Новинарско ћоше
19. 11. 2012.
Ко о чему - Родићи о поштењу
Док ових дана читам јадиковку Курира о томе како их преко Блица и Ало мучки нападају и покушавају да елиминишу са медијског тржишта тајкуни Мишковић и Ђилас, као јаје јајету ми личи начин на који сада Александар Родић млађи као власник Курира имитира свог много познатијег тату Радисава Рају Родића који је циклично покушавао да се брани на страницама Курира и Гласа причајући приче о овој, оној, оваквој или онаквој завери против њега као човека који наводно све ради поштено, транспаретно и у интересу грађана.
Дакле, ко о чему, а тата Раја, а онда и син Аца, о транспарентности и поштењу. Али, нека то њихово поштење или непоштење истражују за то плаћени државни органи, а ја бих овом приликом о односу медијске династије Родић према новинарима, јер сам јео Рајин хлеб као шеф дописништва Гласа и Курира из Ниша од априла 2001. до марта 2009. године.
Тада сам са 14 неисплаћених зарада и многих других принадлежности које су ми проистицале из сталног радног односа, био уцењен да потпишем изјаву да сам наводно примио отпремнину, да би ми у решењу о отказу неки тадашњи директор Дробњак великодушно написао и потписао да добијам отказ као технолошки вишак.
Водио сам судски спор, финансијски вештак је предложио суду налаз који је суд усвојио, да ми Родићи са каматама дугују 1.800.000 динара.
Међутим, Родићи су на дан завршног претреса преко свог адвоката суду доставили извештај о спроведеном стечајном поступку и гашењу Српске информативне агенције СИНА, која је уствари представљала дописничку мрежу Гласа и Курира. Сада са пресудом и одштетом могу да се сликам и вероватно ћу правду тражити преко Стразбура, али ће онда то коштати државу Србију и њене грађане, а не Родиће.
Јер, они су почетком ове деценије и измислили некакву агенцију СИНА да би у њу из Гласа и Курира пребацили готово све дописнике, како би нас, прво мене, почетком 2009, а онда и готово све остале широм Србије најурили као керове. Многи су тужили као и ја и прошли као и ја, са пресудама над којима могу само да плачу и чекају да буду појурени за судске трошкове.
Својевремено је Рајин син Александар наводно био спреман да се отпуштеним дописницима исплати по нека цркавица, макар она коју је по захтеву УНС-а утврдила Републичка инспекција рада, али ни од тога није било ништа. Наравно, уз такво непоштовање новинара и неизумирење макар и минималних обавеза према њима, лако је сада Аци да се хвали како је од његовог доласка на чело Курира све чисто, поштено и никоме ништа не дугује.
Радисав Раја Родић је у време док смо били његови најамни радници у неким интервјуима говорио да су новинари јефтина роба. На једном састанку са дописницима у Београду у Влајковићевој 8, на питање да ли је тачно да је плата главног и одговорног уредника Курира неколико стотина хиљада динара, Раја је рекао да јесте уз коментар: ”Јесте, толика му је плата и заслужује је јер свакодневно потписује оволико глупости у Куриру“!
Ја, лично, сам од више година хваљеног дописника за Рају постао нерадник након што сам одбио један прљави радни задатак- да одем у Пирот и пишем о томе како наводно Чедомир Јовановић има стрица који је клошар и ментос. Одбио сам уз коментар да је то ружан и вероватно од некога наручени начин за обрачун са Чедом, а слично бих поступио да се радило и о било коме другом човеку без обзира шта ја приватно мислио о њему. Родићи су, иначе, од дописника умели да наручују текстове у којима се хвале или нападају пословни партнери Рајиних фирми које је куповао и упропаштавао широм Србије.
Молио бих Александра Родића, мада знам да је и њему доста тога познато, да пита свог оца Рају да ли се сећа када је све и како својом, често крајње понижавајућом бахатошћу према новинарима, драматично утицао на људске судбине. Да је, на пример, хонорарни дописник из Бачке Паланке умро јер није имао пара да купи лекове, а боловао је од епилепсије! Молио је и кумио да му исплате макар делић хонорара који су иначе каснили више месеци. Убрзо је умро. У епилептичном нападу угушио се у сну.
И да ли се сећа како је игнорисао молбе дописника из Новог Сада Ненада Ћаћића да му упути позајмицу коју би му иначе одбио при исплати више месеци неисплаћених зарада како се са супругом која је била пред порођајем, не би нашао на улици због неплаћене кирије. Седео је тада и Аца ту негде поред тате Раје, нису упутили позајмицу Ћаћићу, нашао се са породицом на улици, а његова супруга је превремено родила мртво дете. Лекари су је питали какав је то стрес доживела јер јој је трудноћа до тада текла без проблема. Ненад нам је причао да је она пред лекарима прећутала шта јој се десило и одакле потиче стрес. Питам се да ли је баш неодобрена позајмица била директни повод за несрећу породице Ћаћић?
Дописник Ћаћић им је иначео био миљеник у годинама када им је на новосадским сајмовима уговарао рекламе... Могао би Аца заједно са татом Рајом да прелиста сећања и на многе друге примере шиканирања, омаловажавања, малтретирања, уцењивања, инструирања новинара кога да хвале а кога да нападају... Не верујем да ће после тога моћи мирно да спавају схватајући да њихови новинари и новинарске породице често нису имали шта да једу, док су они глумили бизнисмене.
Памтим добро да сам био њихов миљеник једино када сам пред приватизацију Фабрике дувана ДИН уговорио рекламу од 2,5 милиона динара, или уговарао рекламне колор странице АИК банке у Гласу у Куриру. Касније су ми неки људи из београдског дела редакције говорили да сам имао право на проценат од тих реклама, али да је то неко из маркетинга вероватно присвојио за себе.
Мислим да Раја Родић треба да слави што је на слободи и што још увек у своју кафану „Сврати бато“ може да окупља разне слугане, подрепаше, тајкуне и тајкунчиће, а често и неке утицајне политичаре.
Са горким искуством, уз пуно ожиљака, па и оних здравствених које су ми оставиле године рада за Родићеве новине, сваку причу о поштењу са потписом те тајкунске династије сматрам ироничном и дрском. Јер, закидао нам је на платама, делио их кад му се хтело, слао Пост нетом са именима секретарица као пошиљалаца, није плаћао доприносе за пензијско осигурање, издавао је лажне обрасце М/4 када смо их потраживали за туристичке визе, итд.
Зато позивам све колеге широм Србије, које су као и ја јели горки Родићев хлеб, да што пре јавно и гласно објаве своја искуства са Родићима како би се пред јавношћу у правом светлу представио њихов „лик и дело“.
Јер, крајње је време да се у овој земљи такви ликови ућуткају како не би причали о правди и поштењу!
Коментари (1)
Остави коментар21.11.
2012.
doderpress@sbb.rs
Zbunjen sam hroničnim ćutanjem ojih kolega,bivših Rodićevih dopisnika Kurira i Glasa iz desetak gradova Srbije.Verovatno se nadaju da će se "uhlebiti" dopisničkim radom za neko od novih izdanja iz Vlajkovićeve 8, poput novorođenog dnevnika San koji se ovih dana besplatno deli na trafikama.Verovatno će primiti nekoliko honorara redovno, a onda dvadesetak nikako i nikada.To je već viđeni manir Rajinih novina i redakcija.Ćutim, dakle ne postojim, ali zato postoje Rodići i njima slični, zbog našeg novinarskog ćutanja.
Одговори