Новинарско ћоше
29. 11. 2012.
Непоштовање новинарске легитимације
Новинарка и члан УНС-а Јованка Лазаров Ђорђевић описала је УНС-у непријатно искуство са Фестивала ауторског филма у Београду.
Поштовани,
непосредни повод мог обраћања вама је синоћњи догађај (28. 11. 2012.) у Дому омладине на Фестивалу ауторског филма. Наиме, тражила сам акредитацију на лицу места (sur place) што увек чиним када сам у Београду. Назначила сам да сам дописник српског медија из Париза показавши међународну прес карту и чланство УНС-а. Дочекана сам "на нож", поготово од девојчурка која је по понашању (не по изгледу) била одговорна за карте, улазнице...
"Госпођо, мени је стварно жао, али не можете да уђете, нема места, ето видите", и тако даље, развлачила ме је цуретак уз асистенцију шест помоћница у раном пунолетству. У међувремену, оне су махале ковертама, делиле карте буквално свакоме, нудећи и више него што је требало, да се нађе и за пријатеље.
Док сам беспомоћно стајала поред пулта, девојка са почетка приче ми је рекла да ће ме "можда увести" да сачекам да сви уђу, а врхунац безобразлука је био да ако не уђем сада, могу да дођем сутра пре подне, онда ионако нема скоро никог па, ето, моћи ћу...
Не можете ни да замислите колико сам била ражалошћена оваквим понашањем! Где је ту била прес служба? Зар се тако поштује новинарска исправа? Не морам ја њима да будем допадљива - њихов ниво процене је био вероватно да ето неко хоће да гледа "фрај филмове"!
Поштована господо, нигде у свету, можете ми веровати да ово није фраза, нема оваквог јавашлука и ниподаштавања новинарске карте као што је то код нас у Србији, посебно у Београду. Никада и нигде ми није било онемогућено присуство догађају зато што нисам на списку, или нема карата, места, итд. Чак и педантни и предострожни Французи су новинарима пружали све. Није ни место ни време да вам наводим примере разумевања прес службе од локалних манифестација у Паризу, преко UNESCO-а, министарстава, па све до Јелисејске палате. Свуда је новинарска карта српског Удужења имала углед. Оно што се може у свету, где су новинари заиста "седма сила", код нас у Београду "сила" су ето оне девојке из приче у Дому омладине.
Знајући вашу професионалност и спремност да разумете значај новинарске професије када исправа УНС-а и НУНС-а отвара сва врата свуда у свету, учините да се отворе и врата Дома омладине и да у 18-ој рунди Фестивала ауторског филма извучемо бар - нерешено.
Епилог: "Сирота новинарка је ипак ушла у салу Дома омладине захваљујући редитељу Срдану Голубовићу који је у једном тренутку наишао, препознали су се из Париза и Кана, и пружио улазницу спасивши "образ" сакате организације.
На крају, напомињем да не бих никако инсистирала да је то била строга селекција, затворена пројекција, неки безбедносни разлози и томе слично! Те новембарске вечери у Дом омладине је могао буквално свако ко није имао где да уђе, али само преко познанства.
Изгледа да сам и ја поделила такво искуство и овом приликом се захваљујем Срдану Голубовићу чије сам име у репортажама из Париза упорно писала са цртом - Срђан.
Уз особито поштовање,
Јованка Лазаров Ђорђевић
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.