Аутор на почетку каже „да овој књизи не треба никаква уобичајена посвета“.

„Сваки зарез, тачка, слово, ријеч. Редак... знакови су који означавају путоказ у Царство небеско за душе свих српских покојника који леже по разасутим српским гробљима на подручју Коњица“, пише он.

Како се за живота трудимо да имамо лијепу кућу, викендицу или стан гдје обитавамо, то је, каже аутор, само један временски душак у односу на онај вјечни.

„Отуда треба да се постарамо да нам вјечне куће, та вјечна почивалишта, буду за пример и људско достојанство“, пише у словоријечју.

Књига се састоји из увода у тему, где су објашњени појмови попут гробља, гроба, споменика и других гробних обележја и списка српских гробља по насељима на подручију Коњица.

„Гробља често служе као поуздани извор (ако других нема) о начину живљења у појединим мјестима и неријетко представљају свједочанства и знаменитости минулих генерација“, пише аутор у уводу.

Поред текста, који описује свако од насеља, у књизи се налазе и сликовите фотографије које употпуњавају читаву причу.

Новинар и публициста Дарко Перић написао је да је ова тема оригинална и да је ово прва књига која се бави овом тематиком.

„Обићи сва српска гробља у родном крају је захтјевно, то је прави истраживачки подухват, али још више чин поштовања“, наводи он.

Хаџи Ђуро Си. Куљанин рођен је у селу Загорице код Коњица, на северу Херцеговине. У својој новинарској каријери сарађивао је са бројним листовима и часописима. Добитник је награде УНС-а Лаза Костић за најбољу фотографију, 2005. године, као и награде Златна значка Културно-просветне заједнице Србије за несебичан, предан и дуготрајан рад и стваралачки допринос у ширењу културе, 2022. године. Главни је и одговорни уредник Правог одговора, првог часописа на простору бивше Југославије за избегла, расељена и прогнана лица и мигранте.

Издавач књиге „Вјечна почивалишта“ је Центар за информативну подршку (ЦИП) „Наш одговор“ Београд, а уредник је Милојко Будимир.

Ратко Вулановић, рођен је у селу Лаз, код Никшића, 16. маја 1941. године. Добитник је великог броја награда и признања за свој рад.

Монографија коју је приредио Белић проткана је фотографијама Ратковог живота.

У њој се налазе текстови људи који су, према речима Белића, „сам врх српске културе и уметности“, а који говоре о Вулановићу и његовом раду.

Градоначелник Никшића Марко Ковачевић у уводном делу каже да су Никшићани лењи када треба да се похвале значајним људима свога града и да често заборављају „блага“ која имају.

„Нека ова монографија буде прво свједочанство да се Никшић враћа себи и да су његове поломљене кости зарасле, а да је душа увек била жива. Ратко ју је уградио у своја дјела, исклесао у камену ових наших гора, спојио њоме наш народни простор са читавим свијетом и оставио нам је да даље ми сами откривамо и уздижемо, камен по камен“, каже Ковачевић.

Белић каже да је идеја о овој „необичној“ монорафији била његова и истиче мање познату чињеницу - да се Вулановић такође бавио и сликарством.

Вулановић је био истакнути стручњак за рад са каменом. Изградио је Каменград од низа скулптура које се налазе на Ади Циганлији у Београду.

Издавач је Штампар Макарије, Београд, а објављивање ове књиге помогли су Министарство културе Републике Србије и Општина Никшић.

„Тања пише о људским животима и судбинама, необичним и ретким доживљајима који поред фиктивне можда имају и стварносну димензију“, пише Ђукић Бодловић у поговору.

„Њених Благодатних девет нових приповедака на најбољи начин илуструју приповедачко умеће, особену драматургију, филмски динамизам и психологију ликова, коју налазимо безмало у свакој причи, односно приповеци“, каже рецензенткиња и додаје да су дела Тање Прокопљевић превођена и на неколико страних језика.

Ова књига издаваштво је Центра за културу „Врачар“.

„Процвали божури једна је од првих целовитих антологија духовне поезије за децу и младе која обухвата поезију наших песника од Змаја до данашњих писаца. У књизи је заступљено 116 аутора различитих генерација, којима је својствена духовна мисао“, рекао је Милутин Ђуричковић за УНС.

„Циљ ове књиге је да се младим генерацијама у овим суровим и тешким временима укаже на основне духовне вредности, на лепоту и сјај српске писане речи, на њене поуке, традицију и актуелност, која је такорећи свеопшта и свевремена“, пише у предговору.

Протојереј Љубивоје Стојановић, рецезент књиге, написао је да снага вере и нада може да нам помогне да будемо јачи од сваког зла.

„Заиста су процвали божури у нама и међу нама и нашом деца која, Богу хвала, више од две деценије поново могу да уче истине наше вере током школовања у основним и средњим школама. То је велики благослов од Бога и позив свима нама да, свако сходно свом знању и звању, допринесе бољитку у овим смутним временима која могу да разбистре и просвете само добри људи искрене вере и стварне дуготрепељивости - толеранције“, каже Стојановић.

