УНС :: Блог http://uns.org.rs/Beleznica/blog/rss/5/%D0%89%D0%B8%D1%99%D0%B0%D0%BD%D0%B0+%D0%A1%D0%BC%D0%B0%D1%98%D0%BB%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B.html ci http://uns.org.rs/sw4i/thumbnail/ljilja.jpg?thumbId=11677&fileSize=3093&lastModified=2013-04-30 12:46:17.0&contentType=image/jpeg УНС :: Блог http://uns.org.rs/Beleznica/blog/rss/5/%D0%89%D0%B8%D1%99%D0%B0%D0%BD%D0%B0+%D0%A1%D0%BC%D0%B0%D1%98%D0%BB%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B.html Зашто сам објавила карикатуре Шарли ебдо http://uns.org.rs/Beleznica/blog/post/5/%D0%89%D0%B8%D1%99%D0%B0%D0%BD%D0%B0+%D0%A1%D0%BC%D0%B0%D1%98%D0%BB%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B/12/%D0%97%D0%B0%D1%88%D1%82%D0%BE+%D1%81%D0%B0%D0%BC+%D0%BE%D0%B1%D1%98%D0%B0%D0%B2%D0%B8%D0%BB%D0%B0+%D0%BA%D0%B0%D1%80%D0%B8%D0%BA%D0%B0%D1%82%D1%83%D1%80%D0%B5+%D0%A8%D0%B0%D1%80%D0%BB%D0%B8+%D0%B5%D0%B1%D0%B4%D0%BE.html „Поштовани, oбраћам Вам се као Бошњак-муслиман чија су верска права повређена данашњим приказивањем карикатуре пророка Мухамеда у дневном листу Блиц. Питам се да ли ће УНС као тело осудити овај кукавички чин јер су њиме повређена верска осећања муслимана, грађана Републике Србије? Као грађанин згрожен сам терористичким чином у Паризу, а данас сам још више згрожен издањем Блица где је приказана карикатура чиме су директно повређена верска осећања Муслимана. Надам се да ћете као тело реаговати и тражити адекватне санкције јер је овим чином повређен и Закон“. Удружење новинара Србије објавило је у суботу ово писмо Самира Шабаније у уверењу да оно заслужује одговор. Тим пре што су многе редакције најугледнијих новина света - попут Њујорк тајмса, Вашингтон Поста и Гардијана - одлучиле да поступе онако како би Самир Шабанија хтео. За разлику од „Блица“ (и „Политике“, коју уређујем), сви су ти листови одлучили да не објаве карикатуре због којих су радикални исламисти прошлог четвртка у Паризу извршили покољ у ком је убијено десет чланова редакције сатиричног магазина „Шарли ебдо“.

Навешћу разлоге најутицајнијег од ових листова, Њујорк тајмса. Главни уредник Дин Баке позвао се на журналистички стандард свог листа, који „прави разлику између политичке сатире и намерне увреде“. По процени Дина Бакеа, већина спорних карикатура „Шарлија“ није друго до увреда која би повредила сензибилитет његових читалаца, поготово оних муслиманске вере.

Другим речима, Баке се у потпуности сложио са резоновањем Самира Шабаније.

Дозволите да се ја не сложим ни са Бакеом, ни са Шабанијом.

Карикатуре из листа „Шарли ебдо“ покренуле су живу расправу о танкој линији која политичку сатиру одваја од провокације и говора мржње. Та је дебата веома важна: имам разумевања и узимам у обзир мишљења по којим су карикатуре из „Шарлија“ понекад биле, не само иконокластичне, већ и расистичке, односно неосетљиве према осећањима угњетаване мањине.

Свеједно. У тренутку када је главна вест да је извршен покољ у редакцији „Шарли ебдо“ због карикатура које је објављивао „Шарли ебдо“, новинарски стандард налаже да покажемо читаоцима какве су те карикатуре. Садржај карикатура постаје незаобилазан део вести. Читалац не добија пуну информацију о ономе што се десило у Паризу ако медији не објаве карикатуре – без обзира на то да ли нам се те карикатуре допадају. У том часу више није битно да ли би те карикатуре пре покоља прошле новинарски стандард сајта УНС-а или „Политике“.

Покољ у Паризу је објављивање карикатура учинио обавезним, јер су карикатуре постале незаменљив део информације о покољу.То је моје мишљење, које нису делили сви уредници који чине редакцијски колегијум „Политике“.  

