Новинарско ћоше

08. 04. 2013.

Аутор: Ана Оташевић

Професија репортер

Како службеница МСП “помаже” дописнику из Париза

Механизам сервилности властима је код новинара тако дубоко укорењен да они настављају да га следе и када то нико од њих не тражи. Тако је уместо оцене Дачића да Србија све дубље тоне у живи песак, која сликовито говори о дубини понора у коме се налази држава, новинар (или његов уредник) ипак успео да у наслов извуче: "Француска ће се заложити да Србија добије датум". Датум?

За сајт УНС-а пише Ана Оташевић, дописник НИН-а и Б92 из Париза

 

Позив из редакције за коју се повремено јављам из Француске као спољни сарадник односио се на посету премијера Ивице Дачића Паризу: "Интересује нас шта премијер има да каже о Косову".

Прошло је већ извесно време да нисам контактирала нашу амбасаду у Паризу.

Интересовање редакција за Француску је слабило како је економска криза јачала и како се појачавала контрола над медијима. Страних дописника је последњих десетак година било врло мало, а сада се могу набројати на прсте.

 

Рећи ће неко да је то последица технолошке револуције која је из корена променила медијски пејзаж, али то је само један од узрока – други су идеолошке природе. Намера да се контролишу информације одавно није била тако очигледна као протеклих година, а могућности контроле тако велике, захваљујући економском краху друштва и медија заједно са њим.

"Ја вас знам"

Окренем, дакле, нашу амбасаду како бих сазнала нешто више о посети премијера.

"Добар дан, нисмо се упознали, али ја вас знам", каже ми службеница "са друге стране жице" пошто сам се представила.

"Да ли је предвиђен сусрет премијера са новинарима?", питам.

"Нисам овлашћена да вам дам такву информацију", следи одговор.

"Да ли могу да разговарам са особом која је овлашћена?"

"Нисам овлашћена да вам дам особу која је овлашћена. Можете да ми оставите ваш телефон па ћу пренети поруку". 

Покушај да јој објасним да упућивање на онога чија је дужност да информише новинаре не спада у државне тајне завршио се неуспехом.

"Ја сам вам понудила да оставите број телефона, а ако нећете...", неумољива је моја саговорница.

Остало ми је само да устукнем пред државном силом. Оставила сам дакле број. Пола сата касније, још увек без одговора, окренула сам телефон француског Министарства унутрашњих послова где је српски премијер требало да се касније у току дана састане са министром Мануелом Валсом. На моје питање да ли је предвиђено обраћање новинарима добила сам очекивани одговор од Алена Перијеа, шефа протокола:

"Зар вам ваша амбасада није проследила такву информацију? Мислио сам да је Србија демократска земља".

И упутио ме је на овлашћену особу за давање информација у српској амбасади.

Полако сам се кретала ка циљу.

Окренула сам, елем, службеницу задужену за информисање (испоставило се да је иста као и пре годину дана). Одмах ме је препознала и пребацила телефон другој службеници задуженој за информисање која је постављена у међувремену, како би, ваљда, појачали информативну функцију амбасаде.

"Премијер се већ обратио новинарима, није предвиђено да се поново обрати",  одговорила је службеница амбасаде задужена за информисање.

Замолила сам је ипак да провери да ли до краја посете могу да добијем кратку изјаву. Питала ме је која питања хоћу да поставим премијеру, застала за тренутак да одмери њихову тежину и обећала да ће да ме обавести. Сат касније спремала сам се да јавим редакцији да су шансе за јављање мале, када ми је колега саопштио да је у току сусрет премијера са студентима у резиденцији на који су позвани и новинари.

Изненађење је било утолико веће када ми се нешто касније јавила и службеница за информисање да ми љубазно саопшти како неће бити могуће да поставим питање премијеру због сувише густог распореда посете.

"Зашто ми нисте рекли за скуп у резиденцији на који су позвани новинари?"

Мук.

Потом некакав збуњени одговор: "За информације новинарима је био задужен Матињон (седиште француског премијера)".

Матињон? За скуп у српској резиденцији?

Исти разговор се поновио када сам нешто касније ову службеницу наше амбасаде затекла у дворишту француског министарства унутрашњих послова.

"Нисам схватила, у чему је проблем?", питала ме је у паници коју није могла да сакрије.

Маја Раковић, службеница о којој је реч, обавља функцију првог саветника у амбасади Србије у Паризу. Има стан код Тријумфалне капије, службено возило на располагању. Ова епизода на први поглед личи на инцидент коме не треба придавати велики значај.

Прича о службеници амбасаде која акредитованом новинару прећути (дипломатски речено) да у српској резиденцији у Паризу премијер прима новинаре у важном политичком тренутку за земљу могла би да прође као успутна анегдота када се узме у обзир на шта су све навикли новинари у Србији од представника државе. Она, међутим, разоткрива феномен чији су корени дубоки.

Тај феномен се управо односи на однос власти према медијима и он се некада јасније сагледава на периферији (ако се узме да су амбасаде истурена одељења државе у свету).

