Главни јунак у роману је  Марко Манигода који у Челебићу, за време османлијске владавине, подиже прву цркву на том простору. Овај потез од Турака није прошао некажњено.

„Трагика главног јунака романа је уједно и персонификација трагике једног српског народа на сјеверу Херцеговине. То се обистинило потоњим ратним поводњем у Босни и Херцеговини када у том граду на Неретви готово да више Срба и нема“, пише у књизи.

Професор Миле Рајчевић навео је да је овај роман књига против заборава. 

„Зато ће га радо читати свако кога успомене вежу за његов завичај – за слике које никада не блиједе“, мишљења је Рајчевић.

Он је нагласио да је аутор, “вођен љубављу према своме завичају“, приступио писању романа са жељом да се сачува и остави писани траг о селу Челебићи и његовим  мештанима.

„Аутор је читаоцима сликовито пружио податке о селу Челебић, као узорку дешавања у Херцеговини, о аутохтоном становништву коњичког краја и његовом трајању кроз историју, временским насељавањима и расељавањима, непрестаним ратовањима за туђе интересе и о етничким чишћењима“, рекао је Рајчевић.

У роману се, каже он, реконструише и историјско-етнолошки анализира Херцеговина, од времена српских сеоба до грађанског рата деведесетих година 20. века.

Професор и књижевни критичар Душан Дуја Ђаковић указао је на сличност између Куљаниновог публицистичког рада и књижевног стваралаштва Иве Андрића.

 „Ђуро Си. Куљанин мисли и ствара Андрићевски. Теме, начин писања и изричаја саображени су у времену и менталитету, аналогно, оба тумаче људске судбе кроз неколико вјекова, главни јунаци су метафорине, персонифициране личности – Андрићева ћуприја на Дрини и Ђурина Госпојинска црква. Они симболизују неухватљиву духовну и физичку љепоту, невидљиву опстојаност и краткотрајност људског постојања“, објаснио је он.

Ђурини записи о људима, обичајима, појавама, добру, злу, истакао је Ђаковић, пуни су људских загонетки, мудри, домишљати, танани и чулни.

Публициста Златко Тарле истакао је  да овим романом аутор поредио два времена – прошло и садашње.

„Роман је парабола која спаја и пореди два времена између којих је вијек и  у коме се много тога догодило, али су људи на само себи својствен начин – остали исти“, рекао је он.

Поредећи два времена, оног тада и овог сада, закључио је Тарле, у роману се истиче опстојност, жилавост и пожртвованост једне мањине којој арматуру даје њена вера, односно – њена Црква.

Додао је да је дело поучна прича из које треба извлачити закључке за свакодневни живот.

Куљанин је рођен у селу Загорица код Коњице. Школовао се у Коњицу, Сарајеву и Београду.

Главни и одговорни уредник је „Правог одговора“, првог часописа на подручју бивше Југославије за избегла, расељена и прогнана лица.

Куљанин је објавио неколико књига о коњичком карју међу којима су „Вјечна почивалишта – Српска гробља на подручју Коњица“ и „Српки презименослов“. Објавио је и књигу историјско-демографске грађе „Од Кулина бана до наших дана“, завичајну монографију „Украдени завичај“ и трокњижје „Завичајност у ријечима“, „Завичајност у узразима“, „Завичајност у пјесмама“.

Године 2021. објавио је књигу за потребе Комесаријата за избеглице и миграције Републике Србије „Колективни центри у Републици Србији, за избегла, прогнана и интерно расељена лица“.

Куљанин се бави и карикатуром, а објављивао је у „Политици“, „Јавности“, „Гласу јавности“ и „Правом одговору“.

Осим УНС-а, члан је Удружења књижевника Србије. Живи и ради у Београду.

Делић је овом књигом завршио истраживање привредне и друштвене прошлости Србије у 19. и првој половини 20. века.

Аутор се у делу осврнуо на факторе који су довели до пропасти индустрије у Србији крајем 20. и почетком 21. века, али и на судбине истакнутих индустријалаца  и њихових породица.

