да управо страдање деце тако срцепарајуће наглашава неправду, пустошење животне средине и деградацију коју доноси рат.
Али можда професионалци који раде у медијима, сада свеснији да и деца имају људска права, страхују да не повреде та права, или се боје последица оптужби за злостављање од стране чланова породица, невладиног сектора, или државних институција, и због тога се устежу да укључе и ставове деце о свету и на свету.
Дводневна обука у Београду за новинаре са одређеним искуством, коју су организовали УНИЦЕФ и Удружење новинара Србије, настојала је да се позабави тим страховима и подстакне да се нађе више могућности да деца и младу учествују у дискусијама о томе како функционише друштво и у каквој будућности би они желели да живе.
Развијена у сарадњи са НВО MediaWise која се бави новинарском етиком, ова обука се фокусирала на приповедање, што је заправо суштина заната људи у медијима и кључни елемент у дечјем разумевању света одраслих. Коришћењем презентација, примера из разних делова света, квиза, играња улога, и уз учешће низа стручњака, ова обука је осмишљена да учеснике суочава са сталним постављањем питања, мотивима које имају, сопственим способностима и имагинацијом.
Колико знају о детињству или дечијој психологији, или колико се тога сећају? Шта знају о статусу деце у друштву по законима, обичајима и у пракси? Где су празнине у прописима или могућностима на које треба скренути пажњу? Да ли су свесни моћи коју имају да, са једне стране, страхом укоче, а са друге да олакшају укљученост младих у медије? Млади људи су можда „медијски писменији“ (знају о медијима више и лакше их користе) него икада пре, али да ли људи који професионално раде у медијима знају ишта више о свету са тачке гледишта деце? Да ли притисци да свих 24 часа стално имамо нове вести оправдавају то што не одвајамо довољно времена да стекнемо поверење које је неопходно да од деце не добијемо само одговоре које они мисле да одрасли желе да чују? Како се приближити детету које је жртва трауме? Да ли су медијске куће довољно опремљене да угосте младе људе који учествују у њиховим програмима или публикацијама ?
Ово су сложена и понекад тешка питања на која се не може одговорити за два дана. Надамо се да ће оваква обука помоћи новинарима да нађу начина да превазиђу тешкоће, открију приче за које би деца волела да их одрасли чују и обезбеде медијско окружење које ће бити примереније деци, и које може да младе људе увери да су већ сада уважени чланови друштва за које ће једног дана они сами постати одговорни.
Mike Jempson, предавач на радионици
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.