Новинарско ћоше
17. 07. 2024.
О књизи „Укоричена сећања“ и њеном аутору Драгутину П. Грегорићу
Недавно је из штампе изашла књига нашег колеге новинара Драгутина Бацка Грегорића.
Ово је његова двадесет прва књига. Када је написао двадесету рекао је: „Доста више за радни век“, али написао је и ову књигу као дуг кући у којој је радио. Књига носи наслов „Укоричена сећања“- поводом 120 година „Политике“, „Дуг који се мора вратити“.
Бацко у овој књизи пише о колегама и друговима са посла, академицима, професорима, докторима, о времену које се не може вратити, проведеном и у добру и злу.
Почео је Бацко са Драгољубом Рибникаром, дугогодишњим новинаром и уредником, директором „Политике“. Затим је писао о Зулфикару Зуку Џумхуру, Владимиру Булатовићу Вибу и Жики Живуловићу Серафиму, који се једном у кафани пожалио сродницима да је цео радни век био само сатиричар. Он је своје хумореске потписивао са Серафим у Радио Београду за емисију „Весело вече“.
Писао је и о групи фотографа овог листа, па и о Петру Оторанову, који је овековечио златиборске плетиље. Добрила Смиљанић га је сахранила у Старом Селу у Сирогојну, а у музеју у овом месту већина фотографија је Петрова.
Академик Исидор Папо, пише Бацко, почео је своје школовање током рата у Сремачком фронту, наставио у СССР-у, Америци и завршио као начелник медицинске академије за војно и цивилно здравство.
Књижевник Драгослав Михаиловић рекао је за Бацка да је то даровит и преврео умом посматрач који што је његово воли, а туђе не мрзи. Бацков отац др. Павле Грегорић има сличну судбину са Михаиловићевим. Окајавао је у Борском руднику, а Драгослав на Голом отоку. Обојица изашли једва живи.
Многе насловне стране Бацкових књига носе цртеже Владе Величковића, који је Бацку био велики пријатељ. Његове изложбе пратио је и све је о њима извештавао.
Када се једном Бацко нашао у Дубровнику да посети Владину изложбу, био је спречен због болести. Како је Бацко имао пријатеље и код лекара сетио се да професор др. Борислав Вујадиновић летује у Цавтату, па му је срећом он помогао и тако је Бацко добио први бајпас.
У својој књизи Бацко помиње и техничког уредника Милоја Сретеновића, уредника часописа „Вива“ и „Базар“…
По многим насловним странама модног карактера, пише Бацко, истакао се Мића Николић, рођени Београђанин који је волео реку и пецање. Није постао капетан по жељи, већ уредник модних страна, пише Бацко.
Познате су многобројне акције које је Бацко организовао. Једна од њих је „Празник Мимозе“ у Херцег Новом, јер је Бацко много волео тај град.
Такође, признање „Сунчани Сат“, најугледније еснафске награде коју су додељивали Клинички центар и часопис „Вива“. Ово признање је први добио 1996. године Миливоје Стаматовић, статуету која симболизује борбу међу лицима да продуже свој живот.
Разлог за толико успешног Бацковог рада у животу и новинарству је не само урођена способност, већ и упорност и вредноћа, те је отуда и 2021. године је добио награду за животно дело Удружења новинара Србије.
На крају треба рећи да је Бацку у послу и животу велику подршку пружала и његова супруга Гордана, мила и добронамерна особа која је потицала из старе и угледне породице Најдановић, овенчане славом и традицијом медицинара, па је тако и она била начелник Клиничког центра Звездара. Бацка је посебно обрадовала њена жеља да клиници у којој је радила поклони скупоцени медицински апарат за порођај.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.