Делић је, између осталог, писао о првом српском индустријалцу Авраму Петронијевићу, добротвору Влајку Каленићу, браћи Минх, оснивачу нишког Нитекса Димитрију Мити Ристићу, творцу водеће фабрике сапуна и козметике Јовану Влајчићу, оснивачу млинске индустрије и хотелијерства на југу Србије Живку Стојиљковићу.

"Приче о заборављеним великанима наше економије омогућавају нам да потпуније сагледамо и схватимо  укупни привредни и друштвени амбијент и моралне вредности  у протеких две стотине година стварања модерне српске државности", рекао је Драго Делић за УНС.

Књига је штампана и на енглеском језику.

Ова књига је, како наводи аутор, споменик шеретима који су изнедрили бројне анегдоте, догодовштине и шале, али и казивачима, који их, "проносећи кроз народ" одржавају у животу.

Како је аутор рекао, шерети "мотре" како у свакодневници и вртлогу живота пролазе јунаци анегдота - од чпбана и ратара, планинки и снаша, удавача и нежења, дрвосеча и шумара, воденичара и рабаџија, мајстора и ракиџија, до свештеника, просветара, ратника, чиновника и власти.

"Увек су шерети спремни да се одупру невољама и замкама живота, пише између осталог у уводу књиге, уз јетке жаоке и комендијање успевају да речју из народа исмеју, надмудре, посеку и окрпе самовољу, заблуде, каћиперство, примитивизам, острашћености, одрођене и однарођене, удворице, лупеже, ладолеже, напаснике -  све што се товари на народну грбачу и загорчава живот".

"На кантару шерета" је Гагричићева шеста књига. Издавач књиге је "Графичар" из Ужица. 

Kако је Марковић рекао за УНС, први том из овог серијала је у ствари друго, допуњено и измењено издање дела објављеног 2017. године, сада обогаћено фотографском и документарном грађом.

Други том је ново издање и, као и први, заснован је претежно на догађајима које је пратио за новине, као и на ситуацијама и доживљајима у позадини његових новинарских путовања и сусрета.

Поглавља у обе књиге започињу раних осамдеседетих година и, повезана тематском хронологијом, завршавају се распадом Југославије и репортерским сведочењима аутора са лица места.

Архивска грађа текстова са југословенских терена, али и шире, каже Марковић, фотографска архива из заоставштине других фото-репортера, али и његове фотографије, послужиле су му као дневник путовања и водич кроз сопствену новинарску биографију, дугу више од четрдесет година.

„Повлашћени и динамични, често и високо ризични статус слободног репортера или репортера за специјалне задатке у унутрашњо-политичкој рубрици листа "Дневник", омогућио ми је безброј новинарских путовања уздуж и попреко државе Југославије у последњој деценији њеног живота, које су преточене у репортаже, фељтоне, путописе, извештаје“, каже Марковић.

Марковић је нагласио да је овим књигама одао признање и фото-репортерима који су с њим сарађивали, али и путовали по Југославији: Јовану Вајдлу, Гаврилу Грујићу, Слободану Милетићу, Браниславу Лучићу, Јарославу Папу, Мартину Цандиру и другим колегама чије су фотографије објављене у прва два тома.       

Жељко Марковић је објавио више од двадесет књига, претежно публицистичког жанра, документарне и репортерске прозе, међу којима је и осам романа.

Марковић је добитник награде УНС-а „Лаза Kостић“ за репортажу 2010. године и Специјалне награде „Жика М. Јовановић" за публицистику 2014. године. Добитник је и награде „Дејан Медаковић" за репортерски роман „Писмо“.

Био је специјални извештач „Дневника" и интервјуисао многе личности из јавног, друштвеног и политичког живота Југославије.

Издавач књиге „У епицентру“ – доживљаји једног новинског репортера је Архив Војводине.

ИСБН прве књиге је 978-86-6178-146-9, а друге 978-86-6178-187-2.

Овo дело чине одабране песме из ауторкиних ранијих издања које је објавила у периоду од 1995. до 2023. године - „На зрну душе“, „Рам за песму“, „Плаветни сневач“, „Род смо“, и „Тачка и круг“.