Ова књига је суиздаваштво Института за дечију књижевност и Центра за културу „Врачар“.

Фарафонов, који је умро  1956. године, за вечно почивалиште одабрао је Азању, где су му живели поћерка Зина, родом  из Украјине и зет Драгољуб Ћосић. На месном гробљу они су њему подигли споменик на коме је урезан овај текст: „Овде почива Тоша Фарафонов Рус уметничких слика…“  О споменику и гробу вредног Руса брине његова унука, једно од двоје деце Зине и Драгољуба Ћосића, некадашњег азањског сајџије.

Јанојлић је на преко 140 страна описао живот и рад Фјодора Тоше Фарафонова, а на основу сећања неколицине његових савременика, углавном Глибовчана. У 17 поглавља стао је његов живот, а текст прате и ретко сачуване фотографије снимљене приликом осликавања  цркве у Великој Крсни. На полеђини сваке Фарафонов је написао колико која представа запрема квадрата и на којој висини је насликана у том храму. Међу малим бројем фотографија налази се и она на насловној страни књиге на којој је иконописац снимљен приликом рада у великокршљанској цркви 1955. године. Захваљујући Ивану Цветковићу, наставнику музичке културе, књигу илуструје и портрет Станоја Стаматовића Главаша, уз портрет рано преминулог Глибовчанина Милана Цветковића и иконе Светог Николе које су насликане у славских собама неких имућнијих домаћина.

На почетку књиге је и факсимил писма које је члану поменутог Одбора Родољубу Станимировићу,  сазнавши  да се ради на књизи о Фјодору Тодору Фарафонову,  упутио амбасадор Руске Федерације у Републици Србији Александар Боцван Харченко у коме, поред осталог, пише:

„Захваљујемо на пажњи према руском историјском наслеђу у Републици Србији. Сматрамо да ће реализација наведених пројеката допринети ојачавању руско-српских односа и учвршћивању  братских веза између наша два народа…“

Књигу је као рецезент потписала др Ана Милошевић. Она пише:

„Како приступити писању о личности о којој постоји веома мало података и исто тако мало сачуваних материјалних сведочанстава о њеном раду? Рекли бисмо да је Драгољуб Јанојлић овом подухвату пришао на једини могући начин. Он је око костура сачињеног од штурих фактографских података прво исплео сачувана сећања Тошиних комшија, познаника, пријатеља и родбине, а затим, још вештије, изаткао ткиво романа, сачињено од стварних ликова и места, у различитим историјским контекстима и временским периодима. Тако се на главном јунаку „нашем Тоши Русу“, преламају историјски догађаји Октобарске револуције и Другог светског рата, али истовремено рефлектују и најфиније људске особине и емоције, тј. рука пријатељства од срца пружена и радо прихваћена…“

Издавач ове књиге је Савез књижевника у отаџбини и расејању. У улози уредника нашао се Слободан Тодоровић Токи, графичког обликовања и припреме за штампу прихватио се Милош Јанојлић, а сарађивали су још Иван Цветковић, Градимир Брчаревић и Дејан Милутиновић.

„Почели смо да га рецитујемо и када нисмо знали да читамо (….) Стихови јединствени, памтљиви, као да их је неко пред нама изговарао, а јесте, излетели су сами. Као поука, као савет, као опомена. Као- тако ваља. Као – тако учинити“.

Већ из првих речи Мања Вукотића јасно је да се ради о фундаменталној личности српске културе, која је како је наведено и у самој књизи, у аутентичном дослуху са њеним духовним и поетичким ритмом – Петру II Петровићу Његошу.

Отварајући поглавља живота овог великана српске културе – од дана када су га мештани звали владика Раде до дана када је Ловћен почео да се ослања на Његошево раме - Мањо Вукотић створио је својеврсну ризницу сећања и импресија о њему.

Управо за Ловћен и Његоша аутор је апострофирао да су његови сапутници, симболи схватања живота и два потпорна стуба опстајања. То га је и подстакло да укоричи својеврсну причу о животу и смрти Његоша, записану на обронцима ове планине.

Његош је, како пише Вукотић, својеручно нацртао и саградио 1845. године црквицу на врху Ловћена, коју је посветио стрицу Петру Првом Петровићу.

Пре тога, већ првог пута када је угледао Ловћен, Његош је, како пише у књизи, скинуо капу и поручио му: Нећемо се никад више растати!

 „Много година пре своје болести, у потпуном здрављу, Владика је помишљао на смрт. Једног летњег дана, ходајући по врху Ловћена, зауставио се на средини. Одатле на све стране поглед пун дивоте. Ту је Владика неко време ћутећи стојао. (…). Наједанпут куцне штапом о камен и рекне: Кад умрем, овде ћете ме закопати“, описује Вукотић у књизи „Владика са Ловћена“.

