Новинарско ћоше
04. 07. 2012.
Драган Милошевић „Буцa“ обележио тридесетпет година новинарског рада
Говор Војкана Ристића, сталног дописника листа „Данас“ на обележавању тридесетпетогодишњице новинарског рада Драгана Милошевића „Буце“ из Сурдулице на свечаности 30. јуна 2012 .године
Поштовани слављениче, уважене колеге, поштоваоци журнализма као професије.
Сваког јутра сам ја, а и сви Ви посленици седме силе са југа Србије који су вечерас овде будимо се са мишљу да хиљаде наших читалаца, слушалаца, гледалаца чека на наше речи о свему око њих, а и далеко од њих.Чекају да им новинари нешто јаве и опишу, да им појаснимо и прокоментаришемо.Другога они не траже - нити га имају.
Зар није храброст прихватити толико поверење и примити такву одговорност ?
Новинари па и наш Драган Милошевић „Буца“ већ три ипо деценије заједно са нама је на тој отвореној друштвеној сцени. Завеса се на њој никада се спушта. Хиљаде очију стално су упрте у новинара, а милиони ушију ослушкује, као да прати сваки корак новинара.
Ми новинари, а то се односи и на нашег Буцу аплаузе не добијајамо, јер ако је нешто доборо урађено то је нормално – забога зато се и баве журнализмом.
Добијамо, а добијао их је и Буца прекоре и осуде, и то за кривицу која најчешће није или уопште није наша. Новинар у сваком тренутку, а то је свакога дана мора написати оно што у том тренутку треба написати.
Много пута сам се лично уверио сарађујући са нашим слављеником у правило да новинар увек пише под притиском времена и пише увек а не када хоће било да ради за дневне новине, радио или телевизију.
Тако је било када смо извештавали са Власине о припремама елитних фудбалских екипа и када је Драган неуморно диктирао телефоном извештаје за београдски „Спорт“. Тужно смо успевали да смногнемо снаге и у време НАТО бомбардовања да пишемо, а да Драган и фото апаратом забележи трагедију која се десила, а не сме да се понови.
Сећам се и оригиналне провинцијске атракције прошлога века када су штампане „Сурдуличке новости“, и када је Буца са Србом Микићем, Најданом Стојановићем и Микијем Марковићем живео са сваким и за сваки број, што је привилегија изабраних у овој уклетој професији пуној слатке горчине.
Драган је био и остао егзотични заљубљеник у радио, од Радио Београда ондашњег, па Радио Врања, па ми је помало жао што га сада мање чујем на Радио Сурдулици, сматрајући га да је увек био слободан да успе да сазна и умешан да о томе обавести.
И сам сам схватио да је морал новинара у убеђивању чињеницама, а чињенице у том смислу нису мишљења утицајних личности, став неке партије или установе. О томе новинар информише јавност а убеђивања читалаца, слушалаца и гледаоца врши се навођењем чињеница из материјалног живота.
То код Драгана Милошевића примерно уочавам у његовим „Сурдуличким хроникама“ последњих година на регионалној РТВ где се не либи да од обичних плетиља, или посвећене учитељице у завејаном селу направи очекивано искрену и не костимирану животну причу. Тако је изгледала и прича из Гуче, путописи из Охрида и мноштво фотографија са путовања.
Злоупотребићу ову прилику да проговорим и оној димензији по којој се новинарство једначи са боемијом. Мишљење је да су новинари и боеми сродни типови људи. Немају, на пример, бар строго одређено радно време, не зна им се унапред дневни ток живота и кретања, то јест неуредно живе... У ствари разлике су велике, јер претерано боемство је корак даље од стварног новинарства и мислим да је у том правцу Буца направио искорак за пример и верујем да се на ову моју опаску неће наљутити, бар не вечерас.
Зато и говорим о Драгану Милошевићу, бившем боему, а вредном посленику професије за коју нам говоре да је „седма сила“. Притом Буца није изгубио смисао за дружење хумор и све што поседује неко ко је често добри ведри дух наше невеселе збиље у овој сурдуличкој вароши, али и на југу Србије. Он је препознатљив лик са моћним дневним опажањем и критичким увећањем, али не са фантазмагоричном имагинацијом таблоидске провинијенције.
Конкретно и искрено, да појасним - три ипо деценије пристајати на нередовне хонораре, скромну зараду, ретке похвале и тако честе прекорне речи, теренски рад, са дехидрираном пљескавицом у пластичном замотуљку, и неколико кафа на празан желудац није лако, али јесте за ову професију оригинално неуморство под условом да успете да у таквој реалности часно и поштено делате као новинар.
Нисам имао намеру да овим речима портретишем колегу Драгана Буцу Милошевића.
Али јесам хтео да прикажем део новинарског братства нашег краја чији је и он ходочасник.
Њега сви знају, а свако онда има своју слику о њему, као што је то случај са свим правим новинарима. Нас новинаре воле или не, али нико према нама није равнодушан и мислим да је то и највећа тековина тридесетпетогодишњег рада нашег колеге Драгана Милошевића. Универзалне свезналице, људи који све мање знају о све више ствари, то смо ми новинари па и наш вечерашњи слављеник.
Драги Буцо, уз честитке за издржљивост у храбрости и гутању често опорих речи, и не свикнутости на аплаузе честитам ти годишњицу. Овога пута тридесет пету и очекујем да се видимо на педесетој, јер за посвећенике овој професији какав си ти биће мало четири деценије. Живио! Писао! Мање се нервирао! И још дуго био оно што одавно јеси – фанатик ове професије у малој средини у којој је ипак најтеже писати за познате људе са којима се свакодневно срећеш.
Аплауз се подразумева !
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.