Овo дело чине одабране песме из ауторкиних ранијих издања које је објавила у периоду од 1995. до 2023. године - „На зрну душе“, „Рам за песму“, „Плаветни сневач“, „Род смо“, и „Тачка и круг“.

Песме су подељене у засебне целине, по редоследу објављивања књига ауторке, а наслови претходних издања песникињи су послужили да у овој антологији назове песничке целине – збирке у којима се нижу песме о љубави, радости, сновима, значају писања песама.

Свака целина, рекла је рецезенткиња књиге Маја Белегишанин Ивановић, представља лирски циклус. Белегишанин Ивановић је додала да читајући песме истовремено откривамо и нежан и мудар лирско-мисаони свет ове песникиње која је ’стално у потрази за песмом’, као и у потрази за радошћу и љубављу, али и њиховом откривању.

У књизи се налазе и стихови песама о љубави, заљубљености, полетним осећањима, лирској чежњи и усхићености вољеним бићем.

„Колико је љубав за песникињу важна потврђују песме у лирској целини „Плаветни сневач“, где се у свим насловима јавља реч љубав: „Кад јесмо љубав“, „Птице љубави“, „Љубав без речи“, истакла је Белегишанин Ивановић.

Песме о родољубљу, али и о повезаности песникиње са Богом где ауторка поставља питање о себи и смислу постојања, а на крају смисао проналази у заједници са Богом – религиозне песме, нашле су место у овој антологији.

Песникињина жеља за слободом, пространством, ’далеким и нестварним’, за сунцем, крилима, облацима, опевана је у више песничких целина.

Мотив пролазности ауторка је опевала у форми сонетног венца у песмама „Опорука“ и „За ким звоно звони“.

Антологија песама „ПЕВАТИ=БИТИ“ ауторкина је једанаеста књига, а девета песничка.

Драгана Ћатић рођена је 1960. године у Тополи. Њена дела превођена су на руски, бугарски и македонски језик, a објављивана су у више песничких антологија.

Ауторка је објавила и две књиге прозе: „Новинарска“ и „Новинарска нова“.

Издавач књиге „ПЕВАТИ=БИТИ“ је Друштво за афирмацију културе Пресинг из Младеновца. ISBN број књиге је 978-86-6341-947-6.

Тротомну Енциклопедију српске дијаспоре чине томови - Срби у прекоморским земљама, Срби у европским земљама и Срби у балканским земљама.

О књизи ће говорити проф. др Драган Станић, председник Матице српске и професор Филозофског факултета у Новом Саду, проф. др Даница Шантић, професор на Географском факултету Универзитета у Београду, проф. Светлана Матић, професор српског језика у Бечу и председница Аустријско-српског културног друштва „Вилхелмина Мина Караџић“, Сања Недељковић, уредница у Службеном гласнику и др Марко Лопушина, аутор.

Промоцији ће присуствовати Радица Милојковић, унука Фјодора Тоше Фарафонова, кћи Украјинке Зине и азањског сајџије Драгољуба Ћосића.

Организатори  представљања књиге су Одбор за очување лика и дела Фјодора Тоше Фарафонова – Азања, Савез књижевника у отаџбини и расејању – Нови Сад и Центар Руског географског друштва у Србији.

Дејан Лукић (1933-2020) новинар је који је радио као специјални дописник из скоро свих арапских земаља. Годинама је писао о догађајима који су потресали Блиски исток, често одлазећи  на прве линије фронта. Ово издање доноси избор прича које се појављују први пут пред читаоцима.

Издавач књиге је „Средња земља“.

Лука Тошковић је рођен 1946. године у Београду. Основну школу и гимназију завршио је у Београду, а Вишу педагошку школу у Земуну.

Био је запослен на разним дужностима у Општинској управи Градске општине Чукарица. Објавио је књигу за децу „Прича о јату Бамби (Како сам постао извиђач)“ и збирку кратких прича „Рам за успомене“.

Добитник је више награда и признања на књижевним конкурсима и члан Удружења новинара Србије, Српског уметничког друштва и Клуба писаца Чукарица.

Аутор на почетку каже „да овој књизи не треба никаква уобичајена посвета“.