Аустроугарски окупатори су, како пише Вукотић, разорили ту црквицу 1916. године, а онда је девет година касније Александар Карађорђевић на месту разорене црквице 1925. године подигао капелу.

Пре педесет година црногорски комунисти су, како је навео, „срушили тај најдуготрајнији симбол, уграђен у грб државе, и на обрубљеној глави Ловћена, воздигли црни мермерни маузолеј. Без крста. Са Његошем у подземној крипти“.

Његошу су тако више пута прекопавали кости и тако га исто толико пута и сахрањивали.

Ове чињенице сведоче о томе да је поред живота, у књизи анализирано и све оно што чини смрт – попут тестамента Његоша, који се, како је навео Вукотић, састоји из духовног и економског дела

За овај спис Андрић је рекао да је „круна Његошевог стварања“, а Исидора Секулић да је „симболична конструкција владичина бића, сажета, сведена, али потпуна“.

Сама Његошева судбина се, како је навео Вукотић, прожима кроз књигу као трагична нит – „незавршена, нестварна, стално упитна“. У књизи се истиче да се много тога у Његошевом животу и после њега дешавало супротно од његових принципа и схватања.

Ипак, Вукотић у свом делу наглашава и трајност Његоша и Ловћена, који за њега представљају два светионика. Књига је, како и сам аутор наводи, посвећена „њиховој светости и светлости, њиховом опстанку кроз крв, лелек и дим, њиховом узвишеном пролазу кроз капије пакла и славолуке победа“.  

Због тога је Његош и песник о коме је написано највише песама, што је и подстакло аутора да књигу заврши онима који су, како је навео, „слетели на његов песнички одар“, попут Лазе Костића, Алексе Шантића, Војислава Илића Млађег.

Ову ризницу Његошевог живота издала је издавачка кућа „Вукотић медиа“.

О аутору

Манојло Мањо Вукотић рођен је на Цетињу, 21. новембра 1938. године. Студирао је светску књижевност на Филолошком факултету у Београду. Новинарством је почео да се бави у београдском „Студенту“. Први професионални новинарски уговор потписао је 1. новембра 1963. године, за „Београдску недељу“.

У „Вечерњим новостима“ запослио се 1. новембра 1966. године. Од марта 1983. године, четири године био је дописник свих издања куће „Борба“ из Рима. Крајем 1987. године прешао је у „Борбу“, где је био главни уредник од јесени 1989. до јуна 1993. године.

„Глас јавности“ покренуо је априла 1998. године, а у „Вечерње новости“ вратио се 5. октобра 2000. године.

Вукотић је био генерални директор и главни уредник свих издања компаније „Новости“ до априла 2013. године, када је поднео оставку на све функције.

Јуна 2013. основао је издавачку кућу „Вукотић медиа".

Објавио је осам књига, међу којима су аутобиографија „Оловне речи“ и књига „Цетиње камени престо“. Добитник је неколико престижних новинарских награда.

„'Читање и промишљање' обухвата приказе, есеје, критикe и друге мање текстове. Избором радова за ову књигу Слађана Миленковић завршила је циклус погледа и проучавања токова књижевности“, оценио је у рецензији проф. др Малиша Станојевић.

Слађана Миленковић за УНС је рекла да је изабрала више од 60 критичких текстова, о књижевним остварењима у периоду од 1996. године до данас.

„Скоро сви текстови, објављени и расути у публикацијама и електронским медијима, сада се појављују укоричени у форми књиге, као покушај да допринесу проучавању књижевне мисли и уметничких домета,“ рекла је Миленковићева за УНС.

Изабрани су текстови из времена кад је ауторка била главна и одговорна уредница РТВ „М“ Сремска Митровица 2004-2007, али и њени радови с почетка књижевне и новинарске каријере, као и савремени прикази.
Проф. др Слађана Миленковић објавила је 20 књига, од тога седам збирки поезије и једну књигу интервјуа са познатим личностима из области кулутре. Уређује Јутјуб канал Жива реч емисија.

Издавач: Чигоја штампа, Београд

Писмо: ћирилица 

Број страна: 327 

Тираж: 300 

Година издања: 2024. година

ИСБН: 978-86-531-1002-4

У књизи “Париз”, коју Каришић назива и “Албумом успомена”, представљени су бројни делови Града светлости и љубави.

“Имали смо прилику да обиђемо планирана места која су фотографијама обележена у овој књизи - Албуму успомена. Наравно, због временског ограничења планови нису испуњени до краја али је то довољан разлог да још који пут одемо у Париз, како бисмо посетили и друге значајне дестинације”, навео је Каришић.

Књига “Роден” је пак посвећена посети музеју Огиста Родена, једног од најзначајнијих вајара Француске. Инспирисан оним што је видео, Каришић је у ову фотомонографију уврстио фотографије готово целокупне поставке из овог музеја.

“Драго ми је да у сваком моменту, листајући ове књиге, можемо да се присетимо обилазака музеја и других дестинација, као и заједничког дружења у овом инспиративном граду у који се свакодневно слива права река туриста из свих крајева света”, додао је Каришић.

