И заиста, смањивање броја страница и на српском тржишту штампаних медија била је прва реакција појединих периодичних листова. У кратком коментару под насловом „Превенција и заштита“, одговорни уредник недељника „Време“ Филип Шварм већ 26. марта, десетак дана од проглашавања ванредног стања пише: „Србија је у ванредном стању. (...) У тој и таквој ситуацији, улога независних медија је незамјењива. (...) Недјељник ‘Време’ у свему овоме има истакнуту улогу. Никада нам у три деценије постојања није било лако, па ни данас. Као што смо до сада прегурали свашта, тако ћемо и ово. А да би успјели у томе, не само да морамо радити од куће колико год нам професија допушта, носити маске и примјењивати све што је неопходно, него и обезбједити рад и излажење нашег недјељника у догледном периоду. Једна од тих мјера превенције и заштите јесте и привремено смањивање броја страна ‘Времена’ са 64 на 48. Ништа се друго неће промијенити – бићемо само ригорознији у избору тема и квантитету надомјештавати квалитетом. На овај потез смо били принуђени због све тежих и непредвидљивијих увјета пословања, како не бисмо дошли у ситуацију да изневјеримо читаоце на чије разумијевање у потпуности рачунамо. Конкретно: бројни продајни објекти су затворени или се затварају, радно вријеме свих је знатно скраћено, дистрибуција постаје све тежа и неизвјеснија – да не набрајамо даље.“

„Време“ није једини периодични лист који је смањио број страница. Исто тако, периодични листови нису једини штампани медији који су се суочили са специфичним проблемима у ери короне. Један је онај који је већ поменут у цитираном фрагменту: „рад од куће колико год професија допушта“. Два су специфично повезана са мерама које су српске власти спровеле у борби против вируса ковид-19. То су забрана излазака особа старијих од шездесет и пет година односно полицијски час који се у току викенда и празника знао протегнути и на три и по дана. Према свим истраживањима и статистикама, управо популација старија од шездесет и пет година предњачи кад је реч о читаоцима новина. Код ове друштвене групе, много мањи проценат људи се информише преко интернета у поређењу са „традиционалним медијима“. Њихова немогућност да лично купују новине врло брзо се одразила и на тираже. Такође, присељеност редакција да због продужених полицијских часова издање троброје и четвероброје, утицала је на то да дневне новине више пута немају засебна издања за петак и суботу која су често, због ТВ програма и пропратних додатака, продаванији у односу на издања других дана. То је такође фактор који наноси директну економску штету дневним листовима.

Ипак, у Београду, барем досад, није било озбиљнијих „жртава“ на тржишту дневне штампе. У суседству није било тако. Већ првих дана, приштински „Коха диторе“ је потпуно одустао од штампаног издања, док је сарајевско „Ослобођење“ смањило број страница. У Хрватској, према писању „Новости“, тједника у издању Српског народног вијећа, у неколико редакција је дошло до озбиљног смањивања личних доходака.

Ипак, док се многе земље Европе и регије припремају што за попуштање мера што за укидање ванредног стања, поставља се питање колико промене у динамици новинарског рада могу постати трајне. Свако ко има инсајдерско новинарско искуство, зна да се новине какве познајемо стварају у синергијској атмосфери редакције. Свака права редакција, свака редакција достојна тог имена, увек је више од простог збира својих чланова. Идеје које настају у разговору, током „брејнсторминга“, не могу бити замењене идејама које новинари нуде уреднику радећи од куће. Такође, редакција је и „meeting point“ у који навраћају вањски сарадници, пријатељи куће те сви други који играју улогу у и око неких новина. У том смислу, пад квалитета који се скоро нужно дешава уз рад од куће потенцијално је много гори од пада квантитета у контексту броја страна.

Међу тезама које су се појавиле кад је реч о последицама епидемије ковида-19 на друштво у целини доминира она која каже да ће она само убрзати трендове који су већ раније започели. У контексту медија, нарочито штампаних, то се доима као тачна прогноза. Већ годинама се паралелно смањују тиражи новина, као и буџети за конкретне журналистичке жанрове. Све је мање дописника, пошто се њихов рад покушава заменити агенцијским вестима. Све је мање репортера на терену, а њихов се рад покушава надоместити агрегацијом статуса са друштвених мрежа који исписују случајни пролазници са лица места. То ствара „савршену олују“ која новине истовремено чини и мање атрактивним и мање релевантним.