„Сваки зарез, тачка, слово, ријеч. Редак... знакови су који означавају путоказ у Царство небеско за душе свих српских покојника који леже по разасутим српским гробљима на подручју Коњица“, пише он.

Како се за живота трудимо да имамо лијепу кућу, викендицу или стан гдје обитавамо, то је, каже аутор, само један временски душак у односу на онај вјечни.

„Отуда треба да се постарамо да нам вјечне куће, та вјечна почивалишта, буду за пример и људско достојанство“, пише у словоријечју.

Књига се састоји из увода у тему, где су објашњени појмови попут гробља, гроба, споменика и других гробних обележја и списка српских гробља по насељима на подручију Коњица.

„Гробља често служе као поуздани извор (ако других нема) о начину живљења у појединим мјестима и неријетко представљају свједочанства и знаменитости минулих генерација“, пише аутор у уводу.

Поред текста, који описује свако од насеља, у књизи се налазе и сликовите фотографије које употпуњавају читаву причу.

Новинар и публициста Дарко Перић написао је да је ова тема оригинална и да је ово прва књига која се бави овом тематиком.

„Обићи сва српска гробља у родном крају је захтјевно, то је прави истраживачки подухват, али још више чин поштовања“, наводи он.

Хаџи Ђуро Си. Куљанин рођен је у селу Загорице код Коњица, на северу Херцеговине. У својој новинарској каријери сарађивао је са бројним листовима и часописима. Добитник је награде УНС-а Лаза Костић за најбољу фотографију, 2005. године, као и награде Златна значка Културно-просветне заједнице Србије за несебичан, предан и дуготрајан рад и стваралачки допринос у ширењу културе, 2022. године. Главни је и одговорни уредник Правог одговора, првог часописа на простору бивше Југославије за избегла, расељена и прогнана лица и мигранте.

Издавач књиге „Вјечна почивалишта“ је Центар за информативну подршку (ЦИП) „Наш одговор“ Београд, а уредник је Милојко Будимир.

Ратко Вулановић, рођен је у селу Лаз, код Никшића, 16. маја 1941. године. Добитник је великог броја награда и признања за свој рад.

Монографија коју је приредио Белић проткана је фотографијама Ратковог живота.

У њој се налазе текстови људи који су, према речима Белића, „сам врх српске културе и уметности“, а који говоре о Вулановићу и његовом раду.

Градоначелник Никшића Марко Ковачевић у уводном делу каже да су Никшићани лењи када треба да се похвале значајним људима свога града и да често заборављају „блага“ која имају.

„Нека ова монографија буде прво свједочанство да се Никшић враћа себи и да су његове поломљене кости зарасле, а да је душа увек била жива. Ратко ју је уградио у своја дјела, исклесао у камену ових наших гора, спојио њоме наш народни простор са читавим свијетом и оставио нам је да даље ми сами откривамо и уздижемо, камен по камен“, каже Ковачевић.

Белић каже да је идеја о овој „необичној“ монорафији била његова и истиче мање познату чињеницу - да се Вулановић такође бавио и сликарством.

Вулановић је био истакнути стручњак за рад са каменом. Изградио је Каменград од низа скулптура које се налазе на Ади Циганлији у Београду.

Издавач је Штампар Макарије, Београд, а објављивање ове књиге помогли су Министарство културе Републике Србије и Општина Никшић.

„Тања пише о људским животима и судбинама, необичним и ретким доживљајима који поред фиктивне можда имају и стварносну димензију“, пише Ђукић Бодловић у поговору.

„Њених Благодатних девет нових приповедака на најбољи начин илуструју приповедачко умеће, особену драматургију, филмски динамизам и психологију ликова, коју налазимо безмало у свакој причи, односно приповеци“, каже рецензенткиња и додаје да су дела Тање Прокопљевић превођена и на неколико страних језика.

Ова књига издаваштво је Центра за културу „Врачар“.

„Процвали божури једна је од првих целовитих антологија духовне поезије за децу и младе која обухвата поезију наших песника од Змаја до данашњих писаца. У књизи је заступљено 116 аутора различитих генерација, којима је својствена духовна мисао“, рекао је Милутин Ђуричковић за УНС.