Обе књиге штампане су у боји, у Грид студију у Београду.

Библиографија Фоче настајала је постепено и искуствено, у први мах само за сопствене потребе, а како се број јединица повећавао, тако је настајало и проширивало се у озбиљно истраживачко дело. Знајући рутинирано колико је то захтеван и мукотрпан посао, несебично је одлучио да се све што је годинама сабирао и бележио допуни свеобухватним увидом у библиографску грађу о Фочи и фочанском крају.

Колико је то захтеван, мукотрпан и неузбудљив а драгоцен рад, јасно казује и сазнање да се у такве подухвате, пре њега, такорећи, нико други није ни упуштао. Што се тиче Републике Српске и БиХ ово је пионирски посао за именослов неког града или регије. Само по себи, јасно је да се такав ангажман очекује од организације и институција које брину о библиотечкој делатности. Душан Миловановић, један од рецензената, примећује да је ова Тодовићева књига поуздан темељ и основа за институционалну обавезу, јер има знатно шири значај од завичајног фонда матичне библиотеке. Захватајући период од 14. века до данашњих дана, Тодовић је најновијом књигом увелико експонирао библиографску слику фочанског краја. Иако није у свему свеобухватна и сасвим детаљна, она јепоуздано извориште за писце, историчаре, аналитичаре и истраживаче. Аутор већ припрема другу књигу с истом тематиком.

Од овог Тодовићевог златног грумена има се чиме бисерити и златити иначе богата библиографија и именослов ових крајева. Његова књига посебно ће значити будућим истраживачима.  Са те трпезе имају се чиме послужити и инспирисати не само завичајно инспирисани (обични) читаоци, већ и демографи, етнолози, историчари, литерате, дијалектолози и будући истраживачи историје, етнологије, спорта...

Издавач је Аутор, Fineks d.o.o, Народна библиотека „Шклопотницаˮ, Ријека код Фоче. Књига има 940 страница.

Како се наводи у књизи, догађаји који су описани, резултат су Филиповићевог виђења друштвених и историјских прилика у Србији, а посебно у његовој родној Мачви и немају везе са личном прошлости било којег појединца или одређеном фамилијом у било ком селу у Мачви.

Да би стигли до виђенијег престижа, пише Фића у књизи, у Мачви су почесто, не баш све газде, поред тлачења сиромаха, чинили грехе једни према другима, у преварама, отимању, крађи, лажним причама и оптужбама, као и сијасет других нечасних дела како би се супарник са имовином облатио и довео до пропасти.

Како је писао, то су били људи у родбинским и кумовским везама, али за то нису марили, јер је једној газдинској кући у Мачви било битно само да се још више обогати.

„У овој књизи писац јасно наглашава – Не може се чинити људима тако зло које долази до свирепости, а да се то на неки начин не казни. Фићини јунаци у овој књизи су веома строго кажњени, јер су им нестали капитали, а са њима и породице. Остали су само велики споменици на гробљу, зарасли у коров, који нико не обилази јер нема ко“, рекао је о књизи драмски писац и редитељ Живорад Жика Ајдачић.

Фића је, каже Ајдачић, сликовито и на једноставан и за читање лак начин представио сва збивања у прилично дугом периоду кад су владале две династије, комунисти и на крају нешто мало демократе.

„Читајући ову књигу само се потврдило да људи са стеченим капиталом на разне начине, нису имуни од развратног живота само свака прича има своју специфичност у презентирању тог разврата“, мишљења је Ајдачић.

Публициста и генерал у пензији Драган Аврић каже да је аутор кроз дијалог обичних људи прецизно осликао тадашње друштво, однос богатих и сиромашних, стање локалних власти и судства, али и многе девијације тадашњег друштва, посебно мачванског краја.

„Можда је све ово било у неком селу између Саве и Дрине, у плодној и родној Мачви, а могло је бити и у крајевима који се другачије зову. Потпарића и Трапарића могло је бити свугде и свагда. Ове није родила Мачва, али су у њеном крилу одгајени. Наведено село Раденковић као мизасцен за приказивање већег дела ове стварне драме, могло је бити било где и било када у Србији“, закључио је Аврић.

„Његова знатижељна експедиција у прошлости нељудског поступања, каже Аврић, невољно га је, овим делом сврстала у „аналитичара и хроничара“ људских слабости и друштвених аномалија, али и изродила ову несвакидашњу књигу о посебном соју људи са краја 19. и у првој половини 20. века.

Издавачи књиге су Културно-просветна заједница Србије и Удружење Завичаја Сремска Митровица.

О Миомиру Филиповићу Фићи

Миомир Филиповић Фића рођен је 5. фебруара 1954. године у мачванском селу Раденковићу. Школовао се у родном селу, Новом Саду  и Београду, завршио је Новинарску школу на Југословенском институту за новинарство.

Од 1976. године је сарадник Радио Београда и дописник из Сремске Митровице. Писао је за Глас омладине и Омладинске новине. Више од 20 година је био новинар новосадског Дневника и дописник Политике из Сремске Митровице.