Моја лична солидарност са француским колегама у одлуци о објављивању карикатура није играла најважнију улогу. Задатак је уредника и новинара да непристрасно обавештавају јавност, односно да не прећуткују ништа што би могло битно да утиче на став јавности о неком догађају. Кодекс новинара Србије, међутим, од њих такође тражи да се супротставе говору мржње и дискриминацији.

Сваки уредник и новинар свакодневно вагају своју обавезу према читаоцима, односно своју одговорност пред читаоцима, са обавезом да се супротстављају дискриминацији и да не толеришу говор мржње.

Но једно је одлука о сензибилитету читалаца пре масакра у Паризу, а друго је одлука после масакра.

По мом мишљењу, после масакра, карикатуре у „Шарлију“ постају незаобилазан део приче и више није могуће одлучивати о њиховом објављивању само на основу процене о томе колики ће део читалачке публике повредити. Читалац има право на све основне елементе приче, а веома је важно да сваки читалац добије прилику да за себе оцени степен провокације у карикатурама.

Истим мотивима сам се руководила и 2006, када сам на насловној страни „Политике“ објавила данску карикатуру која је потресла исламски свет.

Сада, међутим, читам да дански лист не жели да прештампа карикатуре „Шарлија“, и да слично мисле и многи други листови који су били много отворенији 2006. када су извештавали о данској карикатури, претњама смрћу Курту Вестенгарду и нападима на данске амбасаде по исламском свету.

Зар није то оно што су терористи желели да постигну? 

Мислим да је то права штета. Само се по себи разуме да сваки главни уредник мора сам да одлучи да ли одређену карикатуру сматра политичком сатиром или расистичким подстрекавањем мржње. Но мислим да о таквим појединачним уредничким, или одлукама редакцијског колегијума, треба отварати јавне дебате.

Писмо господина Шабанија је у том смислу више него добродошло. И овде у Србији је потребна јавна дебата о таквим темама.  

 

]]>
Sun, 11 Jan 2015 17:14:35 +0100 http://uns.org.rs/Beleznica/blog/post/5/%D0%89%D0%B8%D1%99%D0%B0%D0%BD%D0%B0+%D0%A1%D0%BC%D0%B0%D1%98%D0%BB%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B/12/%D0%97%D0%B0%D1%88%D1%82%D0%BE+%D1%81%D0%B0%D0%BC+%D0%BE%D0%B1%D1%98%D0%B0%D0%B2%D0%B8%D0%BB%D0%B0+%D0%BA%D0%B0%D1%80%D0%B8%D0%BA%D0%B0%D1%82%D1%83%D1%80%D0%B5+%D0%A8%D0%B0%D1%80%D0%BB%D0%B8+%D0%B5%D0%B1%D0%B4%D0%BE.html
Таблоидна стварност http://uns.org.rs/Beleznica/blog/post/5/%D0%89%D0%B8%D1%99%D0%B0%D0%BD%D0%B0+%D0%A1%D0%BC%D0%B0%D1%98%D0%BB%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B/10/%D0%A2%D0%B0%D0%B1%D0%BB%D0%BE%D0%B8%D0%B4%D0%BD%D0%B0+%D1%81%D1%82%D0%B2%D0%B0%D1%80%D0%BD%D0%BE%D1%81%D1%82.html Данашњи Информер задихано обавештава јавност о својеврсном “преокрету” до ког је наводно дошло у Сједињеним Америчким Државама. Американци полако, али сигурно, мењају став о Косову у корист Србије, тврди Информер у тексту који се простире на 4. и 5. страни овог таблоида. Оптимистичан је и наслов, додуше с опрезним упитником: “САД окрећу леђа Тачију?”. Као доказни материјал читаоцима се нуди писање “Њујоркера” о трговини органима на Косову, које тобож, у тумачењу Информера, “јасно говори да САД окрећу леђа самопрокламованом косовском премијеру Хашиму Тачију”. У Информеру ћете наћи и део изјаве америчког конгресмена Дејне Рорабакера о праву већинске српске заједнице на северу Косова на самоопредељење.

Све то наводи Милована Дрецуна да славодобитно закључи како Американци ублажавају ставове према Србији, а “њихова јавност почиње да узима у обзир и српске интересе и приказује реалнију слику Косова”.