„Циљ ове књиге је да се младим генерацијама у овим суровим и тешким временима укаже на основне духовне вредности, на лепоту и сјај српске писане речи, на њене поуке, традицију и актуелност, која је такорећи свеопшта и свевремена“, пише у предговору.

Протојереј Љубивоје Стојановић, рецезент књиге, написао је да снага вере и нада може да нам помогне да будемо јачи од сваког зла.

„Заиста су процвали божури у нама и међу нама и нашом деца која, Богу хвала, више од две деценије поново могу да уче истине наше вере током школовања у основним и средњим школама. То је велики благослов од Бога и позив свима нама да, свако сходно свом знању и звању, допринесе бољитку у овим смутним временима која могу да разбистре и просвете само добри људи искрене вере и стварне дуготрепељивости - толеранције“, каже Стојановић.

Ова књига је суиздаваштво Института за дечију књижевност и Центра за културу „Врачар“.

Фарафонов, који је умро  1956. године, за вечно почивалиште одабрао је Азању, где су му живели поћерка Зина, родом  из Украјине и зет Драгољуб Ћосић. На месном гробљу они су њему подигли споменик на коме је урезан овај текст: „Овде почива Тоша Фарафонов Рус уметничких слика…“  О споменику и гробу вредног Руса брине његова унука, једно од двоје деце Зине и Драгољуба Ћосића, некадашњег азањског сајџије.

Јанојлић је на преко 140 страна описао живот и рад Фјодора Тоше Фарафонова, а на основу сећања неколицине његових савременика, углавном Глибовчана. У 17 поглавља стао је његов живот, а текст прате и ретко сачуване фотографије снимљене приликом осликавања  цркве у Великој Крсни. На полеђини сваке Фарафонов је написао колико која представа запрема квадрата и на којој висини је насликана у том храму. Међу малим бројем фотографија налази се и она на насловној страни књиге на којој је иконописац снимљен приликом рада у великокршљанској цркви 1955. године. Захваљујући Ивану Цветковићу, наставнику музичке културе, књигу илуструје и портрет Станоја Стаматовића Главаша, уз портрет рано преминулог Глибовчанина Милана Цветковића и иконе Светог Николе које су насликане у славских собама неких имућнијих домаћина.

На почетку књиге је и факсимил писма које је члану поменутог Одбора Родољубу Станимировићу,  сазнавши  да се ради на књизи о Фјодору Тодору Фарафонову,  упутио амбасадор Руске Федерације у Републици Србији Александар Боцван Харченко у коме, поред осталог, пише:

„Захваљујемо на пажњи према руском историјском наслеђу у Републици Србији. Сматрамо да ће реализација наведених пројеката допринети ојачавању руско-српских односа и учвршћивању  братских веза између наша два народа…“

Књигу је као рецезент потписала др Ана Милошевић. Она пише:

„Како приступити писању о личности о којој постоји веома мало података и исто тако мало сачуваних материјалних сведочанстава о њеном раду? Рекли бисмо да је Драгољуб Јанојлић овом подухвату пришао на једини могући начин. Он је око костура сачињеног од штурих фактографских података прво исплео сачувана сећања Тошиних комшија, познаника, пријатеља и родбине, а затим, још вештије, изаткао ткиво романа, сачињено од стварних ликова и места, у различитим историјским контекстима и временским периодима. Тако се на главном јунаку „нашем Тоши Русу“, преламају историјски догађаји Октобарске револуције и Другог светског рата, али истовремено рефлектују и најфиније људске особине и емоције, тј. рука пријатељства од срца пружена и радо прихваћена…“

Издавач ове књиге је Савез књижевника у отаџбини и расејању. У улози уредника нашао се Слободан Тодоровић Токи, графичког обликовања и припреме за штампу прихватио се Милош Јанојлић, а сарађивали су још Иван Цветковић, Градимир Брчаревић и Дејан Милутиновић.

„Почели смо да га рецитујемо и када нисмо знали да читамо (….) Стихови јединствени, памтљиви, као да их је неко пред нама изговарао, а јесте, излетели су сами. Као поука, као савет, као опомена. Као- тако ваља. Као – тако учинити“.