Писао је за најтиражније листове у СФРЈ међу којима су Илустрована политика, Нада, Дуга, Арена, љубљански Дневник. Снимао је емисије, документарце и филмове за телевизије Београд и Нови Сад.

Фића је за новинарски рад више пута награђиван домаћим и међународним престижним наградама. Добитник је Златне повеље Удружења новинара Србије  (УНС) за допринос српском новинарству, а поводом Дана државности 2018. године одликован је за стваралаштво у култури села и новинарству.

Добитник је и Вукове награде, најпрестижнијег признања у култури српског народа.

Филиповић је члан УНС-а и  Удружења књижевника Србије.

Да младост и детињство могу да имају сладак укус и лила боју, а да је за сећање на њих некад довољна фотографија шарене сукње бака Ленке, Вучковић је показала у овим аутобиографским причама.

Од дечјих љубави, преко заједничких прослављања празника, до вожњи мопедом, Вучковић је испричала шта је доживела широка „лепеза“ ликова у њеној родној Мачви, али и другим местима које је посећивала.

Урањајући у „пропланке Слободанкине душе“, читаоци могу имати осећај да заиста познају Данку и њену стрину Нину уз коју је одрастала, деда Божу и баба Милеву, баба Ленку, која је у њој пробудила љубав за осликавање тканине, Наташу, уметницу са Дауновим синдромом која се бави теквондом, и многе друге.

Упознајући читаоце са личностима и крајевима који су обојили њено детињство, Слободанка Вучковић Давидовић поручила је да се сећањима заиста може путовати.

Свесна тога да су се ствари промениле, Вучковић описује и како сада изгледају места о којима је писала. Тако књигу започиње поглављем у коме се пита ко је украо њен шор, у коме је „горело небо од лила“, а у којем сада тек понека засветлуца да „јави“ да је ту.

„Поодавно сам отишла из шора мог детињства. Одвео ме је живот подалеко, а мој шор као да се наљутио, као да је и он негде одлутао, загубио се, више га и не препознајем“, пише Вучковић.

Ипак, вођена мишљу да је богата особа она која има кога да се сећа, Вучковић читаоцима пружа сећања вреднија од милион долара.

Зато Зорица Симић, која за Слободанку каже да је „Признцеза од Мачве“, истиче да не зна да ли је Мачву неко више волео, али да зна да нико о њој није писао на тај начин – „причама које греју душу“.

Иначе, Слободанка Давидовић Вучковић скоро цео радни век провела је у новинарству - од сарадника до уредниика часописа „Техногас“.

Осим ове, Вучковић је објавила и књиге „Приче свилом проткане“, „Стазе и богазе“ и књигу песама „Језеро на длану“, а њене приче нашле су се и у многим познатим књижевним часописима.

На књижевном конкурсу Завичајно звоно професора Вучковића, Центра за културу „Војислав Илић Млађи“ Жабари за приче и песме о завичају, прича „Морава и даље тече“ одабрана је 2023. године за једну од 10 најбољих. На овом конкурсу се у 2024. години међу најбољима нашла и њена прича „Ко је украо мој шор“.

Као што у Предговору Добросављевић указује, на контекстуално разматрање знања Николе Тесле, његове мисли, његовог стваралаштва и образовања, подстакло ју је то што је у текстовима његових предавања, говора, радова и чланака, препознала драгоцена сведочанства о Проналазачевом темељном знању из историје филозофије, свих наука и дисциплина и раста целокупног знања човечанства, као и погледа, али и литерарног стваралаштва и уметности до његовог времена и у његовом времену, а што се није изучавало у оквиру предмета које је током школовања похађао. У његовим текстовима читамо јасне назнаке које указују на то да је подробно изучавао и историју многих народа и како религиозни мислиоци свих великих религија тумаче стварност. Ауторка је уочила да су највероватније открића Николе Тесле, његови генијални искораци и способност визуелизације одвратили пажњу истраживача од његовог односа према знању, научним принципима, научној методологији иако се Никола Тесла у својим текстовима тога дотиче. Школовању Николе Тесле многи биографи су пружили свој истраживачки допринос. Добросављевић им се придружује при чему, додатно, улази у сагледавања значаја техничких школа и политехника у том времену бурног и брзог развоја технологија и тврдих наука. Она је учинила још нешто што други нису: упустила се у веома комплексан подухват дефинисања самообразовања Николе Тесле.