Поглед на Ајфелову кулу

У природи сваке власти је да покуша да стави под контролу медије, јер су они, по својој функцији, механизам контроле власти. Претходна власт у Србији је у томе отишла далеко. Остаће упамћена као власт у чије време је превладао концепт новинарства као маркетиншкој средства. Концепт који је ова власт, на челу са маговима маркетинга који су је оличавали, увезла из света. Водећи српски медији су често били сведени на продужену руку маркетиншких агенција у служби власти.

Овај процес је олакшан финансијским суновратом медијских кућа који никада у историји новинарства није био тако драматичан. Медији су постали зависни од приватног капитала и реклама, и посредно од државе. Резултат је општи цинизам који је завладао - у идеал слободног новинарства више нико не верује, ни они који читају новине и гледају телевизију, ни они који у медијима раде.

Новинари у Србији се никада нису изборили за овај идеал, односно нису знали да одбране ни оно што су тешком муком стекли у кратким периодима у којима је новинарска реч имала тежину у јавности, углавном захваљујући ретким примерима личне храбрости.

Зато су представници власти стекли навику да се према новинарима односе као према члановима своје прес службе.

Бивши амбасадор у Паризу, Душан Батаковић, се тако није либио да од новинара тражи да раде у државном интересу, што је у преводу значило у његовом интересу. Тако је установио поделу на подобне и неподобне новинаре, оне који могу да уђу у резиденцију под условом да пишу о успесима наше дипломатије и да га снимају у раскошном декору са Ајфеловом кулом која светлуца у позадини и оне друге од којих нема вајде. Штавише, могу само да ометају успех српске дипломатије.

Батаковић више није ту (сада у Београду вуче новинаре за рукав да пишу о његовим дипломатским подвизима) али је његов дух и даље присутан. И даље се новинари деле на подобне и неподобне. Декор са Ајфеловом кулом у позадини је спреман, само се чека долазак новог амбасадора који ће у њему да замени претходника. Само што је сваком следећем амбасадору све теже да говори о успесима српске дипломатије јер су нас успеси његових претходника довели у ћорсокак.

У песку до датума

Власт, међутим, ради против себе када ускраћује новинарима слободу критичког мишљења. Колико пута је већ историја показала да се репресивни систем окрене против оних који га спроводе. Тако је било и са претходним властима.

Механизам сервилности властима је, међутим, код новинара тако дубоко укорењен да они настављају да га следе и када то нико од њих не тражи. Тако је уместо оцене Дачића да Србија све дубље тоне у живи песак, која сликовито говори о дубини понора у коме се налази држава, новинар (или његов уредник) ипак успео да у наслов извуче: «Француска ће се заложити да Србија добије датум». Датум?

Навикли да пишу текстове по маркетиншким рецептима (позитивно, уз воду саговорнику), новинари који су годинама свесно или несвесно обмањивали своје читаоце наводећи их да помисле да је Србија на два корака од уласка у Европску унију, и овај пут збуњују јавност (којој је све ионако већ одавно јасно) заташкавајући праву природу односа Француске према Србији.

Када Дачић долази у Париз у пет до дванаест, када су већ све карте на столу, питам се шта очекује од својих саговорника из француске Социјалистичке партије који су данас на власти? Шта су га саветовали? Какве информације добија из Француске? Шта може да очекује од партије која је била један од најжешћих поборника независности Косова, у чијим редовима су људи који независност Косова сматрају својом личном политичком победом?

Ускраћујући слободу новинарима и стварајући армију послушника, власт не само да ускраћује право грађанима да слободно размишљају располажући веродостојним информацијама већ и себи ускраћује информације које би могле да јој буду од користи у управљању државом.

Проблем је у одсуству критичке свести у српском новинарству, јер су новинари који имају критички однос према ономе о чему пишу, дакле одговоран, одавно непожељни. Неће их позвати у резиденцију, неће од њих тражити да напишу текст, а неће их задржати ни у редакцији, јер су незгодан подсетник онима другима на шта су пристали. Цена јавне критичке речи у Србији је неретко да останете без посла.

У томе је највећа драма српског новинарства. Новинари су сами постали цензори једни другима. Пре него што се са успехом упустила у дипломатију, Маја Р. је "и сама једном била новинар", како ми је рекла. Новинарство је магистрирала у Лондону. Била је и саветник за медије у Министарству културе и представљала државу у комитету Савета Европе за развој медија. Посебно је занимају нови начини информисања и интернет управа (или електронска управа, односно олакшавање протока информација између институција, грађана и предузећа), изјавила је у једном интервјуу пре неколико година.

"У интернет управи ме највише интересује социо-културолошки контекст, односно аспект слободе изражавања", објаснила је.

Новинари се данас деле на оне који су у служби комуникације и на оне који су у служби информације. Комуникације и маркетинг су смртни непријатељ новинарства. Јер вести су понекад лоше. Ако покушају да их улепшају, новинари обмањују јавност. Последице те обмане су далекосежне и данас је то јасније него икада.