Већ из првих речи Мања Вукотића јасно је да се ради о фундаменталној личности српске културе, која је како је наведено и у самој књизи, у аутентичном дослуху са њеним духовним и поетичким ритмом – Петру II Петровићу Његошу.

Отварајући поглавља живота овог великана српске културе – од дана када су га мештани звали владика Раде до дана када је Ловћен почео да се ослања на Његошево раме - Мањо Вукотић створио је својеврсну ризницу сећања и импресија о њему.

Управо за Ловћен и Његоша аутор је апострофирао да су његови сапутници, симболи схватања живота и два потпорна стуба опстајања. То га је и подстакло да укоричи својеврсну причу о животу и смрти Његоша, записану на обронцима ове планине.

Његош је, како пише Вукотић, својеручно нацртао и саградио 1845. године црквицу на врху Ловћена, коју је посветио стрицу Петру Првом Петровићу.

Пре тога, већ првог пута када је угледао Ловћен, Његош је, како пише у књизи, скинуо капу и поручио му: Нећемо се никад више растати!

 „Много година пре своје болести, у потпуном здрављу, Владика је помишљао на смрт. Једног летњег дана, ходајући по врху Ловћена, зауставио се на средини. Одатле на све стране поглед пун дивоте. Ту је Владика неко време ћутећи стојао. (…). Наједанпут куцне штапом о камен и рекне: Кад умрем, овде ћете ме закопати“, описује Вукотић у књизи „Владика са Ловћена“.

Аустроугарски окупатори су, како пише Вукотић, разорили ту црквицу 1916. године, а онда је девет година касније Александар Карађорђевић на месту разорене црквице 1925. године подигао капелу.

Пре педесет година црногорски комунисти су, како је навео, „срушили тај најдуготрајнији симбол, уграђен у грб државе, и на обрубљеној глави Ловћена, воздигли црни мермерни маузолеј. Без крста. Са Његошем у подземној крипти“.

Његошу су тако више пута прекопавали кости и тако га исто толико пута и сахрањивали.

Ове чињенице сведоче о томе да је поред живота, у књизи анализирано и све оно што чини смрт – попут тестамента Његоша, који се, како је навео Вукотић, састоји из духовног и економског дела

За овај спис Андрић је рекао да је „круна Његошевог стварања“, а Исидора Секулић да је „симболична конструкција владичина бића, сажета, сведена, али потпуна“.

Сама Његошева судбина се, како је навео Вукотић, прожима кроз књигу као трагична нит – „незавршена, нестварна, стално упитна“. У књизи се истиче да се много тога у Његошевом животу и после њега дешавало супротно од његових принципа и схватања.

Ипак, Вукотић у свом делу наглашава и трајност Његоша и Ловћена, који за њега представљају два светионика. Књига је, како и сам аутор наводи, посвећена „њиховој светости и светлости, њиховом опстанку кроз крв, лелек и дим, њиховом узвишеном пролазу кроз капије пакла и славолуке победа“.  

Због тога је Његош и песник о коме је написано највише песама, што је и подстакло аутора да књигу заврши онима који су, како је навео, „слетели на његов песнички одар“, попут Лазе Костића, Алексе Шантића, Војислава Илића Млађег.

Ову ризницу Његошевог живота издала је издавачка кућа „Вукотић медиа“.

О аутору

Манојло Мањо Вукотић рођен је на Цетињу, 21. новембра 1938. године. Студирао је светску књижевност на Филолошком факултету у Београду. Новинарством је почео да се бави у београдском „Студенту“. Први професионални новинарски уговор потписао је 1. новембра 1963. године, за „Београдску недељу“.

У „Вечерњим новостима“ запослио се 1. новембра 1966. године. Од марта 1983. године, четири године био је дописник свих издања куће „Борба“ из Рима. Крајем 1987. године прешао је у „Борбу“, где је био главни уредник од јесени 1989. до јуна 1993. године.

„Глас јавности“ покренуо је априла 1998. године, а у „Вечерње новости“ вратио се 5. октобра 2000. године.