Никола Тесла није оставио наратив о универзуму свог образовања, сазнајних трагања и интересовања, али јесте понеке осврте у својој аутобиографији и многе згуснуте назнаке које је сабијено и у синтези у својим текстовима користио да изрази обухват и / или поенте својих излагања, тумачења и погледа. И управо су ти осврти и назнаке, некада синтагме, тек делови реченица, иако расути попут ретких репрезентација, били драгоцени детаљи за рестаурацију слике ширине Теслиног знања и како и када га је стицао. Тако књига, на махове узбудљиво, готово „детективски“ открива енормну научну, филозофску и културолошку литературу коју је Никола Тесла систематскзи, без остатка темељно проучавао а која је у потпуности била изван предмета студија на политехникама, као и додатну литературу из предмета које је имао. Дознајемо да је то чинио до краја живота и при томе користио књиге из библиотеке и многе куповао за личну. Сазнајемо да је Никола Тесла не само тежио да о свему све зна, него и да је о свему размишљао из угла широких увида и многих спознаја истовремено. Био је истински полихистор и ученост је у његовој харизматичности учествовала подједнако као и његова генијалност, бриљантност, духовност и духовитост. Поштовање највиших научних образовних и стручних институција и инжењерских асоцијација Никола Тесла је задобио, уз генијалне искораке у открићима и изумима, управо својим предавањима, правим научним беседама. За њих се студиозно припремао и чак их је пре излагања написао. Тако и имамо сачувану његову изворну мисао.

Истраживање у овој књизи утврђује и објашњава мноштво нових или до сада недовољно познатих чињеница, битних за сагледавање и разумевање корелација и међуделовања знања Николе Тесле, његове мисли, стваралаштва и образовања и Проналазачевог односа према знању, посебно научном образовању. Између осталог указује се да су Теслине непрекидне целоживотне и, њему најважније сазнајне преокупације математика, тврде науке и поимање света, а у оквиру овог последњег и јединство науке и религије, као и питање сопства. Сво Теслино неомеђено интересовање било је од значаја за његову мисао и његово стваралаштво. Математика му је била међу најдражим мисаоним преокупацијама и то до последњег часа. То и Теслин однос према научном образовању (израз до којег је Никола Тесла веома држао) и знању уопште, до сада су остајали у сенци његове изванредне интуиције.

Уз веома темељну фактографију, Добросављевић своја разматрања излаже кроз следећа поглавља: О реалкама, политехникама и универзитетима и о истраживањима Теслиног школовања; Реални предмети, политехнике и универзитети; Осврт на Теслину интуицију и најзначајније његове доприносе у области електроенергетике, бежичног преноса и машинства; Знање, научни принципи – принципи у физици, математика, метод и менталне разраде; Прота Милутин Тесла; Метод; Математика; Професори и још реч-две о математици; Предавања, радови, чланци; Шта о Теслином познавању филозофије, историје наука и филозофије наука сазнајемо из његових научно-стручних предавања?; Радови и чланци; Закључак о томе шта о самообразовању и мисли Николе Тесле сазнајемо из текстова његових предавања, радова и чланака; У сусрет Сажетку: Шта још о самообразовању и научним и другим интересовањима и мисли Николе Тесле казују трагови о ономе што је читао у библиотекама и књиге које је имао у својој?

Тако су у овој књизи свет образовања Николе Тесле, његова сазнајна трагања и интересовања пут до ширих и дубљих увида у његову мисао и стваралаштво. Књига је опремљена исцрпним референцама, литературом, регистром појмова и именским регистром. Читаоцу такође пружа скенове оригиналних докумената у вези са истраживањем које ауторка захваљује Музеју Николе Тесле, Архиву Техничког универзитета у Грацу, Матици Српској у Новом Саду и теслологу Леланду Андерсону. На крају књиге је дата и белешка о ауторки са списком њених одабраних радова.

„Зашто се догађа то што се догађа на сентименталном и друштвеном плану, зашто нам ствари противурече, а снови нестају и постају илузија, нека су од питања која су покренута у овој књизи“, сматра књижевник Славко Алмажан.

По његовим речима, реч је о роману наше интелектуалне зрелости, без украса, патетике, извештачености. Ликови су добро изабрани, интелектуални, натпросечних амбиција, имају шансу да се истакну, али и да, како каже Алмажан „испадну из круте животне игре“.

„Роман доказује веома пластично и луцидно да смо, у ма каквој ситуацији се налазили, близу пораза“, сматра Алмажан.

За песника, драматурга, публицисту и издавача Нику Чобануа „Кућа од песка“ доноси опомену да живимо у свету у којем ништа од онога што бисмо желели да учинимо не зависи од нас самих.

Како је рекао, „Кућа од песка" нас осваја јер је жива, непрестано пулсира, попут песка који је у сталном покрету“.

„Судбина путује возом“ је пети роман Мариоре Стојановић.

Ана Марија Дина, сликарка и књижевница, главна је јунакиња романа „Судбина путује возом“. Кроз њен лик, ауторка је представила судбину модерне, еманциповане жене у данашњем свету.

„Марија је била последња жена о којој бих помислила да бих могла да пишем. Њен неочекивани предлог био ми је велики изазов – још једна потврда чињенице да сви желе да се виде у огледалу туђих очију“, речи су ауторке књиге.

„Писати о пријатељици коју одувек знаш је једно, али о некоме кога познајеш тек неко време је сасвим друго, сматра ауторка романа и додаје да је безброј пута имала прилику и задовољство да разговара са главном јунакињом свог романа, али да је увек имала утисак да је не познаје довољно.