Епидемија се у том смислу јавља као криза у свом изворном и етимолошком значењу: као преломни тренутак у процесу болести након кога креће или смрт или оздрављење.  

Навешћу разлоге најутицајнијег од ових листова, Њујорк тајмса. Главни уредник Дин Баке позвао се на журналистички стандард свог листа, који „прави разлику између политичке сатире и намерне увреде“. По процени Дина Бакеа, већина спорних карикатура „Шарлија“ није друго до увреда која би повредила сензибилитет његових читалаца, поготово оних муслиманске вере.

Другим речима, Баке се у потпуности сложио са резоновањем Самира Шабаније.

Дозволите да се ја не сложим ни са Бакеом, ни са Шабанијом.

Карикатуре из листа „Шарли ебдо“ покренуле су живу расправу о танкој линији која политичку сатиру одваја од провокације и говора мржње. Та је дебата веома важна: имам разумевања и узимам у обзир мишљења по којим су карикатуре из „Шарлија“ понекад биле, не само иконокластичне, већ и расистичке, односно неосетљиве према осећањима угњетаване мањине.

Свеједно. У тренутку када је главна вест да је извршен покољ у редакцији „Шарли ебдо“ због карикатура које је објављивао „Шарли ебдо“, новинарски стандард налаже да покажемо читаоцима какве су те карикатуре. Садржај карикатура постаје незаобилазан део вести. Читалац не добија пуну информацију о ономе што се десило у Паризу ако медији не објаве карикатуре – без обзира на то да ли нам се те карикатуре допадају. У том часу више није битно да ли би те карикатуре пре покоља прошле новинарски стандард сајта УНС-а или „Политике“.

Покољ у Паризу је објављивање карикатура учинио обавезним, јер су карикатуре постале незаменљив део информације о покољу.То је моје мишљење, које нису делили сви уредници који чине редакцијски колегијум „Политике“.  

Моја лична солидарност са француским колегама у одлуци о објављивању карикатура није играла најважнију улогу. Задатак је уредника и новинара да непристрасно обавештавају јавност, односно да не прећуткују ништа што би могло битно да утиче на став јавности о неком догађају. Кодекс новинара Србије, међутим, од њих такође тражи да се супротставе говору мржње и дискриминацији.

Сваки уредник и новинар свакодневно вагају своју обавезу према читаоцима, односно своју одговорност пред читаоцима, са обавезом да се супротстављају дискриминацији и да не толеришу говор мржње.

Но једно је одлука о сензибилитету читалаца пре масакра у Паризу, а друго је одлука после масакра.

По мом мишљењу, после масакра, карикатуре у „Шарлију“ постају незаобилазан део приче и више није могуће одлучивати о њиховом објављивању само на основу процене о томе колики ће део читалачке публике повредити. Читалац има право на све основне елементе приче, а веома је важно да сваки читалац добије прилику да за себе оцени степен провокације у карикатурама.

Истим мотивима сам се руководила и 2006, када сам на насловној страни „Политике“ објавила данску карикатуру која је потресла исламски свет.

Сада, међутим, читам да дански лист не жели да прештампа карикатуре „Шарлија“, и да слично мисле и многи други листови који су били много отворенији 2006. када су извештавали о данској карикатури, претњама смрћу Курту Вестенгарду и нападима на данске амбасаде по исламском свету.

Зар није то оно што су терористи желели да постигну? 

Мислим да је то права штета. Само се по себи разуме да сваки главни уредник мора сам да одлучи да ли одређену карикатуру сматра политичком сатиром или расистичким подстрекавањем мржње. Но мислим да о таквим појединачним уредничким, или одлукама редакцијског колегијума, треба отварати јавне дебате.

Писмо господина Шабанија је у том смислу више него добродошло. И овде у Србији је потребна јавна дебата о таквим темама.  