Вукотић је био генерални директор и главни уредник свих издања компаније „Новости“ до априла 2013. године, када је поднео оставку на све функције.

Јуна 2013. основао је издавачку кућу „Вукотић медиа".

Објавио је осам књига, међу којима су аутобиографија „Оловне речи“ и књига „Цетиње камени престо“. Добитник је неколико престижних новинарских награда.

„'Читање и промишљање' обухвата приказе, есеје, критикe и друге мање текстове. Избором радова за ову књигу Слађана Миленковић завршила је циклус погледа и проучавања токова књижевности“, оценио је у рецензији проф. др Малиша Станојевић.

Слађана Миленковић за УНС је рекла да је изабрала више од 60 критичких текстова, о књижевним остварењима у периоду од 1996. године до данас.

„Скоро сви текстови, објављени и расути у публикацијама и електронским медијима, сада се појављују укоричени у форми књиге, као покушај да допринесу проучавању књижевне мисли и уметничких домета,“ рекла је Миленковићева за УНС.

Изабрани су текстови из времена кад је ауторка била главна и одговорна уредница РТВ „М“ Сремска Митровица 2004-2007, али и њени радови с почетка књижевне и новинарске каријере, као и савремени прикази.
Проф. др Слађана Миленковић објавила је 20 књига, од тога седам збирки поезије и једну књигу интервјуа са познатим личностима из области кулутре. Уређује Јутјуб канал Жива реч емисија.

Издавач: Чигоја штампа, Београд

Писмо: ћирилица 

Број страна: 327 

Тираж: 300 

Година издања: 2024. година

ИСБН: 978-86-531-1002-4

У књизи “Париз”, коју Каришић назива и “Албумом успомена”, представљени су бројни делови Града светлости и љубави.

“Имали смо прилику да обиђемо планирана места која су фотографијама обележена у овој књизи - Албуму успомена. Наравно, због временског ограничења планови нису испуњени до краја али је то довољан разлог да још који пут одемо у Париз, како бисмо посетили и друге значајне дестинације”, навео је Каришић.

Књига “Роден” је пак посвећена посети музеју Огиста Родена, једног од најзначајнијих вајара Француске. Инспирисан оним што је видео, Каришић је у ову фотомонографију уврстио фотографије готово целокупне поставке из овог музеја.

“Драго ми је да у сваком моменту, листајући ове књиге, можемо да се присетимо обилазака музеја и других дестинација, као и заједничког дружења у овом инспиративном граду у који се свакодневно слива права река туриста из свих крајева света”, додао је Каришић.

Обе књиге штампане су у боји, у Грид студију у Београду.

Библиографија Фоче настајала је постепено и искуствено, у први мах само за сопствене потребе, а како се број јединица повећавао, тако је настајало и проширивало се у озбиљно истраживачко дело. Знајући рутинирано колико је то захтеван и мукотрпан посао, несебично је одлучио да се све што је годинама сабирао и бележио допуни свеобухватним увидом у библиографску грађу о Фочи и фочанском крају.

Колико је то захтеван, мукотрпан и неузбудљив а драгоцен рад, јасно казује и сазнање да се у такве подухвате, пре њега, такорећи, нико други није ни упуштао. Што се тиче Републике Српске и БиХ ово је пионирски посао за именослов неког града или регије. Само по себи, јасно је да се такав ангажман очекује од организације и институција које брину о библиотечкој делатности. Душан Миловановић, један од рецензената, примећује да је ова Тодовићева књига поуздан темељ и основа за институционалну обавезу, јер има знатно шири значај од завичајног фонда матичне библиотеке. Захватајући период од 14. века до данашњих дана, Тодовић је најновијом књигом увелико експонирао библиографску слику фочанског краја. Иако није у свему свеобухватна и сасвим детаљна, она јепоуздано извориште за писце, историчаре, аналитичаре и истраживаче. Аутор већ припрема другу књигу с истом тематиком.

Од овог Тодовићевог златног грумена има се чиме бисерити и златити иначе богата библиографија и именослов ових крајева. Његова књига посебно ће значити будућим истраживачима.  Са те трпезе имају се чиме послужити и инспирисати не само завичајно инспирисани (обични) читаоци, већ и демографи, етнолози, историчари, литерате, дијалектолози и будући истраживачи историје, етнологије, спорта...