Ауторкина јунакиња је пореклом из Букурешта, тамо је и одрасла. Приближних су година. Нису провеле детињство заједно, нити су ишле заједно у школу. Студирале су у сасвим различитим срединима, свака у својој земљи.

„Раздвајају нас читаве библиотеке, али имамо и сличности. Истина је да смо врло брзо постале блиске, да нам је стало до нашег пријатељства и да ми је открила све што јој је на души, али све то у зрелим година већ су стечене мудрости“, прича ауторка о својој јунакињи, Марији Дини.

„Мариора Стојановић, ова Шехерезада Војводине, већ нас је навикла да са радошћу очекујемо њене романе, у којима ликови и њихове судбине отварају узбудљива питања за размишљање о животу“, рекла је књижевница и професорка на Катедри за румунски језик, књижевност и културу на Филолошком факултету у Београду Мариана Дан.

Додала је да приповедање буди посебан интерес, зато што се ауторка у роману дотакла многих животних питања данашњице попут судбине школоване жене у односу на њен лични живот, немире које са собом носе пресељење из једне у другу државу, проблем културе и менталитета, приказ друштвених средина, стање детета одраслог без једног родитеља, као и сложеност односа између мушкарца и жене данас.

„Роман има свој облик, написан је интелигентно, експлицитност приче је сјајна, чита се у једном даху. Структура романа је веома организована, делује умирујуће, а језик у њему је звучан, пријатан и сугестиван“, мишљења је књижевник Славко Алмажан.

Мариора Стојановић рођена је првог јануара 1952. године у Банатском Новом Селу.

Завшила је новинарство на Факултету политичких наука у Београду. Професионалну каријеру започела је на Радио-телевизији „Нови Сад“, а била је и вишегодишњи новинар и директор НИУ „Либертатеа“.

„Први њен роман „Вероника“ објављен је 2008. године, а наставк ове књиге је роман „Причај ми о мајци“ који је објављен 2012. године. Романом „Прозор под облацима“ 2014. године закључује се ова банатска трилогија. Сва три романа објављена су на српском и румунском језику.

Роман „Кућа од песка“ је објаљен 2018. године, а проглашен је за роман године Издавачке куће Либертатеа за 2018. и 2019. годину.

Такђе, ово значајно признање, додељено је и за књигу „Судбина путује возом“. Роман је у новембру 2023. проглашен за књигу 2022. године Издавачке делатности Либертатеа.

Издавач за обе књиге је Новинско-издавачка кућа Либертатеа из Панчева. Превод књига са румунског на српски језик начинила је сама ауторка ових романа.

Приређивач збирке, новинар и члан Удружења новинара Србије (УНС) Растислав Дурман и за ову књигу прикупио је и обрадио петнаестак бајки од којих се већина први пут појављује на српском језику и која је специфична по фуснотама написаних да кажу нешто више о томе што је у бајкама само наговештено или открију шта се дешавало после краја.

Корице за књигу и илустрације нацртао је Добросав Боб Живковић.

Обрадовић у свпом првом роману покушава да пружи одговоре на питања постоји ли нешто важније од загрљаја, која је граница за испуњење снова и пише о томе како се један патријархално васпитан отац преко ноћи претвара у модерног, „либералног ћалета”.

Лектор књиге Србољуб Богдановић рекао је да аутор има особину правог писца, јер је потпуно отворен и огољен пред читаоцем, не скрива, навео је, ни најтананије емоције.

„Књига обилује занимљивим, духовотим дешавањима који су се заиста и догодили”, рекао је Богдановић на промоцији књиге.

Обрадовић је рекао да је све оно о чему је ћутао, написао у књизи, која је, како каже, његова „чиста емоција”.

Уредник издања Станоје Јовановић испричао је на промоцији књиге како је писање почело.

„Обрадовићев син Матеја питао га је 'да ли је у његово време било мобилних, аутомобила, пара', на шта је Обрадовић запањен одговорио да 'није живео баш у време диносауруса'. 'Како ниси тата кад имаш 57 година!?'”, упитао га је син и тако је кренуо писање.

Драгољубу Јанојлићу, који пише и за портал Е СТВАРНОСТ, ово је двадесет прва књига.  

„Аутор је детаљно описао своје новинарско ангажовање у тиражном дневном листу од првог текста из Љубљане до неоправданог гашења 2005. године. Објављено дело је део замишљеног подухвата да се сачини обимнија књига о 'Експресу', коју је покренуо његов некадашњи директор и главни и одговорни уредник Слободан Јовановић“, написао је о књизи оснивач, главни и одговорни уредник и новинар „Паланачких новина“ Дејан Црномарковић.

У рецезији дописнице „Танјуга“ Славице Барбарић пише - „Да, Експрес је био новина којој се веровало“.