Новинарка Информера и мене је јуче питала за мишљење о овој теми. Рекла сам следеће:

Њујоркер је чувен, угледан и кредибилан литерарни магазин који објављује аналитичне, детаљним новинарским истраживањем поткрепљене чланке о важним друштвеним темама. Чланак Николаса Шмидла не бих назвала ни просрпским нити антиалбанским, но аутор свакако баца веома неповољно светло на Хашима Тачија и руководство УЧК, иако закључује да се оптужбе против њих вероватно неће моћи доказати и подсмева се некомпетентности српског тужилаштва за ратне злочине.

Драгоцена је информација, коју сам у Њујоркеру први пут видела из меродавних извора, да је Тачи одмах након обелодањивања извештаја Дика Мартија био озбиљно уздрман и чак нудио оставку западним амбасадорима у Приштини, који су га међутим охрабрили да остане на положају док се не појаве “чврсти докази” против њега.

Не бих, свеједно, преувеличавала значај овог чланка као наговештаја промене односа према албанским властима на Косову. Подсећам да је у јуну 1999. дописник Њујорк тајмса из Београда Крис Хеџис објавио такође дуг и студиозан чланак у угледном Форин аферс магазину, у ком је изнео озбиљне оптужбе против Тачија у периоду када је консолидовао своју власт над УЧК, укључујући и утемељене сумње да је наређивао ликвидације и својих сабораца.

Стејт департмент од почетка врло добро зна са ким има посла на Косову, а српска репутација у САД је зацементирана. Једна ласта не чини пролеће, а Хашим Тачи има више савезника у америчком Конгресу него што Њујоркер тамо има читалаца.

Разумем да се моје размишљање није уклопило у Информерову тезу о “америчком преокрету” у односу на Косово и Хашима Тачија. Свеједно бих волела да је она једна моја реченица која се Информеру учинила употребљивом макар тачно цитирана. (У делу у ком кажем да “Чланак Николаса Шмидла не бих назвала ни просрпским нити антиалбанским, но аутор свакако баца веома неповољно светло на Хашима Тачија и руководство УЧК, иако закључује да се оптужбе против њих вероватно неће моћи доказати и подсмева се некомпетентности српског тужилаштва за ратне злочине” , Информер је избацио ово “српског” тужилаштва, па ће неупућен читалац можда помислити да се “Њујоркер” ругао косовским тужиоцима за ратне злочине.


Но са становишта новинарске професије, проблем је у нечем другом. Информер чита Њујоркер онако како ми читамо Информер. Другим речима, када један од најпрестижнијих америчких магазина наручи и објави опширан и студиозан чланак на ком је аутор радио дуже од шест месеци и због ког је обавио десетине интервјуа са десетинама саговорника на два континента, Информер мисли да је тај чланак заправо резултат свежег дневнополитичког мига Стејт департмента или појединца из важне институције у врху америчке пирамиде власти. И да “америчка јавност” мисли онако како елитни Њујоркер мисли…

Информер верује да Њујоркер треба читати као московску Правду из 1964. године. Или као београдске таблоиде из 2013. године. Јер је у њима одмах јасно ко је коме намигнуо да се нека сторија, нека клевета или трач, неки давно откривени али помно чувани компромитујући материјал, појави баш у овом тренутку, како би се покосила политичка или пословна конкуренција. Као што је јасно за чији се рачун, у којој кампањи, у ком таблоиду, одстрељује који политичар.

У међувремену, у данашњем је Њујорк тајмсу објављен извештај о јучерашњим пресудама у случају трговине органима на клиници Медикус у Приштини. Све је ту. Једино нема ни напомене да је, пре само две године, Дик Марти изашао у јавност са страховитим оптужбама против УЧК и Хашима Тачија у вези са касапљењем заробљених Срба и продајом њихових органа за време рата на Косову. Њујорк тајмс се тога није ни сетио поводом случаја Медикус.

]]>
Tue, 30 Apr 2013 12:55:22 +0200 http://uns.org.rs/Beleznica/blog/post/5/%D0%89%D0%B8%D1%99%D0%B0%D0%BD%D0%B0+%D0%A1%D0%BC%D0%B0%D1%98%D0%BB%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B/10/%D0%A2%D0%B0%D0%B1%D0%BB%D0%BE%D0%B8%D0%B4%D0%BD%D0%B0+%D1%81%D1%82%D0%B2%D0%B0%D1%80%D0%BD%D0%BE%D1%81%D1%82.html