Издавач је Аутор, Fineks d.o.o, Народна библиотека „Шклопотницаˮ, Ријека код Фоче. Књига има 940 страница.

Како се наводи у књизи, догађаји који су описани, резултат су Филиповићевог виђења друштвених и историјских прилика у Србији, а посебно у његовој родној Мачви и немају везе са личном прошлости било којег појединца или одређеном фамилијом у било ком селу у Мачви.

Да би стигли до виђенијег престижа, пише Фића у књизи, у Мачви су почесто, не баш све газде, поред тлачења сиромаха, чинили грехе једни према другима, у преварама, отимању, крађи, лажним причама и оптужбама, као и сијасет других нечасних дела како би се супарник са имовином облатио и довео до пропасти.

Како је писао, то су били људи у родбинским и кумовским везама, али за то нису марили, јер је једној газдинској кући у Мачви било битно само да се још више обогати.

„У овој књизи писац јасно наглашава – Не може се чинити људима тако зло које долази до свирепости, а да се то на неки начин не казни. Фићини јунаци у овој књизи су веома строго кажњени, јер су им нестали капитали, а са њима и породице. Остали су само велики споменици на гробљу, зарасли у коров, који нико не обилази јер нема ко“, рекао је о књизи драмски писац и редитељ Живорад Жика Ајдачић.

Фића је, каже Ајдачић, сликовито и на једноставан и за читање лак начин представио сва збивања у прилично дугом периоду кад су владале две династије, комунисти и на крају нешто мало демократе.

„Читајући ову књигу само се потврдило да људи са стеченим капиталом на разне начине, нису имуни од развратног живота само свака прича има своју специфичност у презентирању тог разврата“, мишљења је Ајдачић.

Публициста и генерал у пензији Драган Аврић каже да је аутор кроз дијалог обичних људи прецизно осликао тадашње друштво, однос богатих и сиромашних, стање локалних власти и судства, али и многе девијације тадашњег друштва, посебно мачванског краја.

„Можда је све ово било у неком селу између Саве и Дрине, у плодној и родној Мачви, а могло је бити и у крајевима који се другачије зову. Потпарића и Трапарића могло је бити свугде и свагда. Ове није родила Мачва, али су у њеном крилу одгајени. Наведено село Раденковић као мизасцен за приказивање већег дела ове стварне драме, могло је бити било где и било када у Србији“, закључио је Аврић.

„Његова знатижељна експедиција у прошлости нељудског поступања, каже Аврић, невољно га је, овим делом сврстала у „аналитичара и хроничара“ људских слабости и друштвених аномалија, али и изродила ову несвакидашњу књигу о посебном соју људи са краја 19. и у првој половини 20. века.

Издавачи књиге су Културно-просветна заједница Србије и Удружење Завичаја Сремска Митровица.

О Миомиру Филиповићу Фићи

Миомир Филиповић Фића рођен је 5. фебруара 1954. године у мачванском селу Раденковићу. Школовао се у родном селу, Новом Саду  и Београду, завршио је Новинарску школу на Југословенском институту за новинарство.

Од 1976. године је сарадник Радио Београда и дописник из Сремске Митровице. Писао је за Глас омладине и Омладинске новине. Више од 20 година је био новинар новосадског Дневника и дописник Политике из Сремске Митровице.

Писао је за најтиражније листове у СФРЈ међу којима су Илустрована политика, Нада, Дуга, Арена, љубљански Дневник. Снимао је емисије, документарце и филмове за телевизије Београд и Нови Сад.

Фића је за новинарски рад више пута награђиван домаћим и међународним престижним наградама. Добитник је Златне повеље Удружења новинара Србије  (УНС) за допринос српском новинарству, а поводом Дана државности 2018. године одликован је за стваралаштво у култури села и новинарству.

Добитник је и Вукове награде, најпрестижнијег признања у култури српског народа.

Филиповић је члан УНС-а и  Удружења књижевника Србије.