„Томе је својим радом и ентузијазмом, сталном борбом за истину, високим професионализмом, одговорношћу и љубављу према новинарској професији, немерљив допринос дао Драгољуб Јанојлић…“, написала је Барбарић.

Књига „Политика експрес лист коме се веровало“ има 47 страна текста и 40 страна фотографија и факсимила докумената, а штампао је "Дигитал дизајн" из Смедеревске Паланке. Издавач је „Стварност“, а уредник Слободан Тодоровић.

Драгољуб Јанојлић је добитник УНС-ове награде за животно дело 2022. године.

Текстове је објављивао у „Политици Експрес“, франкфуртским „Вестима“, црногорском листу ДАН, крагујевачком дневном листу ЛИД, паланачкој „Нашој комуни“ и „Паланачким варошким новинама“.  Међу књигама које је објавио су „Макадам живота“, „Сунце на мачу“ и „Милочер краљице Марије“.

У књизи „Срби и ја“ пажњу поклања занимљивим пределима и људима, али и веровањима на Ртњу, на буковим шумама планине Мироч, у источној Србији и многим другим местима.

„Понекад се окренем уназад, бацим поглед на пут који сам прешао па се питам да ли сам га ја својевољно трасирао (у шта би чврсто волео да верујем) или се неко сјајно поиграо са мном и помицао ме као обичног пиона“, пише Боснић у књизи „Срби и ја“.

Док „Срб и ја“ крије мање познате написе о мештанима разноликих предела и њиховим веровањима, књига „Српска краљевска долина“ представља својеврсну ризницу фотографија и историјата различитих градова, манастира, бања и природних лепота.

Као скуп разгледница фотографије одражавају Боснићева опажања места којима је крочио, а ауторски печат о њима овај новинар даје и својим тумачењима и одабиром историјских података о њима.

Објавио је преко хиљаду путописних репортажа у двадесетак престижних магазина који се баве путовањима. Годинама обилази земљу Србију, фотографише и пише о људима, местима.

Тираж за обе књиге износи 1000. Књигу „Срб и ја“ издало је РТС издаваштво, док је књигу „Српска краљевска долина“ издала кућа „Прометеј“.

Да ли би прави назив државе под којом се налази Маловић требало да гласи Црна Гора и Бока Которска? Како се промишља у палати националног Бокеља, шта је дондо, како изгледа рајска плажа, јесу ли Приморци мрави а туристи цврчци, који су све заштитници помораца осим Св. Николе, какав влада дух недељом, шта се једе на обали, кваре ли туристи староседеоце или староседеоци пак туристе – читамо у првој од три целине, под називом Море Боке Которске.

Друга целина, "Море Србије и Црне Горе", тумачи компликоване односе између Србије и Црне Горе, као и Црне Горе и Боке Которске, релаксира читаоца феноменом сезонских сензуалности и сексуалности, те подучава историјским лекцијама о повезаности српског мора и копна.

Финална целина, Друга мора. И ново небо, потказује отуђену глобалистичку елиту, открива колико је било Срба Бокеља под руском царском поморском заставом, да ли је капетан истовремено био и свештеник на мору, ко је био отац српског православља у Америци, шта нас чека у геополитичким ратовима колективног Запада и Русије, те – у тексту свих текстова – одговара на питање постоје ли вишевековна сведочанства о Христовом васкрсењу.

Књигу је издала кућа „Књиге комерц“.

Дело „Мајевичани у Швајцарској“ о српској дијаспори је 100. објављена књига и биће представљена 28. октобра од 18 часова на штанду „Прометеја“, док је „Америчко зло“ 101. књига у ауторовој збирци дела.

„Остварио сам свој српски сан. Постао сам писац књига које служе читаоцима да нешто више сазнају о феноменима 20. века и о питањима која брину српски народ. Хвала читаоцима на поверењу а издавачима на подршци“, рекао је Лопушина.

Марко Лопушина је новинар, публициста и писац из Београда. Његова дела тематски обрађују Србе у расејању, јавну и тајну полицију, политичко насиље, цензуру, тајна друштва и сличне теме.

Највише књига написао је о српској дијаспори, а објавили су их издавачка кућа „Прометеј“ из Новог Сада и београдски „Службени гласник“ . Наслове о полицији, мафији и тајним службама објавили су издавачке куће „Књига комерц“ и „Народна књига“ из Београда, као и „Легенда“ из Чачка.

Лопушина је за свој литератни рад више пута награђиван – Орденом Вука С. Караџића, Теслином златном медаљом, Медаљом Светозара Милетића, наградом „Драгиша Кашиковић“, Повељом „Растко Петровић“, Повељом удружења „Корени“ и другим. Носилац је титула – почасни доктор наука Универзитета Слобомир, почасни директор Теслине научне фондације, најбољи публициста Србије и Балкана.

Наредне године Лопушина планира да објави Енциклопедију српске дијаспоре о Србима на Балкану, књигу „Историја Кикац“ о најстаријем српском културном друштву у Швајцарској и лексикон „Најзагонетније српске убице“.