Све то наводи Милована Дрецуна да славодобитно закључи како Американци ублажавају ставове према Србији, а “њихова јавност почиње да узима у обзир и српске интересе и приказује реалнију слику Косова”.

Новинарка Информера и мене је јуче питала за мишљење о овој теми. Рекла сам следеће:

Њујоркер је чувен, угледан и кредибилан литерарни магазин који објављује аналитичне, детаљним новинарским истраживањем поткрепљене чланке о важним друштвеним темама. Чланак Николаса Шмидла не бих назвала ни просрпским нити антиалбанским, но аутор свакако баца веома неповољно светло на Хашима Тачија и руководство УЧК, иако закључује да се оптужбе против њих вероватно неће моћи доказати и подсмева се некомпетентности српског тужилаштва за ратне злочине.

Драгоцена је информација, коју сам у Њујоркеру први пут видела из меродавних извора, да је Тачи одмах након обелодањивања извештаја Дика Мартија био озбиљно уздрман и чак нудио оставку западним амбасадорима у Приштини, који су га међутим охрабрили да остане на положају док се не појаве “чврсти докази” против њега.

Не бих, свеједно, преувеличавала значај овог чланка као наговештаја промене односа према албанским властима на Косову. Подсећам да је у јуну 1999. дописник Њујорк тајмса из Београда Крис Хеџис објавио такође дуг и студиозан чланак у угледном Форин аферс магазину, у ком је изнео озбиљне оптужбе против Тачија у периоду када је консолидовао своју власт над УЧК, укључујући и утемељене сумње да је наређивао ликвидације и својих сабораца.

Стејт департмент од почетка врло добро зна са ким има посла на Косову, а српска репутација у САД је зацементирана. Једна ласта не чини пролеће, а Хашим Тачи има више савезника у америчком Конгресу него што Њујоркер тамо има читалаца.

Разумем да се моје размишљање није уклопило у Информерову тезу о “америчком преокрету” у односу на Косово и Хашима Тачија. Свеједно бих волела да је она једна моја реченица која се Информеру учинила употребљивом макар тачно цитирана. (У делу у ком кажем да “Чланак Николаса Шмидла не бих назвала ни просрпским нити антиалбанским, но аутор свакако баца веома неповољно светло на Хашима Тачија и руководство УЧК, иако закључује да се оптужбе против њих вероватно неће моћи доказати и подсмева се некомпетентности српског тужилаштва за ратне злочине” , Информер је избацио ово “српског” тужилаштва, па ће неупућен читалац можда помислити да се “Њујоркер” ругао косовским тужиоцима за ратне злочине.

Но са становишта новинарске професије, проблем је у нечем другом. Информер чита Њујоркер онако како ми читамо Информер. Другим речима, када један од најпрестижнијих америчких магазина наручи и објави опширан и студиозан чланак на ком је аутор радио дуже од шест месеци и због ког је обавио десетине интервјуа са десетинама саговорника на два континента, Информер мисли да је тај чланак заправо резултат свежег дневнополитичког мига Стејт департмента или појединца из важне институције у врху америчке пирамиде власти. И да “америчка јавност” мисли онако како елитни Њујоркер мисли…

Информер верује да Њујоркер треба читати као московску Правду из 1964. године. Или као београдске таблоиде из 2013. године. Јер је у њима одмах јасно ко је коме намигнуо да се нека сторија, нека клевета или трач, неки давно откривени али помно чувани компромитујући материјал, појави баш у овом тренутку, како би се покосила политичка или пословна конкуренција. Као што је јасно за чији се рачун, у којој кампањи, у ком таблоиду, одстрељује који политичар.

У међувремену, у данашњем је Њујорк тајмсу објављен извештај о јучерашњим пресудама у случају трговине органима на клиници Медикус у Приштини. Све је ту. Једино нема ни напомене да је, пре само две године, Дик Марти изашао у јавност са страховитим оптужбама против УЧК и Хашима Тачија у вези са касапљењем заробљених Срба и продајом њихових органа за време рата на Косову. Њујорк тајмс се тога није ни сетио поводом случаја Медикус.